U susret Uskrsu - Oboženje kao čovekovo naznačenje

/ 17.04.2009. u 10:25

Komentari: 36
Čitanost: 7155
/
Preporuke: 1578
/

Poštovani čitatelji bloga B92, uoči Uskrsa, najvećeg hrišćanskog praznika, smatrao sam prikladnim da podelim sa vama tekst koji govori o čovekovom naznačenju onako kako ga posmatra hrišćanstvo. Molim vas da ovaj tekst ne shvatate kao bilo kakvo nametanje određenih dogmatskih sadržaja, jer svako ima pravo na sopstveno mišljenje i svetonazor, već isključivo kao stav koji je meni najbliži i na najbolji način oslikava lični pogled na ovu temu.

Čovek je stvoren kao lik - ikona Trojedinog Boga - čija duhovno - telesna sastavljenost (kao njegova svojstvenost) svedoči o njegovom naznačenju. Stvoren kao ikona Božija, predodređen je da postane podoban onome koji ga je stvorio, to jest, Hristu - bogočoveku kroz čije ovaploćenje dobija mogućnost da postane sličan Bogu. Drugim rečima, zahvaljujući Bogoovaploćenju, čovek po „usinovljenju" ima mogućnost da postane ono što je Sin Božiji po prirodi. „On je postao čovekom, da bi mi mogli postati bogom." „Čovek je jedino stvorenje mimo svekolike ostale tvorevine koje može postati bog." Na osnovu ovaploćenja Sina Božijeg koji je savršen čovek, i sjedinjenja svega u Njemu, nameće se zaključak da svet ne može da postoji bez čoveka, kao i da je prvi čovek Adam stvoren kao ikona Hrista i to sa namerom Božijom da se čovek na kraju upodobi Hristu tako što će sam biti vozglavljen u ličnosti Sina Božijeg.

Šta zapravo znači upodobiti se Hristu? Čovek na svom putu koji počinje pokajanjem i krštenjem prolazi kroz katarzu, proces preumljenja, oboženja i podobija kao kranjeg cilja i osnovnog naznačenja. Podobije (gr. ομοιωσις - lat. similitudo) predstavlja stanje savršenstva na koje je čovek pozvan. Podobije jeste osnovno usmeravanje i kretanje lika ka Božijem savršenstvu. Ljudsko biće kao ikona nije savršeno biće ali ima tendenciju ka savršenstvu. Ovaj nedostatak se dopunjuje čovekovom funkcijom upodobljenja. Tako se značenje ikone može okarakterisati kao podobije u svojoj potenciji, dok podobije podrazumeva ostvarivanje ikone u potpunosti. Podobije je stanje koje pretpostavlja slobodno i svesno iskustvo obožujuće blagodati. Čovek se kreće između lika i podobija prevazilazeći suprotnost između „starog" i „novog čoveka" , između negativnog u čovečanskom posle pada u greh i novog u čovečanskom - oboženoga u Hristu.

Čovek je pozvan da nasledi Carstvo nebesko kroz obožavajuću blagodat koju prima krštenjem i kroz miropomazanje učestvujući u Svetim tajnama Crkve u zajednici vernih koji predstavljaju telo Hristovo. Čovek ne može da se ostvari bez Boga. On bez Boga nije u potpunosti ostvarena ličnost. O čoveku bez Boga se može govoriti u ontološkom smislu, ali čovek postaje ličnost u eklesiološkom i eshatološkom smislu tek kada svoju horizontalnu egzistenciju ostvari kroz vertikalnu dimenziju, odnosno, kada se nalazi u ostvarenju Bogom mu datog naznačenja. Krst kao simbol raspetog Hrista simbolizuje i čoveka u kome se ukrštaju dva sveta, nebeski i zemaljski. On u sebi sadrži i onostrano i materijalno, u njega je Bog udahnuo svoj dah (nephesh), učinio ga duhovnim bićem koliko i materijalnim, slovesnim i samovlasnim. Bog je čoveku dao slobodnu volju i načinio ga je po svom liku i obličju. Zato, ako čovek porekne Boga, poriče sebe kao Njegovu tvorevinu i relativizuje sopstvenu prirodu, spušta se na nivo biološkog egzemplara koji nije ništa više od niza biološko - hemijskih reakcija u organizmu. Hrišćansko - bogoslovska antropologija nadilazi ostale antropologije koje pokušavaju da objasne čoveka sa materijalističkih i idelističkih stanovišta. Čovek se u njima sagledava nepotpuno, jednostrano i ograničeno, jer one ne obuhvataju sve beskrajne bogočovečanske dimenzije i mogućnosti ljudskog bića.
Po hrišćanskoj antropologiji čovek je pozvan da bude više - pozvan je na oboženje. U Starom zavetu o ovome govori psalmista, a u Novom zavetu apostol Petar podseća na Božije obećanje i čovekovu mogućnost da postane pričasnik Božije prirode (gr. θείας κoινωνoί φύσεως), a apostol Pavle u poslanici Filipljanima govori o preobraženju i proslavljanju tela. Oboženje je stanje preobraženja čovečanskog, prevazilaženje stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka, odnosno, eshatološko proslavljanje duše i tela i sinergično jedinstvo sa Bogom kroz učestvovanje u nestvorenim božanskim energijama.

Po teološkoj antropologiji oboženje je čoveku obećano od početka - ne predstavlja samo moguću stvarnost. Ono je istovetno sa podobijem, odnosno, predstavlja suštinski dinamički element za čoveka. Oboženje je carsko dostojanstvo do kojeg dolazi podobije, konačni kraj ili prirodna veličina na koju je čovek pozvan. Sagledavajući proces oboženja, Sv. Grigorije Palama je naglašavao da se suština oboženja nalazi u učestvovanju u nestvorenim božanskim energijama koje omogućavaju čoveku da se transcendira, da živi životom Hrista i tako i sam postane „nestvoren kroz milost". Oboženje nastaje posredstvom ljubavi čoveka prema Bogu. Po rečima Sv. Grigorija, „ljubav prema Bogu jeste put ka oboženju". Vrhunac tog puta je sjedinjenje s Bogom koje i jeste oboženje.

