Prica o S. ili o Ferosu...

Dani oko Uskrsa me uvek podsete na S. ili Ferosa.
Ovo je prica o njemu i meni. Neke stvari nikad sebi necu oprostiti... I greske koje iznova cinim. Istina je... Koliko god da bezim- od sebe pobeci nemogu. Obecalasam sebi da moram ovu pricu jednom da napisem... u jednom dahu. Znam da necu imati snage da procitam napisano.

             Upoznali smo se u zimu posle bombardovanja preko ICQ-a cini me se da je bio februar. Razmisljam sad i nisam sigurna da li je to bilo ranije ....ma mora da jeste... ma nije ni bitno.  U to vreme sam noci provodila na netu u raznoraznim chat sobama i na ICQ umesto da ucim.  Navucena na chat... Nickname Feros. To je ime radnje njegovog oca. Pricali smo danima tj nocima...  koliko puta sam docekala zoru za kompjuterom ni sama neznam. Dve godine mladji od mene i prvi koji je uspeo da dopre duboko u moju dusu. Tada sam tek pronalazila sebe. On mi je pomogao da naucim da pricam o sebi. Bez insistiranja, strpljivo je trazio i dobijao moje tajne... Znao je vise o meni nego bilo ko. To je i dan danas istina. Pisao mi je o njegovom zivotu i delio samnom tajne. Pisao mi stihove EKVa. Zbog njega sam ponovo pocela da slusam EKV i oblepila zidove svoje sobe stihovima Milana M. 
           Meseci su prolazili. Uplasila sam se jednom kad mi je pijan pisao da nezna sta ce sa sobom. Da je u depresiji i da vrti pesmu "Anestezija" po ceo dan. Zivot mu vise nije imao smisla. Kao sam samo bila besna na njega te noci. Svasta sam mu rekla. Da je kukavica, sebican, detinjast... A i bio je dete. Rekao mi je da je vreme da se upoznamo. Vec smo pricali skoro godinu dana  ako ne i vise. Nisam htela. Jednostavno. A sto? Zato sto sam u glavi stvorila sliku o coveku kome glas nisam cula i nisam smela da sebi razbijem iluziju. I nesto mi je govorilo da nije vreme. Tvrdoglava pa to ti je. Dao mi je njegov telefon i rekao da ga pozovem kad god pozelim. 
          Oko mesec i po dana kasnije kaze mi: Upoznao sam Nju. Ja trepcem u ekran i pitam se ko je ona? Kaze nesto u stilu: Ma Nju sam upoznao. Ona je ta. Moja ljubav. Trebalo mi je 2 dana da to shvatim. Pitala sam ga sto to meni prica. Rekao je da zeli da to podeli samnom. Pricao mi je o njoj svaki put kad bi se culi. Nije mi to smetalo- naprotiv, jer sam na njega gledala kao na nekog puno mladjeg o mene. Kao na mladjeg brata. Iskreno jako mi je godilo sto postoji neko u Beogradu(na ovoj planeti...) ko je spreman da mi prica o svom zivotu iako se nikad nismo ni culi. Ona i on nisu bili zajedno. Samo se on zaljubio u nju a ona je imala drugog. Bili su drugovi. 
             Opet meseci prolaze... I dalje se redovno cujemo na ICQ. I onda me pozove na nastup njegovog benda cini mi se da se zvao Kombajneri :)))) I sad se smejem! I ja kazem ajde ali bi trebalo da se cujemo telefonom pre. Kaze zovi broj koji sam ti dao. Bilo je negde oko 2-3 ujutru cini mi se. I tako se cujemo prvi put. Da se dogovorimo gde cemo da se nadjemo. Dogovor je bio ovakav: ja dodjem u SKC na koncert demo bendova - on svira bas-gitaru. A posle nastupa nalazimo se ispred ulaza u dvoranu. Ja njemu treba da pridjem. Kuku  kako cu ja to... mislim se. Frka mi. Ali ajde kazem OK. I tako i bude. Moram da priznam da im nastup nije bio dobar mada nisam toliko ni obracala paznju jer sam gledala njega. Lep. Posle nastupa ja ga nadjem. Pogled.... ko da me pravo u dusu gleda. Ja sam. Ti si! Ko da ga znam ceo zivot. Tu je i njegovo drustvo i ona. Zdravo ja sam ta i ta. Znaju ko sam ja. Ja u cudu... Krenemo na Kalemegdan peske. Usput kupimo pivo i vodku i sok od pomorandze i jos ponesto... nas desetak. Mislim: Prihvatili me. Ja - jednostavno srecna. Gledam ga i on mene.  Pijani svi... Koliko je godina proslo i dalje se secam tog mesta na Kalemegdanu.
Vreme je da krenem nazad. Kazem: Cujemo se uskoro - moramo da se ispricamo ko ljudi. Njegov drug krene samnom i celo vreme mi prica o bombardovanju i kako je jednom prilikom cudom ostao ziv. Bla bla a meni usi odzvanjaju. Mislim: Trebalo je da se upoznamo ranije. Trebalo je. 
              Prodje neko vreme i vidimo se. U nekom kaficu. Pili smo pivo. Kaze mi: Ona je ljubomorna na tebe. Ja samo trepcem. Sto? Ona na mene?! Ju svasta ma reci ti njoj da nema potrebe bre...  Ona zna da smo bliski.
             Posle toga smo se culi par puta telefonom. Da se dogovorimo da se ponovo vidimo. Kaze mi: Zajedno smo!..... i zvacu te posle Uskrsa da se svi nadjemo. A ja samo trepcem...
             I nista. Prodje Uskrs. I leto...jesen...zima... Ni glasa. Ja nisam htela da zovem jer mi je bilo glupo. Znam da je voli i sta ja sad tu da radim sem da produzim dalje.
             Moja mama voli da glanc sredi celu kucu pre Uskrsa i naravno da svi moramo da pomazemo. Dok sam preturala pa fioci i bacala djubre i stare papire naletima na mali papiric....Pise: S. i njegov broj telefona. Tu sam napisala prvi put kad mi je dao njegov broj. Nasmesim se i pomislim zvacu ga posle Uskrsa. Prodje i taj drugi Uskrs. I ja se setim jedno rano popodne i pozovem izbledeli broj sa izguzvanog papirica.
- Dobar dan! Mogu li dobiti S.?
- A ko ste vi? kaze mi zenski glas sa druge strane.
- Joj nemojte da mi persirate. Ja sam T. i on me se mozda ne seca jer se nismo culi vise od godinu dana. Jel tu? Ako nije dacu vam moj broj...
- Ja sam njegova majka. On je umro. Ja sam zvala sve... neznam kako to da tebe niko nije obavestio. Za 10 dana dajemo 40-dnevni pomen pa dodji. Sahranjen je na tom i tom groblju....
Da opisem kako sam se tada osecala - nemogu jer nisam absolutno nista osecala.... skamenjena. Panicno zovem mog dedu jer on kupuje Politiku savki dan od kako ga se secam. Javlja mi se brat od tetke i ja mu samo kazem to i to ime otprilike taj i taj datum trazi u cituljiama.Brat mi nesto kaze ... ne cujem ga. Spustim slusalicu i gledam onaj telefon. Zvoni i zvoni.... Jeste. On je. Pita me brat kako ga znas, joj bre pa vidi koliko ima godina.... Histerija. Zovem drugaricu - kazem moram da idem sad odmah dok nevidim necu verovati. Tamne naocare i buket cveca... u autobus. U upravi groblja pitam gde je sahranjen.
             Ogromno drvo. Grane vise ka zemlji. Pod njim puno cveca, izgorelih sveca i kandilo koje gori. Nekoliko plavih ruza... Stojim... Sati prolaze. Noge me bole. Ne mogu da se saberem jos. Eno jedna klupa... I gledam u ono drvo. Prilazi mi neka zena.
-Dobar dan
-Ja sam njegova majka ... i seda zena pored mene.
I pricale smo dugo. Tesile jedna drugu. Pricala mi je kako se sve desilo... Ali nezna zasto. Pricala mi je o njemu, o toj devojci o toj zadnjoj godini. Kako ga nije vidjala cesto kako je stalno bio tamo kod nje. Da je mnogo nju zavolela, da je fina devojka. I naterala me da joj dam moj broj da mi javi u koliko sati ce da daju 40 dana i da moram da dodjem. I jesam planirala sam da dodjem ranije i ostavim cvece i odem a da ne sretnem nikoga. Nije tako ispalo jer su oni dosli ranije. Ne zelim da detaljisem.

 Nemogu vise da pisem... Ima tu jos toliko toga. Sada kad se setim uverena sam da sam ja nasla taj papir uz pomoc nekog viseg bica koje me je naveo na put te zene i ja sam tamo  zbog nje. Govorila mi je da joj mnogo znaci sto me vidja tu. Rekla sam joj jednom: ja sam bila niko u S. zivotu ali neznam zasto moram da dolazim ovde. 
                 Isla sam tamo cesto nekoliko puta nedeljno u pocetku. Sretala sam njegovu majku cesto jer su oni ziveli u blizini. Pesice je dolazila nekoliko puta dnevno. Zvala me da dodjem kod njih kuci. Nisam otisla nikad. Pa sam onda pocela sve redje i redje da dolazim na groblje... Proslednji put kad sam bila u Beogradu nisam stigla. Eto... sad ce Uskrs...