Pariz u brojevima (5)

Ponedeljak - 5. dan

Izjutra se sporo budimo. Izlezavanje, citanje, dorucak, tusiranje, sta obuci i slicna mucenja, usavrsavanje planova za taj dan, i TV. Na stranim jezicima, TV program je jos gluplji nego inace. Cak bi se slobodno moglo reci da kompletna besmislenost tog medija postaje sve glasnija cak i kad se iskljuci zvuk. U Beijingu se odvija Olimpijada sa velikom pompom, svi broje medalje, i drze se pravila fer-pleja. Bar tako pricaju, a sta je tu istina u to nema svrhe ulaziti. Shvatamo da nije Olimpijade u Parizu bi bilo daleko vise turista. Stvari uvek mogu da budu gore je naravoucenije koje nikada ne omasi. Na muzickim kanalima ima francuske pop muzike, koja izgleda posve neozbiljna i simpaticna, ali dominira americka produkcija. Zaista je tesko razumeti da ono sto sada oblikuje ukus i kulturu svetske populacije (one koja ima dostup televizoru), kao recimo bljutava muzicka konfekcija masovne proizvodnje, nije nista drugo do popunjavanje 24-satnog programa, iz dana u dan, nedelje u nedelju...veka u vek, ako ovako nastave. Kad bi imali sat vremena pretpostavljam da bi probrali gustim filterom kvalitet od djubreta, ali kad im je sve vreme sveta otvoreno da ga zagade, oni ga pune i pune, i kad nemaju vise sta onda pevaju ‘lalalala', ‘give me-give me-give me-..' po tri minuta u proseku, vrte guzicama kojima onaj najsocniji deo strci napolje, ili se mrste sa bicepsima prigodnim uz mrgudne face, i tako show business ne samo da prezivljava vec cveta, cveta, puci ce od cvetanja, ali obavezno kazu naobudnima u gledalistu da vredi potruditi se da bi se postalo l'artiste. Ono sto se zaradi takvim manuelnim radom, a bez ruku, se trosi na razlicitim mestima, ukljucujuci Louis Vutton i druge fine prodavnice lepog grada Pariza.  Zao mi je da nemamo radio, predlozicu Philippu da nabavi jedan. Sledeci put kad dodjemo bas bi mi prijalo da slusam radio, vrtim dugmetom dok ne nadjem sta mi prija, i ne moram nista od toga da gledam. Klinka je vec navikla da slusa dzez. Doci cemo opet, to smo vec resile.

Ovo je dan za Ajfelovu kulu. Klinka ima plan: obukla je omiljenu haljinicu i cipelice, ima i pozu na umu i ja dovoljno filma u aparatu. Male opsesije obecavaju bolje i vece u buducnosti, i one pracene dobrim humorom i veseljem treba podrzavati svim srcem. Idemo metroom, sada se vec snalazimo, cak bi se moglo reci da u njemu uzivamo. Premestanje na drugu liniju, beskrajni hodnici, reklame i posteri svih vrsta, na jednoj stanici gledamo kako skidaju stare postere - sve nam je zanimljivo. Izlazi se na stanici Bir-Hakeim i ako nastavimo duz Quai Branly, uz reku, Ajfleova kula je na desetak minuta hoda. Nije velika guzva kako bi se ocekivalo. Na peronu stanice, na zidu je jedna velika bronzana tabla. Tekst je na francuskom i engleskom. Pise da je na tom mestu, napolju na bulevaru, 1942-ge godine bila okupljena gomila francuskih Jevreja po zahtevu Gestapa koji su trazili od tadasnje vlasti, one koje su se i sami Francuzi stideli, da se svi Jevreji njima predaju na finalno razresenje koje su do tada imali razradjeno do tancina. Okupljeno je bilo/izruceno/potkazano preko 40 000 ljudi. Nemci su bili nezadovoljni, znali su da ih ima daleko vise. Eto tu, napolju, stajali su svi ti ljudi jednog julskog dana unazad nekoliko decenija, mnogi medju njima svesni da idu u smrt, vecina samo na smrt preplasena. Od tri hiljade dece, stariju su nacisti odmah poslali u logore a najmladju, njih oko hiljadu i po su pustili da lutaju i pomru od gladi, divljih zivotinja i ljudi nalik njima. Poslednja recenica teksta kaze da se od svih majki okupljenih tog dana za pogubljenje vratilo svega njih nekoliko, manje od deset. Od dece nijedno.

