Алтернативне (х)историје

wukadin RSS / 07.04.2009. u 12:09

У последње време сведоци смо неколико констатација у стилу ШББ КББ (шта би било, кад би било). Ове констатације, изречене кроз реторичко питање (постављач питања већ зна одговор, као што иначе све зна) или кроз колумну некога ко живи у „алтернативној историји" слажу се у једноме - да нисмо бомбардовани Милошевић би био и даље на власти. Онда следи суморно портретисање живота под Милошевићем. Не улазећи у истинитосну вредност (или да будем прецизнији вероватноћу) таквих исказа, о чему би се свакако имало доста рећи, понукан сам да и сам напишем алтернативну повијест. Не једну, него чак три. Па, кренимо...

ALTERNATIVNA ISTORIJA I

Радојица Аздељковић, разочарани припадник Друге Србије

Данас се мало ко сећа онога што је било пре десет година. После неоправданих и ничим изазваних санкција, претило нам је још неоправданије и ничим изазваније бомбардовање. Од јесени 1998. сав тај труо империјалистички Запад напао је јадну Србијицу, ваљда зато што су Срби народ небески и што се крсте са три прста. Нико не зна зашто се оно најгоре (тј. Тхе Бомбардовање) ипак није догодило, већ је Србија препуштена својој судбини небеске самоизолације.

Од онда су тек црни дани дошли у Србију. УЋК је разбијена још у лето 1998, а напади албанских герилаца су остали таман у толикој мери да диктатору помогну да остане на власти. Хвалио се свуда са „бриљантно извршеном полицијском акцијом", све са њеним херојима Арканом, Легијом и Гуријем из пара-полицијских снага, те војним генералима Павковићем и Лазаревићем. Није чудо што је све демократско у Србији збрисано на следећим изборима 2001. године, СПС је био близу апсолутној већини, а радикали још јачи. Део демократске опозиције то је све бојкотовао, а део је изашао и убедљиво изгубио. Ова два дела су се жестоко сукобили, дошло је до потпуног раскида.

И то је оно што ме као мировног и геј активисту, приговарача савести, грађанина и индивидуу чији је основни идентитет идентитет неприпадања највише боли. Ево већ је осам година како су лидери опозиције побегли из земље, пред стварним или измишљеним прогоном режима, пред својим скрханим илузијама, и воде свој јалови емигрантски рат - Драшковић из Будве, Ђинђић из Берлина. Међусобно се препуцавају ко више сарађује са властима, а власти у томе само уживају.

А ни власт није више иста, јер од зла је дошло још горе. Пошто је економска ситуација у земљи била све гора, на парламентарним изборима су 2005. победили СРС и ДСС, Милошевићеви омиљени опозиционари. Сам Милошевић је тада направио преседан - пристао је да подели власт. То му је вероватно донело победу на изборима за место председника Србије. Тешко је ухватити ко је ту све у каквом талу, али јасно је да се Србија претворила у православну џамахирију. Нашим опозиционим лидерима у емиграцији то као да не смета - они су и даље забављени међусобним свађама. Јасно је да ту нема много места за неког ко има алтернативна верска и сексуална опредељења. Отишао бих негде где има више светлости, али они не дају визе...

Преостале две хисторије (комплетан текст):

http://www.vidovdan.org/article1871.html

 



Komentari (2)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

shumska shumska 20:19 07.04.2009

Eh

Prva Srbija, druga Sbija, treća, šesta. Eh. I zanimljivi uglovi gledanja. Preporuka.
Blade Runner Blade Runner 20:42 07.04.2009

Dobre su i druge dve

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana