Umro je...

ćutimo ali ipak...

moram ti reći par reči (smem na ti?)...svako proleće u mom životu je obeležilo puno umiranja. znam, rogobatno zvuči. znam, proleće uglavnom ljude asocira na budjenje, preporod, svetle sunčane dane, žagor na ulicama, tople tekstilne boje umesto tamne zimske odeće, pune bašte itd. a meni, čim proleće počne - krene da se javlja strahić - ko će ovog proleća otići, koga ću biti lišena...znam i neke koji su dugo bolovali, borili se kao lavovi, ali nakon godina bolovanja, odnese ih proleće...a na sahrani obavezno kiša, pljušti, otvori se nebo i zemlja.
moj tata je duugo živeo sa slabim srcem, žilav čovek bio. i onda, odjednom, krajem maja, jedan poziv menja sve.
tog proleća baš bilo promenjivo vreme, čas jako toplo, čas kiša - a vazdušni pritisak se menja prebrzo. i umro je. baš se sećam lekara koji je rekao - "verujte mi, čudim se, dugo nisam sreo ovakvog pacijenta. (tata je u bolnicu došao na par dana, samo neke analize da mu urade, nije ležao) sa svojih 46 godina R. je imao srce sedamdesetogodišnjaka. ali vidite ovo vreme kakvo je....."
i nije mi samo on otišao u proleće. ima tu mnogo bliskih ljudi, zato sam sebi dala slobodu ovo da ti ispričam - mada znam koliko su reči suvišne kada je bilo čija smrt u pitanju.
suosećam se sa tobom, veruj.
i izvini što sam malo poremetila tišinu

Nastaviću da šapućem...
... u jednoj ranijoj knjizi Dipaka Čopre, naišla sam na zanimljivu priču... jedno vreme je radio u hitnoj i često su radili obdukcije i nailazili na tako ''pohabana'' srca mladih ljudi, a onda je izneo podatak da su u Vijetnamu, svima koji nisu poginuli na bojnom polju, a umirali, morali po pravilima službe da urade obdukcioni nalaz i tada je redovna pojava bila da kod mladića koji su imali dvadesetak godina, nailaze na srca staraca. Srce je mišić kao i svaki drugi, i često ume samo da isceli i amortizuje udarce - kao i koža, za neke povrede nemamo trag. Ali neke ostaju dugo urezane, pa još ako se ne potrudimo da ponegujemo svoje srce - ljubavlju i opraštanjem.... eh... I ja se raspričah...

Margos, hvala za primer prebrzo ostarelih srca. Pomaže da shvatim...L lady iskreno se nadam da nije zasmetalo šaputanje

Učila ja od pametnijih... neophodno mi je bilo potrebno, da i mene ne bi oplakivali...:)

Zao mi je sto se to odgodilo i tebi, da izgubis nekog dragog.
Ovog februara ispratila sam zauvek mog dragog prijatelja i supruga i jedinu majku koju sam imala - moju tetku. Umrli su u razmaku od dve nedelje, oboje sam ih negovala i jedno vreme bila u vrlo teskom polozaju, razapeta izmedju dva bolesnika kojima nema spasa. Ne znam kako mi je bilo, na to nisam stizala da mislim, mislila sam samo kako je njima. Sada tek polako sabiram utiske i tesko je , stvarno.

Odlazim na malo duzi odmor, bicu sa decom, prvi put za osam godina negde idem i skoro da mi se ne ide. Uprkos tome, sutra cu da odem kod frizera, vec sam zakazala. Necu da izgledam ocajno, necu da moja deca misle kako sada meni nije dobro, dosta su za tatu strepeli, ne moraju i za mene. Tako cu izgledati normalno, za njih, da znaju da o meni ne moraju da brinu.

Ne znam sta me vise boli , kada cutim ili kada govorim o tome.
Samo da znas, smrt nije tako strasna kako znaju biti strasni zivoti nekih bolesnika, posebno poslednji dani , nedelje..volela bih da to nisam nikada morala da vidim. Srecna sam sto taj deo nisu videla moja deca.
Pozdrav i ne daj se da te tuga savlada.

Mila moja, Mariopan, danima hoću da ti pišem i da te pitam... a nekako ne smem... i kako da ti kažem - hvala ti što si sad ispričala, pa ne moram da strepim od pitanja - a s druge strane, kad si rekla da putuješ, znala sam da Njega ne bi ostavila.
Moje iskreno i duboko saučešće.