Instantno, kao kad se kapsula cijanida otvori i ugusi krvne sudove otrovom, tako su se meni iznad pluca i do korena kose rastopila sva tkiva pred tom istorijskom cinjenicom u jednu ruznu suznu masu koja je pocela da tece niz gravitaciju, i mislila sam da cu se ugusiti, ili da cu povracati, sigurno umreti ako ostanem pred licem te istorije jos jedan trenutak duze. Moje dete ne moze da razume to sto je procitala, kao sto ne moze da razume i druge price koje je cula na tu temu ili mnoge slicne, ali ja nemam kud. Nema razumevanja, ljubavi - povukla sam je samo za ruku i brzim koracima pobegla od te table - nema razumevanja i ne sme se razumeti. Razumevanje cini ustupke. 

Napolju je bulevar tesan, obicna ulica iznurena vremenom. Ali kafei i brasseries, prodavnice, semafori, i ljudi odrzavaju zivot grada i kad se cini da ne postoji sutra. Sutra ionako zavisi iskljucivo od sunca. I volje zlocinaca, samoubica i slicnih faca. Klinka baca zabrinute poglede ka meni ali odmicemo dobrim tempom. I'll be okay, love, there is always an okay waiting for you at the end of the road. Or tomorrow. Jedan veliki kiosk nudi zanimljive raglednice, fotografije iz prve polovine 20-og veka, 60-ih... Jedan par sedi na terasi sa svojom devojcicom, u crno-belom, vidi se Pariz. Godina je 1937. Mozda su i oni bili okupljeni na bulevaru iza nas nekoliko godina kasnije. Sta nas ceka 2012-te, ili tako neke skore, ko zna. Istorija nije mastovita, zato se uredno ponavlja, verovatno.  I onda se na tom mestu desio jedan preokret. Mali, izgledalo je, ali sada kad razmislim, najveci, daleko najveci. Klinku su zuljale cipelice. Na licu je imala tuzan, tuzan izraz, zabrinut sta cu reci jer sam je upozorila bila prethodno da obuti ih verovatno nije vrlo dobra ideja, ali ona je insistirala, i sada je bol postao prejak. A ja sam prosto trebala da upakujem cipelice koje je ona mogla da obuje kad stignemo i nadjemo savrsenu lokaciju, ali se nisam setila. Ajfelova kula se jos nije videla, sakrivao je jedan gusti kesten iza koga je trebalo skrenuti i bile bi na cilju. Ali sta je cilj? Idemo kuci, ljubavi. Promenices cipelice, i vraticemo se posle toga - imamo ceo dan. Jel' si sigurna? gledala je ozbiljno, svesna da posledice svojih postupaka nekad umeju bas da bole, i da to treba prihvatiti. Naravno. Izraz lica koji sam dobila za uzvrat je bio lepsi od najlepse umetnosti u gradu Parizu. Nista i dalje nije bilo u redu, ali nas dve smo bile u redu. To je jedino na sta mogu da oslonim sebe, svoju svest i emocije.

U povratku smo isle sporo, nismo gledale ni u kakve bronzane table, slusale smo ulicne muzicare i one u metrou i Pariz je bio lepsi, cak su nam i turisti bili lepsi. Na pocetku nase ulice smo shvatile da se nesto promenilo, i vrlo brzo nam je bilo jasno sta. Boulangerie koja je bila zabravljena danima je ponovo radila. Ispred nje se cak formirao poduzi red, jer bilo je vreme rucku i Parizani (nije bilo sumnje da su Parizani bili u pitanju) su strpljivo cekali da udju unutra. Shvatile smo koliko je ponedeljak sjajan dan, i da su se neki Parizani vratili - ‘ej, vratili su se! Poskocile smo od radosti, cak i u onim zuljajucim cipelicama, i odmah stale u red iza njih. Ako oni cekaju mora da vredi. Slusale smo ih iz bliza, mirisale, drzale se za ruke, i kad smo vec bila na domak, pazljivo pregledale ponudu pa se odlucile za deux salades du base et un fraisier, ovaj poslednji da nas zasladi - kolac sa kremom od vanile i jagodama. Fina, zaobljena madame boulangère, toplog glasa i osmeha je ponovila nasu narudzbinu, ispravivsi pri tom nas izgovor, odsekla nam dva komada od jednog poduzeg bageta, vinegrette? dodala i to, i mi smo presle ulicu i popele se u nas stancic kompletne i srecne.