Smisao čovekove egzistencije nije puko moralno usavršavanje, odnosno, niz poduhvata koji bi ga učinili savršeno moralnim i etički prihvatljivim bićem. To je moguće i bez učestvovanja u blagodati Svetog duha i Hristove otkupljujuće žrtve o čemu svedoče nehrišćanske religije koje u manjoj ili većoj meri u svojim verskim postulatima sadrže puritanistička i asketska načela. Čovek ne može da postigne svoje naznačenje bez Boga, dakle, bez onoga koji ga je na samom početku i odredio. To se jasno može videti u slučaju prvorodnog čoveka Adama koji je posle grehopada izgubio mogućnost da se kreće ka oboženju. Nalazeći se u ovakvom stanju teške obolelosti, čovek nije više u stanju da se iznova usmeri ka Bogu. Da bi se ljudsko biće vratilo na put prvobitnog naznačenja, trebalo je da dođe do najvećeg događaja u istoriji čovečanstva - ovaploćenja Sina Božijeg. Upravo u tome se i nalazi razlog Hristovog utelovljenja. On je postao sudeonik ljudske prirode da bi čovek mogao, po blagodati, da postane pričasnik božanske prirode. Poetski se izražavajući, Sv. Grigorije o tome kaže sledeće:

„Postanimo kao Hristos, jer je i On postao kao mi; postanimo bogovi blagodareći Njemu, jer je i On (postao) čovek radi nas. On je primio lošije da bi nama dao bolje; osiromašio je da bi se mi obogatili Njegovim siromaštvom; primio je izgled sluge, da bi mi dobili slobodu; spustio se da bi se mi uzvisili; bio je iskušan da bi smo mi pobedili; bio je obeščašćen da bi se mi proslavili; umro je da bi se mi spasili... Neka čovek da sve, sve prinese na dar onome koji je sebe dao u otkup i razmenu; nijedan dar nije uporediv sa time da čovek daruje Bogu samoga sebe poznavši silu tajne i postavši radi Hrista sve ono što je On postao radi nas."

Tako je čovečanska priroda postala zauvek delom Božije prirode. Čovečanska priroda je sada (Hristom) uznesena u sami zagrljaj Svete Trojice. Ništa više ne može odvojiti ljudsku prirodu od Boga. Bog i čovek su sjedinjeni u Hristu Bogočoveku. Ugledajući se na Hrista i prebivajući u Njegovoj prisutnosti čovek je u neprestanom uzdizanju ka Njemu. Upravo Hrist predstavlja već pomenutu vertikalnu i novu stvarnost, stvarnost koju ljudsko biće uporno želi bezuspešno da porekne, pošto je ona deo njegove prirode. Svako ljudsko biće u sebi nosi prazninu koja teži za onostranim, za transcedentnim kako, uostalom, svedoče sve svetske religije.

Nova stvarnost nastala je ovaploćenjem Reči, učinila je Crkvu delatnom kroz delovanje Svetog duha, ne samo spoznajom u zajednici, već i novim životom. Ona nam se ne daje na spoljašnji način, već kao promena našeg bića, kao preobražavanje kojem čovek ne pristupa prostim čitanjem Svetog pisma, niti upoznavanjem dogmata, već umiranjem i vaskrsavanjem sa Hristom u krštenju, primajući u miropomazanju pečat Duha i postajući član u Pričešću Tela Hristovog. Tako, napreduje stalno u punini poznanja ka čoveku savršenom u Isusu Hristu. Kroz blagodat Duha svetog, u procesu upodobljavanja, čovek doživljava preobražaj ličnosti u kojem njegovo celokupno telo, u svom duhovnom i materijalnom smislu, biva izmenjeno. Bog kroz proces oboženja usmerava čovekovu slobodnu volju ka sebi da bi se čovek, prinoseći Bogu svoju slobodu i samovlasnost, ponovo sjedinio sa Njim.

Ljudsko biće postaje ličnost tek onda kada izađe iz individualističkog načina postojanja, kada počne da živi život ljubavi i požrtvovanja prema bližnjem, a da bližnji predstavlja svakog čoveka u potrebi. Tako, oboženje, preko bića koje biva oboženo, deluje i na svet koji ga okružuje šireći blagodat i oslikavajući Hrista, noseći sa sobom neugasivi plamen spasonosne vere. Oboženje nema samo soteriološki karakter, već i psihofizički jer definiše osobu u celosti, ono preobražava kompletnu ličnost i menja duhovni i materijalni vid čoveka. To je upravo ono samoostvarenje i individuacija o kojoj je govorio Jung.
Ličnost se može razviti kada čovek svesnom moralnom odlukom izabere sopstveni put, i to kada taj put smatra najboljim putem. Prava ličnost uvek ima opredeljenje i veruje u njega. Pronaći sebe i sopstveni put i kada se taj put smatra najboljim mogućim izborom, znači ostvariti ličnost. Individuacija predstavlja dinamičan proces koji traje čitavog života i sa sobom nosi niz iskušenja i situacija koje se moraju prevazići kako bi se taj proces završio. Ovakav stvaralački individuacioni proces podrazumeva prepoznavanje sopstvenih pogrešaka i mana, u hrišćanskoj terminologiji - grehova, i katarzu do koje se dolazi pokajanjem. Čovek kao ikona - slika Boga predstavlja ličnost u svojoj potenciji, odnosno, mogućnost da sebe ostvari kao ličnost i prevaziđe sopstvenu prirodu. Sagledavajući ovaj proces pravoslavni teolog Panajotis Hristu kaže sledeće:

„Slika pripada kategoriji prirode, a podobije kategoriji ličnosti i zapečaćuje ljudsko savršenstvo. Ličnost se formira tokom naporne borbe koja za cilj ima uzdizanje ljudske prirode, ili bolje reći njeno prevazilaženje. Formiranje ličnosti znači preobražaj pokreta u energiju, prirodne volje u gnomičku (ličnu) volju, slike u podobije. Drukčije formulisano, ono znači uzdizanje čoveka u oblast božanskog i njegov dijalog s Bogom licem k licu. Na taj se način ispunjava krajnji cilj njegovg stvaranja koji je da slavoslovi Božanstvo i da bude učesnik Božanske slave i svetlosti."

