Napoli

Jednom sam na radiju slušao raspravu o tome ko je najbolji rok gitarista. Lik koji je bio na strani Keitha Richardsa je rekao da je Keithu dovoljno da samo jednom lupi prstima po gitari i da to bude to - džaba ostalima brzi prsti i sva tehnika, kad Keith jeste rock'n'roll. Na takvu neku foru su i ovi Italijani. Niko ništa puno i ozbiljno ne radi, svi su stalno u nekoj krizi, ali kad Italijan odradi nešto, to je odrađeno: Grande Punto, Panteon, Mona Liza, Ferari...

Pretprošle nedelje sam preskočio pisanje teksta jer mi je pretprošla nedelja i početak prošle protekao u znaku ETFa. Pošto će mi kući vrlo malo ili ništa priznati od predmeta koje budem ovde slušao, vreme ovde iskorišćavam da završim projekat iz AOR2, jednog od najobimnijih ispita na mom voljenom fakultetu. Pretprošla nedelja mi je prošla ovako:

g2.drawLine(47, 14, 99, 14); // T00 > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 41, 99, 41); // T04 > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 67, 99, 67); // T08 > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 94, 99, 94); // T0C > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 121, 99, 121); // T18 > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 147, 99, 147); // T1C > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 173, 99, 173); // T28 > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 199, 99, 199); // T2C > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 226, 99, 226); // T44 > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 252, 99, 252); // T48 > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(47, 279, 99, 279); // T4C > vertikalna_gore(1)
g2.drawLine(99, 14, 99, 293); //
g2.drawLine(99, 293, 109, 294); // vertikalna_gore(1) > ILI_1

g2.drawLine(47, 306, 113, 306); // T4E > ILI_1


Bilo je tu naravno i poneki izlazak i pijanstvo, što sa Srbima, što sa cimerima Erazmusima, ali o tome nema puno toga pametnog da se napiše.

Juče smo bili u Napulju. Prvo smo pokušali da se prijavimo za ESN ekskurziju, ali pošto nije bilo slobodnih mesta odlučili smo da odemo u sopstvenom aranžmanu. Vozna karta je bila relativno jeftina, tako da nas ništa nije moglo sprečiti u toj nameri. Jedino smo malo brinuli zbog vremena, jer su za nedelju najavljivali oblačno i kišovito. Međutim, svakom dobronamernom čoveku je jasno da Bog čuva Srbe, te smo juče imali idealno vreme. Naoblačilo se tek kasno popodne, a kiša je padala samo nekih 15-ak minuta i to baš u trenutku kada smo bili u prevozu, tako da nam nije predstavljala apsolutno nikakav problem. Bilo nas je devet - Erazmusi iz Srbije i Crne Gore, plus Kris sa Kipra s kim smo pričali italijanski ili engleski da mu ne bude dosadno.

Počeli smo tako što smo seli na regionalni voz u 5.41 sa stanice Termini u Rimu. Ako se dobro sećam (jer sam ceo taj put prespavao na zavist ostalih članova ekspedicije) na napuljsku stanicu smo stigli oko pola 9. Prvo što smo pomislili je da odmah zapalimo za Pompeju, ali je prevagnuo stav koji sam i ja zastupao da nam za Pompeju treba ceo dan i da je bolje da danas iskoristimo za sam Napulj, a neki sledeći put da odvojimo ceo dan samo za Pompeju.

Ono što nas je sačekalo kada smo izašli iz železničke stanice bila je Piazza Garibaldi, građevinski radovi na svakom koraku, i gomilice smeća. Kažu da je situacija sa đubretom sada super u poređenju sa ranijim vremenom, ali je i ovo za mene bilo kriminalno - što je i logično, jer se ipak radi o organizovanom kriminalu :)

Onda je usledilo gubljenje uskim i mračnim napuljskim ulicama i susreti sa svakavim oblicima života u njima. Treba pomenuti da smo u Napulju bili u nedelju pred katolički Uskrs, tj. na Cveti, kada je Jesus Superstar ušao u Jerusalim, pa smo prilikom šetnje centrom više puta naletali na povorke dece i omladine obučene u belo koji su nosili svakave barjake i statue, praćeni nekakvim trubačkim orkestrima, verovatno imitirajući ulazak u Jerusalim. Ono što sam još zapazio, mada možda grešim, su lica tih ljudi koji stoje ispred svojih prodavnica u tim uličicama u centru. Nekako svi izgledaju izmučeno, umorno. Možda od prekomernog reketiranja i ostalih radosti života u ovom gradu. Tu smo se šetali par sati, pronašli predivan Castel Nuovo (http://en.wikipedia.org/wiki/Castel_Nuovo) u blizini kog smo popili jutarnji espreso, a onda nas glad natera da potražimo napolitansku piceriju.

Posle par parčića predivne pizze pođosmo prema Piazzi Plebiscito. To je centralni gradski trg, ogroman i širok, pogotovo u poređenju sa uskim uličicama kojima smo se do tad šetali. (http://en.wikipedia.org/wiki/Piazza_del_Plebiscito) Trg izgleda stvarno prelepo, naročito po tako sunčanom vremenu. Podsetio me je malo na Trg Svetog Petra u Vatikanu. Uleteli smo baš kada je u centralnoj crkvi na trgu trajala služba na Cveti, pa smo tu malo i slušali poslednju epizodu ovozemaljskog puta Mr. Hrista, naravno sinhronizovanu na italijanski. Ceo trg, naročito ispred crkve, je bio prepun dece skockane u najbolje kompletiće, koja su drala kolena igrajući fudbal i jureći milione i milione golubova koji su smarali tražeći da jedu. Jedino što je ovde pokvarilo celokupan utisak, kao i u celoj Italiji, su grafiti koji su svuda nažvrljani, pa čak i na crkvi i na svim istorijskim spomenicima u gradu. U tom pogledu, Italijani su stvarno stoka.

Kako se trg nalazi odmah do mora, šetnja obalom se nametnula kao sledeći logičan korak. Tu smo pored ogromnog broja imigranata iz Indije koji su prodavali naočare za sunce, naleteli i na zamak dell'Ovo (http://en.wikipedia.org/wiki/Castel_dell%27Ovo), izgrađen od strane Normana koji su u srednjem veku malo pokazivali lokalnim Italijanima ko vozi traktor a ko otvara kapiju.

Posle šetnje oko zamka (nismo mogli da uđemo) i uživanja u predivnom danu na keju pored mora, krenuli smo dalje pored obale, pa u jedan kafić gde nas okrepi pivo i meze, koji ovde zovu apperitivo. Ovaj odmor je došao u pravom trenutku jer smo tada krenuli uzbrdo prema zamku Sant Elmo (http://en.wikipedia.org/wiki/Sant%27Elmo), gde smo čuli da je lep vidikovac. Kada smo se popeli na zamak, svo gunđanje zbog pentranja uzbrdo je bilo zaboravljeno, jer se sa vrha zamka pruža jedan od najlepših pogleda koji sam do sada video u životu. Tu se naravno desio omanji photo-session, a onda smo ukapirali da je pametno da polako krenemo nizbrdo, ka železničkoj stanici. U nedostatku pametnijeg posla, a kako sam bio najodmorniji od cele ekipe, u silasku sa vrha zamka kroz poluosvetljeni lavirint hodnika, igrao sam Paintball sam sa sobom, dok se ostatak ekipe polako vukao nizbrdo. Ovaj zamak bi bio stvarno idealna mapa za neku pucačinu, Counter Strike, na primer...

Onda su usledile manje zanimljive stvari, večera u lokalnoj kebabdžinici u kojoj smo bili upoznati sa poslednjim bolivudskim hitovima, pronalaženje puta nazad do železničke stanice, ispijanje određene količine piva, i slatki san u vozu na putu nazad. Na Terminiju smo opet bili oko pola 12 uveče.

Stvarno ne znam čime sam zaslužio ovakvo savršeno iskustvo.

E da, zemljotres sam preživeo ako neko pita. U Rimu se samo malo zaljuljalo, nedovoljno jako da mi onako mrtvosanom od celodnevne šetnje da do znanja da se radi o pravom zemljotresu, te sam se samo okrenuo na drugu stranu i nastavio da spavam.