Rada Nedeljkova

Ta ti je Rada bila jedna nesretnica, jedno jadno siroče pod kapom nebeskom, da se na višnjeg kamenjem gađala lakše bi išla kroz život. Ona ti se rodila u Jagodini, još u stare godine, to se tako kazalo za sve što beše pre no što ubiše kralja i Dragu.

Gost autor: baka Evdokija

E sve ti moraš da znaš i pitaš! Ajd' da ti ispričam i to...

Ta ti je Rada bila jedna nesretnica, jedno jadno siroče pod kapom nebeskom, da se na višnjeg kamenjem gađala lakše bi išla kroz život. Ona ti se rodila u Jagodini, još u stare godine, to se tako kazalo za sve što beše pre no što ubiše kralja i Dragu. A bila je ćerka u nekog opančara siromaha koji je više voleo rakiju nego da redi kožu za opanke. Starija sestra joj se udala negde iza Leskovca, za dobričinu, udovca, pa mu i ona nakotila buljuk dece. A Rada ostala sa ocem i majkom, pa kad joj otac umro majka je dade Nedeljku, a ona otide kod druge ćeri da tamo još malo poživi. Znam i to da je brzo i umrla.

A taj ti je Nedeljko bio nikakav, tunjav i smeten, a kako i ne bi kad ga onaj silnik od oca ceo vek tuk'o u glavu i držao ga što moj otac ne bi ni pseto. A mati mu bila zver, skovla jedna i zloća, oraj iz ruke da joj ne uzmeš. Pa kad se ono uzmutilo da se zarati za oni prvi rat, ona na brzinu dovede devojku Nedeljku pa ga za nedelju dana ispratiše u vojsku.

Na pola rata umre Radi svekar, pa osta sama sa tom zmijom pod isti krov, i jadna je sama i orala i kopala, nije to bilo veliko imanje, ama zna se koji posao nije za žensko. I tu je propala mnogo. A svekrva je išla po selu i govorila da je sreće da se tunjavi Nedeljko ni ne vrne, nego da uzme nekog sirotana za Radu pa da je služe za imanje dok je živa. Ej, a to priča za svog sina, kavrija nijedna.

Mučila je siroticu Radu svakom mukom koju je mogla sa smisli, valjda sve što je njoj pola veka muž radio, daće višnji da im se koske ni u grob ne smire, dušmanima. Ali prođe i taj rat i vrati se Nedeljko kući. Sad je babetina imala dvoje za mučenje, ali kad je meni bilo 10-ak godina ode i ona, sve su žene iz sela došle da joj zapale sveću, ama ne što je voleše nego da svojim očima vide da je mrtva skroz!

E ovo do sad je bilo kako mi je pričala sama Rada, i moja strina i majka i žene iz sela, a nadalje kako ja sama pantim.

Njen, Radin muž, Nedeljko, je bio od onijeh što ne mogu i kad oće, a ja sam slušala kad dođe Rada kod moje majke da se žali, plače i priča kako on ne može nikako tu muku mekanu u nju da ugura. A kad joj umrla svekrva, još se i propio i prozlio, tukao je kad gođ je vidi, sve je jadna kod moje strine dolazila po surutku da previja uboje. Jedared, uh, ko da je juče bilo, savetuje je moja strina da uzme neko dete iz familije, jer ti se to tako radilo, kad kuća nema poroda, uzme se siroto iz dalje rodbine, pa ga gaje ko svoje i imanje mu ostave, pa ne bi li se Nedeljko manuo rakije i svio oko kuće i imanja. Sećam se još tih suza i jauka, ne dam da bije i to dete, neću više nikog da dovodim u tu kuću, svaka joj se cigla raspala...

I trpela je tako, a onda poče da se vija sa momcima iz sela, samo vidiš iza nekog plasta izlazi Rada, kosa joj ispala ispod marame, suknja nakrivo, a posle malo neko muško za njom, sa oni pacovski osmeh, da se zna da je dobio šta mu je trebovalo. Tukao je Nedeljko, krvnik, kosti joj lomio, ali ona je i dalje po selu od momčinja uzimala što joj kući on nije davao.

Na godinu pre moje udaje se razbole od neke ženske boljke. Išla i kod doktorke u Jagodinu, iskrala se na pazarni dan, pa joj rekla da je to od valjanja u senu sa nekim bolesnim. Smršala, smanjila se, za mesec dana pola je nije bilo. A mene je volila, pa kad je jednom došla kod moje majke po neki rasad, mene odvela u stranu i kazala da ni slučajno ne pijem iza nje iz lonče, il' da ne zagrizem za njom gde je ona grizla, ta je njena bolest gadna i zarazna i da ne pitam mnogo. I nisam, ni pitala nit kome pričala.

A što je ona mene volila, sad ću da ti kažem. Imao tad, tako običaj, kad se dete jako razboli, da se ukrade nerotkinji košulja, pa se dete zamota u tu košulju, pa ako vrazi vide umotuljak od nerotkinjine košulje, tu neće tražiti dete i proći će dalje. A ja sam bila bolesna jednom kao dete, možda mi je bila druga godina, i moja majka, koja je već dvoje troje saranila ide kao luda po dvorištu, samo plače i kuka...

Treći, četvrti dan, ja ni živa ni mrtva, dođe Rada i sede ispod lipe u avliju, pa kaže mojoj majci, eto, ja nerotkinja, pa sam pošla da operem ove moje košulje dole na potok, ako mi ko ne ukrade koju dok tamo dođem... Znaš, ja nerotkinja, a nosim košulje... nego odoh ja da se malo umijem na bunaru iza kuće, i da se olakšam...

Svatila moja majka, ukrade joj košulju pa me povi. E, sad, znam ja da nisam od toga ozdravila, ama ozdravila jesam. Pa kad me prošlo, moja majka uzme grivnu od zlata i minđuse, pa joj odnese darak, a Rada se smeška i veli, fala, ama nema mi nešto jedne košulje, ko je mako neka mu alal...

I nije dugo poživela, ubila je ta boles' i Nedeljko, kad sam došla da obiđem oca i majku 1940, već su joj davali 40es dana.

Eto, kad ti sve moraš u sitna crevca da pitaš... Rada Nedeljkova... mučenica, dao joj višnji rajsko naselje...