Veoma je bitno naglasiti važnost Crkve kao mesta oboženja čoveka. Po pravoslavnoj teologiji ovo podrazumeva sledeće: ljudsko biće pokajanjem, Svetom tajnom krštenja i miropomazanja postaje delom Crkve - Tela Hristovog - i prima blagodat Duha Svetog. Nastavljajući da živi u skladu sa učenjem Crkve, kroz Svete tajne ispovedanja i evharistije, ljudsko biće kao živi ud Tela Hristovog postaje podobno Hristu, suobličava se sa Njim - obožuje se. Ova promena se ne dešava samo u unutrašnjosti ljudskog bića već prožima sve delove tela, naglašavajući pritom eshatološku dimenzuju oboženja, odnosno, potpuno preobraženje. Oboženje čoveka počinje i savršava se u zemaljskom životu, ali se u potpunosti realizuje u budućem veku. Ljudsko biće se u ovostranoj - zemaljskoj egzistenciji priprema za oboženje, međutim, samo „tamo", nakon prelaska u drugi svet, ono ga i dostiže; to i jeste „granica tajne" hrišćanske vere.

postavite na |

Komentari (36)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

loader 10:52 17.04.2009

Putovanje ka sebi

Ljudsko biće kao ikona nije savršeno biće ali ima tendenciju ka savršenstvu.

A "mehanizam" za postizanje toga jeste Ljubav.

U stvari, ko ima Ljubavi, već je postigao prisajedinjenje. Neodrživa je tvrdnja da će tek postići (tokom hoda kroz svoju tendenciju ka savršenstvu), jer onda ovi koji još nisu postigli (a to su praktično svi) nemaju nikakav osnov niti smisao svog postojanja. Dakle, osim te, vertikalne, krajnje-ishodišne veze sa apsolutnim (tendencija ka savršenstvu), svakako postoji i horizontalna veza (data kroz ljubav), potpuna i direktna veza sa apsolutnim.
Vertikala i horizontala daju krst :)

Nikola Knežević 14:17 17.04.2009

Re: Putovanje ka sebi

Suština upodobljavanja je u tome da se teži ka savršenstvu a ne da budeš savršen, jer savršenstvo je ideal koji ima eshatološku perspektivu, dakle, savršava se u večnosti.

Vojislav Stojković 13:18 17.04.2009

Isus i crkva

Veoma je bitno naglasiti važnost Crkve kao mesta oboženja čoveka.

Isusova ličnost, a još više njegovo učenje, vredni su svakog poštovanja. Njegovo učenje je ugrađeno u temelje naše civilizacije. Za njegovo vreme revolucionarno, danas aktuelno i nezaobilazno.

Hrišćanske crkve, međutim, i Isusa i njegovo učenje krivo predstavljaju.
Crkve su odabrale, doradile i umetnule ono što im iz Isusovog učenja i života odgovara, i to proglasile svetim knjigama, dogmatizovale i kanonizovale. Sve drugo proglasile za jeres i tokom dvadeset vekova ognjem, mačem i inkvizicijom pale, žare i sude.
Na iskrivljenom, većim delom i izmišljenom, predstavljanju Isususovog učenja izgradile su svoju imperiju i ogromnu infrastrukturu, čiji je osnovni cilj moć nad ljudima. Ne samo duhovna, već i vrlo konkretna, materijalna i politička moć.

Kada bi se Isus, kojim slučajem, ponovo vratio među ljude i istim rečima propovedao svoje učenje našao bi sledbenike među potlačenima, siromašnima, od političko-državne i crkvene oligarhije izigranima i izrabljivanim ljudima.
A od vhova najvećih hrišćanskih crkava, bio bi prepoznat kao neprijatelj i predstavljen kao lažni prorok.
Sudbina bi mu bila ista.
Našao bi se novi Kajafa koji bi uzviknuo Huli na Boga i, naravno, novi Pilat.
Završio bi na nekoj novoj Golgoti, ili bio tajno smaknut.

Živeti u skladu sa Isusovim učenjem, što bliže principima koje je propovedao, jeste pravo oboženje čoveka, ideal etičnosti i moralnog života. Crkva, kakvu poznajemo poslednjih skoro dvadeset vekova, je tu ne samo suvišna, već i opasna.

svako ima pravo na sopstveno mišljenje i svetonazor

i.cvorovic 14:03 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Vojislav Stojković

Hrišćanske crkve, međutim, i Isusa i njegovo učenje krivo predstavljaju.
Crkve su odabrale, doradile i umetnule ono što im iz Isusovog učenja i života odgovara, i to proglasile svetim knjigama, dogmatizovale i kanonizovale. Sve drugo proglasile za jeres i tokom dvadeset vekova ognjem, mačem i inkvizicijom pale, žare i sude.

Moze li neko pojasnjenje za ovaj deo? Koji deo iz Isusovog zivota i ucenja su crkve izostavile? Put u Indiju ili nesto drugo?

Nikola Knežević 14:50 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Živeti u skladu sa Isusovim učenjem, što bliže principima koje je propovedao, jeste pravo oboženje čoveka, ideal etičnosti i moralnog života. Crkva, kakvu poznajemo poslednjih skoro dvadeset vekova, je tu ne samo suvišna, već i opasna.

Dragi Vojislave,

Složio bih se delimično sa vama u onome što ste napisali, ipal, kanon Svetog Pisma je sastavila Crkva, ako pođemo od pretpostavke da je SP ono što je u tom trenutnu odgovaralo Crkvi, onda stavljamo u pitanje gotovo sve ono što se u njemu nalazi i bavimo se špekulacijama.

Šta je crkva? To je bogočovečanski organizam u kojima verni u sabornosti doživljavaju susret sa Bogom. Ovaj susret je se odvija kako u horizontali, među vernima koji su se okupili tako i na vertikali između vernih kao jedinstva u Duhu i Istini i pojedinačnog susreta sa Hristom.