Sve je bilo vrlo ukusno, ali najukusniji je bio osecaj da se Pariz polako vracao, sebi i nama. Kad smo nesto kasnije krenule opet nazad istim putem, sve je bilo drugacije. U metrou je jedan Parizanin u finom odelu, crnac, pokazao prstom klinki da se nesto krije ispod njenog sedista, kad tamo - jedan euro. Kako se deca raduju kad nadju pare na ulici, ili ispod sedista u metrou, on je to morao da zna. Ona je sa velikim zadovoljstvom taj posebni euro potrosila na vrhu Ajfelove kule, ubacivsi ga u dvogled-automat, kojim je mogla bolje da vidi sve u sirokom zamahu Pariza. Uzelo nam je dva sata sve skupa - od trenutka kad smo stale u red, jedan, pa drugi pa treci, na vrhu provele dvadesetak minuta, i onda se u redovima vracale dole. Na vrhu smo videle sve moguce ljude koje je ova planeta uspela da stvori i koji nisu zatrli jedni druge do sada, cak i jedan par sa troje dece, ukljucujuci bebu od jedva par meseci, koji su se smestili po strani da decacic popije na miru malo mleka. Na vrhu imaju i minijaturni bar i prodaju iskljucivo sampanjac, za one koji zele da proslave najlepsi vidik na svetu, ili bilo sta vredno slavlja. U liftu jedan intelektualni operater cita knjigu ledjima okrenut guzvi, i sestim culom prati kad nas je dovoljno uslo da zatvori vrata I vine se gore, ili spusti opet na zemlju. A kula je iz bliza apsolutno, fantasticno, nemoguce lepa. Savrsena. Sagradjena 1889-te, za jedan od onih svetskih sajmova kada su se nadmetali u pokazivanju ko moze vise, lepse i bolje, sto ljudi u sustini rade jos otkad su uspeli da na jedan kamen navaljaju drugi, i te 1889-te su verovatno mislili da je svet najbolji moguc i buducnost im se lepo smesi. Kad se vidi ovako nesto, onda sve to postane istovremeno i smesno i prihvatljivo.

Dakle, prekrasna je. Klinki je kompletno ispunila ocekivanja. I Pariz je sa nje jos belji. I sa Trijumfalne je pogled prekrasan, ali ovo je prosto drugacije. Kao kockice u nekom trodimenzionalnom mozaiku, ili moze da bude i mozdano tkivo organizma na kome su ljudi sitne bube, zelena manikirana Marsovska polja koje vode do Invalida, Trocadero s druge strane reke, vidimo i nas Luvr i visoki tocak panorame - gledano levim okom je lepo, desnim jos lepse, i izvijene linije, upleteni celik, sve je to obest prosto, i neka!

Napolju smo sele na travu, slikale, slikale, i sedele, pa onda malo lezale, sa bezbrojnim ljudima oko nas.

Kad smo se vratile, narocito u nasoj redovno posecivanoj Rue Montorgeuil, potvrdilo se cudo tog ponedeljka. Mnogi Parizani su se vratili. Neki drugi su tek otisli, ali ne u velikim brojevima, neki se jos nisu vratili, i to nije bilo vise tako strasno. Kao razlicite lampice na kontrolnoj tabli, odlasci i povratci su imali smisla, raznobojna svetla su se gasila i palila, ali bilo je puno, puno vise svetla.

Pariz u brojevima (1)
Pariz u brojevima (2)
Pariz u brojevima (3)
Pariz u brojevima (4)

Tour Eiffel

Sa jedne strane

Sa jos jedne strane