Tačno je da su tradicionalne crkve pre svega Rimokatolička crkva, kroz vekove u odreženim momentima pokazale visokstepen degradacije unutar sebe, uostalom, o tome sam i sam ranije pisao, ali se mora uzeti u obzir da je Crkva zajednica u kojoj obitavaju razni profili ljudi. Bilo je zloupotreba, politikanstva, cezaropapizma, papocezarizma, ali je činjenica da vernik treba biti u zajednici sa drugim vernicima.

Šta je uostalom crkva? Savremeni protestantski teolog Miroslav Volf, podseća nas na povratak osnovama eklesiologije, crkva čine vernici sami, okupljeni oko Hrista. Sama definicija crkve na novozavetnom grčkom, ekklesia označava zajednicu vernih. Ne označava hram, niti objekat, već živi bogočovečanski organizam koji se okuplja oko Hrista. "Jer tu se se dvoje, troje sakupe u ime Moje, tu sam Ja sa vama" Mat 18,20

vladimir petrovic 14:57 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Vojislav Stojković
Živeti u skladu sa Isusovim učenjem, što bliže principima koje je propovedao, jeste pravo oboženje čoveka, ideal etičnosti i moralnog života. Crkva, kakvu poznajemo poslednjih skoro dvadeset vekova, je tu ne samo suvišna, već i opasna.

svako ima pravo na sopstveno mišljenje i svetonazor

Domaćin, Nikola Knežević:

Veoma je bitno naglasiti važnost Crkve kao mesta oboženja čoveka. Po pravoslavnoj teologiji ovo podrazumeva sledeće: ljudsko biće pokajanjem, Svetom tajnom krštenja i miropomazanja postaje delom Crkve - Tela Hristovog - i prima blagodat Duha Svetog. Nastavljajući da živi u skladu sa učenjem Crkve, kroz Svete tajne ispovedanja i evharistije, ljudsko biće kao živi ud Tela Hristovog postaje podobno Hristu, suobličava se sa Njim - obožuje se. Ova promena se ne dešava samo u unutrašnjosti ljudskog bića već prožima sve delove tela, naglašavajući pritom eshatološku dimenzuju oboženja, odnosno, potpuno preobraženje. Oboženje čoveka počinje i savršava se u zemaljskom životu, ali se u potpunosti realizuje u budućem veku. Ljudsko biće se u ovostranoj - zemaljskoj egzistenciji priprema za oboženje, međutim, samo „tamo", nakon prelaska u drugi svet, ono ga i dostiže; to i jeste „granica tajne" hrišćanske vere.

Podržavam, srcem i umom, Nikolino objašnjenje.
Jer, smatram da oni koji navodno cene Hristovo učenje, ali ne i Crkvu, zaboravljaju jednu osnovnu činjenicu - da nije bilo Crkve, Hristovo učenje bi se odavno zaboravilo.
Ima situacija u kojima je Crkva pravila greške - kao živo telo - ali na osnovu toga se ne sme izvlačiti zaključak da bi Hristos bez Crkve bio - bolji. Ne bi.

Pritom, ponavljam ono što je već rečeno:

Vojislav Stojković
svako ima pravo na sopstveno mišljenje i svetonazor

Svako ima pravo i da nema mišljenja.

adam weisphaut 15:04 17.04.2009

?

zaboravljaju jednu osnovnu činjenicu - da nije bilo Crkve, Hristovo učenje bi se odavno zaboravilo.

A kako to znaš?

Vojislav Stojković 15:05 17.04.2009

Re: Isus i crkva

i.cvorovic
Vojislav Stojković

Hrišćanske crkve, međutim, i Isusa i njegovo učenje krivo predstavljaju.
Crkve su odabrale, doradile i umetnule ono što im iz Isusovog učenja i života odgovara, i to proglasile svetim knjigama, dogmatizovale i kanonizovale. Sve drugo proglasile za jeres i tokom dvadeset vekova ognjem, mačem i inkvizicijom pale, žare i sude.

Moze li neko pojasnjenje za ovaj deo?

Ako nisi slušao Mirka Đorđevića na današnjem Peščaniku, poslušaj sutra reprizu.
On je to vrlo argumentovano pojasnio.

vladimir petrovic 15:14 17.04.2009

Re: ?

Adam W.
A kako to znaš?

Ne znam, pretpostavljam.

Ko bi drugo to činio, umesto Crkve takve-kakve???

i.cvorovic 15:16 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Vojislav Stojković
i.cvorovic
Vojislav Stojković

Hrišćanske crkve, međutim, i Isusa i njegovo učenje krivo predstavljaju.
Crkve su odabrale, doradile i umetnule ono što im iz Isusovog učenja i života odgovara, i to proglasile svetim knjigama, dogmatizovale i kanonizovale. Sve drugo proglasile za jeres i tokom dvadeset vekova ognjem, mačem i inkvizicijom pale, žare i sude.

Moze li neko pojasnjenje za ovaj deo?

Ako nisi slušao Mirka Đorđevića na današnjem Peščaniku, poslušaj sutra reprizu.
On je to vrlo argumentovano pojasnio.

A je l' bi mi ti to ukratko prepricao, nemam ja stomak od prohroma za Pescanik.

alselone 15:17 17.04.2009

Re: Isus i crkva

i.cvorovic

A je l' bi mi ti to ukratko prepricao, nemam ja stomak od prohroma za Pescanik.

adam weisphaut 15:24 17.04.2009

Re: ?

Ko bi drugo to činio, umesto Crkve takve-kakve???

Ako je neka poruka samo tu zahvaljujući instituciji-da li to znači da je institucija značajnija od nje?
Dakle ti izgleda smatraš da je važnija institucija od samog učenja? Svrha institucije nije više opstanak učenja, svrha učenja postaje opstanak institucije...

adam weisphaut 15:28 17.04.2009

Re: Isus i crkva

nemam ja stomak od prohroma za Pescanik.

Non jacere margaritas ante porcos.

alselone 15:33 17.04.2009

Re: ?

adam weisphaut
Ko bi drugo to činio, umesto Crkve takve-kakve???

Ako je neka poruka samo tu zahvaljujući instituciji-da li to znači da je institucija značajnija od nje?
Dakle ti izgleda smatraš da je važnija institucija od samog učenja? Svrha institucije nije više opstanak učenja, svrha učenja postaje opstanak institucije...

Kako smesno zakljucivanje, prva recenica je pitanje, drugu vec zapocinjes sa "dakle" a u trecoj vec ucitavas gluposti.

vladimir petrovic 15:43 17.04.2009

Re: ?

Adam W.
Ako je neka poruka samo tu zahvaljujući instituciji-da li to znači da je institucija značajnija od nje?
Dakle ti izgleda smatraš da je važnija institucija od samog učenja? Svrha institucije nije više opstanak učenja, svrha učenja postaje opstanak institucije...

Ne ljuti se, ima nečeg larpurlartističkog u ovim konstatacijama.

A stvar je mnogo jednostavna: da bi neko religiozno učenje opstalo, neko mora da ga prenosi budućim pokolenjima.
Da li u tom prenošenju ima i nekih izvitoperivanja? Moguće, zato što to čine ljudi od krvi i mesa. Ali bez tog prenošenja, učenje bi bilo odavno izgubljeno i obezvredjeno.

Da se nešto razumemo: I u drugim svetskim religijama je slična situacija: ono što je propovedao Prorok Muhamed i ovo što propoveda Islam danas - nije identično. Ono što je propovedao Buda i ovo što propoveda budizam danas (koji je čak od Bude napravio Boga, a Buda je govorio da nema Boga) - nije identično. Etc. etc. etc. etc.

i.cvorovic 15:45 17.04.2009

Re: Isus i crkva

adam weisphaut
nemam ja stomak od prohroma za Pescanik.

Non jacere margaritas ante porcos.

Da li bi prosvetio mene neukoga i preveo to na srpski?

alselone 15:48 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Non jacere margaritas ante porcos

Ne bacaj bisere pred svinje.

angie01 15:50 17.04.2009

Re: ?

Ako je neka poruka samo tu zahvaljujući instituciji-da li to znači da je institucija značajnija od nje?

Onaj koji veruje, tu veru nosi u sebi i ne treba mu posrednik sa njegovim Bogom, koji ce da Intrepretira njegova ubedjenja- jer je to uvek manipulacija i nishta vishe.

A chovek je fakat pun strahova i slabosti, koje lakshe podnosi u grupi i to je uporishte crkve za njeno delovanje.

adam weisphaut 15:52 17.04.2009

Re: ?

A stvar je mnogo jednostavna: da bi neko religiozno učenje opstalo, neko mora da ga prenosi budućim pokolenjima.

A taj neko nužno mora da ima "registrovanu delatnost"?

i.cvorovic 16:04 17.04.2009

Re: Isus i crkva

alselone
Non jacere margaritas ante porcos

Ne bacaj bisere pred svinje.

Aha, znaci Pescanik je biser, a ja sam svinja. Sta da radis kad verujem u Boga i idem u crkvu. Nikad od mene civilizovani Evropljanin, izgleda da mi spasa nema.
Je l znas jos neku "narodnu"?

adam weisphaut 16:11 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Je l znas jos neku "narodnu"?

Što, ne voliš univerzalne poruke

drug.clan 16:45 17.04.2009

Re: ?

imam tri pitanja:

Da li je Isus znao da pise i ako jeste zasto nista nije napisao (ili nije sacuvano)?
Koliko je apostola znalo grcki i zasto su bas na grckom pisali jevandjelja (ako su ih oni pisali)?
Koliko je originalno bilo jevandjelja pre nego sto se crkva opredelila za ova 4 i koji su bili kriterijumi za odabir?

nsarski 17:11 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Kada bi se Isus, kojim slučajem, ponovo vratio među ljude i istim rečima propovedao svoje učenje našao bi sledbenike među potlačenima, siromašnima, od političko-državne i crkvene oligarhije izigranima i izrabljivanim ljudima.
A od vhova najvećih hrišćanskih crkava, bio bi prepoznat kao neprijatelj i predstavljen kao lažni prorok.
Sudbina bi mu bila ista.

Sto ce reci da se covek nije ni za dlaku promenio tokom poslednjih 2000 godina Hristovog ucenja. Barem kad su u pitanju odnos prema drugima, ljubav prema bliznjem svom, i stremljenje ka "visim ciljevima". Cini mi se da je jedina stvar koja je coveku temeljito promenila nacin zivota je tehnologija koju smo razvili tokom poslednjih 250 godina.
Moze se, naravno, istaci argument da to nije sustinska promena, da se radi samo o materijalnoj, svetovnoj promeni u nacinu komunikacije, pokretljivosti po kopnu/vazduhu/vodi, lecenju bolesti, u organizaciji svakodnevnog vremena, i efikasnosti unistenja drugih ljudi. Mozda ova promena nije sustinska, ali kako uopste izgleda sustinska promena?

nsarski 17:14 17.04.2009

Re: ?

Da li u tom prenošenju ima i nekih izvitoperivanja? Moguće, zato što to čine ljudi od krvi i mesa. Ali bez tog prenošenja, učenje bi bilo odavno izgubljeno i obezvredjeno.

Zamisli da se sa tolikim greskama i "izvitoperivanjem" prenosilo matematicko ili tehnolosko znanje - mi u tom slucaju ne bi znali kako da izgradimo most jer bi se srusio zbog neke "greske" koja se uvukla u sistem pre 18 generacija, na primer.

adam weisphaut 17:27 17.04.2009

Re: ?

Zamisli da se sa tolikim greskama i "izvitoperivanjem" prenosilo matematicko ili tehnolosko znanje - mi u tom slucaju ne bi znali kako da izgradimo most jer bi se srusio zbog neke "greske" koja se uvukla u sistem pre 18 generacija, na primer.

Mislim da je ovo odličan point, Nsarski, naravno da se Hristovim učenjem ne gradi most ili hidrocentrala ali naknadnim kretivnim tumačenjima može da se izvitoperi van prepoznatljivosti, naročito ako su tumačenja vezana za neposredni benefit tumača-kao ono pitanje na onom saboru u Ekovom romanu-"Da li je Hrist bio vlasnik svoje odeće?"....

dunjica 18:05 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Crkva, kakvu poznajemo poslednjih skoro dvadeset vekova, je tu ne samo suvišna, već i opasna.

Crkva kakvu poznajemo je "krenula s radom" od vremena Konstantina, nazvanog Velikim. Stoga bih smanjila vremenski period koji je protekao od početka njenog pada (kako nemali broj teologa, ali i laika naziva Konstantinovu odluku da kršćanstvo proglasi privilegiranom religijom) - dakle, 17 vijekova. I to je previše, doduše!

Nikola Knežević 19:24 17.04.2009

Re: ?

drug.clan
imam tri pitanja:

Da li je Isus znao da pise i ako jeste zasto nista nije napisao (ili nije sacuvano)?
Koliko je apostola znalo grcki i zasto su bas na grckom pisali jevandjelja (ako su ih oni pisali)?
Koliko je originalno bilo jevandjelja pre nego sto se crkva opredelila za ova 4 i koji su bili kriterijumi za odabir?

Tradicionalno mišljenje da se Isus služio hebrejskim, odnosno aramejskim jezikom. Hebrejski se govorio u hramovima, dok je aramejski bio narodna - pučka verzija hebrejskog jezika. Sa druge strane, novija istraživanja daju indicije da su Isus i njegovi učenici govorili grčki, tačnije kini-grčki (opet narodna verzija grčkog jezika, koji se upotrebljavao između 3 veka p.n.e i trećeg veka n.e. Taj jezik je bio široko rasprostranjen u Rimskom carstvu, rimljani su se i sami služili sa njim. Treba istaći da je helenizacija Rimskog carstva počela još u četvrtom veku p.n.e.

Dakle, sigurno je da je Isus naučavao na aramejskom jeziku ali postoji velika mogućnost da se služio i grčkim budući da nije sigurno da se dijalog između njega i Pontija Pilata odvijao na hebrejskom ili aramejskom, još je manje sigurno da je Isus u obraćanju Rimskom centurionu koristio aramejski.

Što se samog Novog Zaveta tiče, on je napisan na kini-grčkom jeziku. To je, kako sam već to i ranije pomenuo bio široko rasprostranjeni jezik, u to vreme i najviše upotrebljavan. Dakle, iz perspektive širenja hrišćanstva sasvim je jasno zašto su se pisci evanđelja opredelili za grčki jezik.

Vojislav Stojković 19:42 17.04.2009

Re: Isus i crkva

dunjica
Crkva, kakvu poznajemo poslednjih skoro dvadeset vekova, je tu ne samo suvišna, već i opasna.

Crkva kakvu poznajemo je "krenula s radom" od vremena Konstantina, nazvanog Velikim. Stoga bih smanjila vremenski period koji je protekao od početka njenog pada (kako nemali broj teologa, ali i laika naziva Konstantinovu odluku da kršćanstvo proglasi privilegiranom religijom) - dakle, 17 vijekova. I to je previše, doduše!

Bio sam malčice neprecizan, ali mislio sam upravo na taj period. Svakako, ne na onaj u ranom hrišćanstvu.

Vojislav Stojković 20:22 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Nikola Knežević

Složio bih se delimično sa vama u onome što ste napisali, ipal, kanon Svetog Pisma je sastavila Crkva, ako pođemo od pretpostavke da je SP ono što je u tom trenutnu odgovaralo Crkvi, onda stavljamo u pitanje gotovo sve ono što se u njemu nalazi i bavimo se špekulacijama.

У првим вековима кружиле су многе књиге - било апокрифне, било аутентичне, веома цењене од хришћана - које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење Јованово је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског и Учење Дванаесторице Апостола (одбачено на Шестом васељенском сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир (као и Свети Максим Исповедник), а такође и Картагински сабор (канон 30), који у исто време препоручује Житија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палестини, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа ставила у канон.

Римокатоличка црква је тек 1546. године, на противреформаторском сабору у Тренту, укључила у канон свих 27 књига Новог завета. Том приликом је Јеронимов латински превод Библије, познатији као Вулгата прихваћен као званична, ауторитативна верзија католичког Светог писма.

Ono što danas zovemo Novim zavetom je kompilacija tekstova koja je najviše odgaovarala crkvi. To i nije toliko sporno. Pravo je crkve da se opredeli koje će tekstove proglasiti svetim. Sporno, je međutim, to što je crkva proglasila jeretičnim i zabranila sve što joj ne odgovara , od Aristotelovog učenja do drugih jevanđelja.
Svi koji su mislili i govorili drugačije završili su kao Đordano Bruno.
Ipak neki su prošli bolje, nor.Tolstoj i Kazancakis - samo su anatemisani. Ovog drugog je anatemisala je i grčka pravoslavna i katolička crkva i sve to u XX veku.
Centralna tema njegovog romana Poslednje iskušenje je ljubav i pitanje nije li ona više oblik postojanja i nije li to razlog da ona ne sme biti žrtvovana. Na to je stavljena dogmatska primedba da se na to pitanje mogu dati samo “jeretički odgovori”.
Mnogo je primera, spisak bi bio predug.

Vojislav Stojković 20:30 17.04.2009

Re: Isus i crkva

vladimir petrovic

Jer, smatram da oni koji navodno cene Hristovo učenje, ali ne i Crkvu, zaboravljaju jednu osnovnu činjenicu - da nije bilo Crkve, Hristovo učenje bi se odavno zaboravilo.

Poštovani vladimire, ne sumnjam u tvoje poznavanje religije, kako hrišćanske tako i istočnjačkih, također ne sumnjam da ti znaš o čemu ja govorim. U mom komentaru, ako ga pažljivije pročitaš, poenta je na crkvi kakvu poznajemo.
Crkva je institucija moći, naročito katolička, ali ne zaostaje ni ruska pravoslavna i setrinska joj SPC u svojim dvorištima. Za njih je moć u prvom planu, a Isusovo učenje u drugom.

drug.clan 20:44 17.04.2009

Re: ?

Nikola Knežević
drug.clan
imam tri pitanja:

Da li je Isus znao da pise i ako jeste zasto nista nije napisao (ili nije sacuvano)?
Koliko je apostola znalo grcki i zasto su bas na grckom pisali jevandjelja (ako su ih oni pisali)?
Koliko je originalno bilo jevandjelja pre nego sto se crkva opredelila za ova 4 i koji su bili kriterijumi za odabir?

Tradicionalno mišljenje da se Isus služio hebrejskim, odnosno aramejskim jezikom. Hebrejski se govorio u hramovima, dok je aramejski bio narodna - pučka verzija hebrejskog jezika. Sa druge strane, novija istraživanja daju indicije da su Isus i njegovi učenici govorili grčki, tačnije kini-grčki (opet narodna verzija grčkog jezika, koji se upotrebljavao između 3 veka p.n.e i trećeg veka n.e. Taj jezik je bio široko rasprostranjen u Rimskom carstvu, rimljani su se i sami služili sa njim. Treba istaći da je helenizacija Rimskog carstva počela još u četvrtom veku p.n.e.

Dakle, sigurno je da je Isus naučavao na aramejskom jeziku ali postoji velika mogućnost da se služio i grčkim budući da nije sigurno da se dijalog između njega i Pontija Pilata odvijao na hebrejskom ili aramejskom, još je manje sigurno da je Isus u obraćanju Rimskom centurionu koristio aramejski.

Što se samog Novog Zaveta tiče, on je napisan na kini-grčkom jeziku. To je, kako sam već to i ranije pomenuo bio široko rasprostranjeni jezik, u to vreme i najviše upotrebljavan. Dakle, iz perspektive širenja hrišćanstva sasvim je jasno zašto su se pisci evanđelja opredelili za grčki jezik.

Vi ste dali odgovor na jedno od mojih pitanja vezano za apostole a sta je sa druga dva?

Nikola Knežević 20:55 17.04.2009

Re: Isus i crkva

Ono što danas zovemo Novim zavetom je kompilacija tekstova koja je najviše odgaovarala crkvi. To i nije toliko sporno. Pravo je crkve da se opredeli koje će tekstove proglasiti svetim. Sporno, je međutim, to što je crkva proglasila jeretičnim i zabranila sve što joj ne odgovara , od Aristotelovog učenja do drugih jevanđelja.
Svi koji su mislili i govorili drugačije završili su kao Đordano Bruno.
Ipak neki su prošli bolje, nor.Tolstoj i Kazancakis - samo su anatemisani. Ovog drugog je anatemisala je i grčka pravoslavna i katolička crkva i sve to u XX veku.
Centralna tema njegovog romana Poslednje iskušenje je ljubav i pitanje nije li ona više oblik postojanja i nije li to razlog da ona ne sme biti žrtvovana. Na to je stavljena dogmatska primedba da se na to pitanje mogu dati samo “jeretički odgovori”.
Mnogo je primera, spisak bi bio predug.

Што се самог канона НЗ тиче, о томе би могли доста расправљати, али то остављам за неки лични сусрет ако Бог да, једном лепом приликом. У сваком случају, потреба састављања канона је постала је очигледна када су се појавили манускрипти чије је учење битно одударало од еванђеља. Канон ни данас није исти. Нпр унутар Православних цркава користе се и шири и ужи канон, Протестантске користе улавном ужи канон, а Римокатоличка шири, који поред 66 књига користи још тзв девтероканонске књиге, Варухову, Езрине књиге, Сирахову, Макабејске књиге итд.

Да ли данашње традиционалне цркве више интересује моћ или примат Христовог учења питање је којим ми који себе називамо верујућима треба да узмемо сасвим озбиљно. То не значи да треба да се издвојимо из Цркве већ да је својим залагањем покушамо променити. У сваком случају, верујућем је место у Цркви, јер само тако он може да искусити пунину духовног заједништва. Тријадолошки пример узајамности Свете Тројице осликава заједништво верних на земљи који не постоје једни без других, а њихово заједништво управо ствара и изнова рађа Цркву.

Nikola Knežević 21:01 17.04.2009

Re: ?

drug.clan
Nikola Knežević
drug.clan
imam tri pitanja:

Da li je Isus znao da pise i ako jeste zasto nista nije napisao (ili nije sacuvano)?
Koliko je apostola znalo grcki i zasto su bas na grckom pisali jevandjelja (ako su ih oni pisali)?
Koliko je originalno bilo jevandjelja pre nego sto se crkva opredelila za ova 4 i koji su bili kriterijumi za odabir?

Tradicionalno mišljenje da se Isus služio hebrejskim, odnosno aramejskim jezikom. Hebrejski se govorio u hramovima, dok je aramejski bio narodna - pučka verzija hebrejskog jezika. Sa druge strane, novija istraživanja daju indicije da su Isus i njegovi učenici govorili grčki, tačnije kini-grčki (opet narodna verzija grčkog jezika, koji se upotrebljavao između 3 veka p.n.e i trećeg veka n.e. Taj jezik je bio široko rasprostranjen u Rimskom carstvu, rimljani su se i sami služili sa njim. Treba istaći da je helenizacija Rimskog carstva počela još u četvrtom veku p.n.e.

Dakle, sigurno je da je Isus naučavao na aramejskom jeziku ali postoji velika mogućnost da se služio i grčkim budući da nije sigurno da se dijalog između njega i Pontija Pilata odvijao na hebrejskom ili aramejskom, još je manje sigurno da je Isus u obraćanju Rimskom centurionu koristio aramejski.

Što se samog Novog Zaveta tiče, on je napisan na kini-grčkom jeziku. To je, kako sam već to i ranije pomenuo bio široko rasprostranjeni jezik, u to vreme i najviše upotrebljavan. Dakle, iz perspektive širenja hrišćanstva sasvim je jasno zašto su se pisci evanđelja opredelili za grčki jezik.

Vi ste dali odgovor na jedno od mojih pitanja vezano za apostole a sta je sa druga dva?

Pretpostavimo da su Matej i Luka koristili Marka kao bazu za svoja evandjelja (ova tri evandjelja se zovu sinopticka evandjelja), jer vecinu Markove gradje nalazimo i u Luki i Mateju. Pored Marka oni su verovatno imali i drugi izvor, nazovimo ga Q (od nemacke reci quelle - sto znaci izvor) koji ne nalazimo u Marku. Na pojedinim mestima se sinoptici doslovno slazu (uporedi Mt 6:24 i Lk 16:13 gde su 27 od 28 grckih reci identicne, dok u Mt 7:7-8 i Lk 11: 9-10 nalazimo da su 24 grcke reci identicne), dok se na nekim mestima razlikuju. Teorija o Q izvoru je samo hipoteza, ali jedina nudi logicno objasnjenje. Naravno, Q izvor niko nikad nije video, ali se pretpostavlja da je u 1 veku postojalo nekoliko pisanih dokumenata koji su kruzili (nesto slicno danasnjoj Oral history method). Ispitivanje sinoptickih evandjelja otkriva da je put kojim je apostolska predaja usla u evandjelja daleko slozeniji nego sto je crkvena predaja slutila. Takodje, problem je sto mi danas nemamo sacuvane autografe (originalni manuskripti evandjelja), sto otezava precizno odredjivanje autorstva pojedinih novozavetnih knjiga. Najstariji novozavetni manuskripti tzv. P45 iz 115 godine sadrzi fragmente (nekoliko stihova) 18 poglavlja evandjelja po Jovanu, i P75 koji datira iz 200 godine i sadrzi delove Lukinog evandjelja. Sinoptickim problemom se posebno bavila tzv, liberalna teologija (visi kriticizam), koja je razvila velik broj hipoteza o poreklu evandjelja (J.J Grisebach, A.M. Farrer, R.L. Lindsey...).

Vladimir B. 08:28 18.04.2009

Re: Isus i crkva

adam weisphaut
Non jacere margaritas ante porcos.

Pravilno je "Noli(te) iacere".

dexter92 19:08 17.04.2009

Interpretacije

Kako se na osnovu ogranicenog skupa biblijskih tekstova razvila citava jedna crkvena doktrina?
Ja to posmatram ovako:
Isus je 'prva ruka' - dobija informacije direktno od Boga.
Isusovi ucenici su druga ruka.
Crkva je treca ruka.
Sto je informacija dalja od izvora stepen izoblicenja je veci. To je uvek interpretacija interpretacije.
Katolicka crkva je narocito poznata po citavom setu razlicitih 'objasnjenja sveta' datih upravo od strane 'svetih ljudi' koji su se pokazali kao besmislica iako su data od strane mozda 'najumnijih' ljudi tog vremena.
I u starom , kao i u Novom Zavetu pise: "Bogovi ste" odnosno "Bicete kao bogovi". Isus je nakon sto je ovo izrekao imao velikih problema iako je samo ponovio citat iz Starog Zaveta.
Znacenje tih reci je jos uvek misterija. Crkva ih interpretira kao "proces obozenja kroz Hrista" o kome je i ovaj blog. Medjutim, moguca su i drugacija - alternativna tumacenja.
U jednom delu Novog Zaveta kada su pitali Isusa koliko ima odabranih, ili koliko se ljudi 'spasava' on je dao poredjenje da je broj 'spasenih' jednak šačici peska naspram citave plaze peska. To je svakako jako jako mali broj.
Mada, i tu se postavlja pitanje na sta je Isus mislio. Mozda je to neki relativno mali broj nasih hitech potomaka koji dosezu biolosku besmrtnost te zaista dobijaju jedan takav bozanski atribut , jer ako je nesto tradicionalna karakteristika bogova onda je to svakako besmrtnost.
Sa druge strane, u jednoj drugoj Isusovoj propovedi ljudi - suoceni sa strogim kriterijumima koje im Isus postavlja pitaju: "Pa ko ce se onda spasti?" Moralni kriterijumi koji se postavljaju pred coveka su svakao visoki. Verovatno ne postoje ljudi koji ih u potpunosti mogu da izvrse. Medjutim , smatram , oni su dati vise kao jedan orijentir , ideal kome treba teziti nego nekakav apsolutni, konacni kriterijum.
Isus na pitanje odgovara:" Sto coveku nije moguce Bogu je moguce." Dakle, Bog vise radi na "nasem spasenju" nego sto mi to i mozemo da zamislimo. Kako? Mozemo samo da spekulisemo:
-Nase shvatanje realnosti je ograniceno i predstavlja samo jedan pogled na 'ukupnu realnost'. Taj pogled je uvek 'delimicno tacan' bas kao sto nam nacrtana kocka nesto govori i pravoj kocki. Resusrsi kojima raspolaze Bog su izvan naseg razumevanja bas kao sto su resursi koje ima nauka iznad razumevanja npr. simpanze.
-Bog nas 'dovodi' u razlicite 'test situacije' gde nas 'poboljsava' , neke od tih 'test situacija' su mozda nama i glupe i ne uvek neopodne ali ipak vode nekom cilju. To je poput nekog glomaznog matriksa koji generise nase subjektivne realnosti ponavlja neke sekvence x puta , a nama sve izgleda "smooth" i zakleli bi se da je danasnjem danu prethodilo juce.
Ved dve hiljade godina obelezavamo Uskrs i Bozic. Neki cinik bi rekao da je to prilicno dug period bez novih vesti od Boga. Takodje, Isusova misija, kao Bozijeg glasnika ili mesije je takodje prilicno diskretna iako je ostavila dubok istorijski trag. Isus cak preti njegovim sledbenicima da ne govore o svim cudima kojima su prisustvovali. Iako radi pod pokroviteljstvom Svemoguceg , skup natprirodnog delovanja Isusa je uglavnom usmeren na izlecenja ili hranjenje (primer sa multiplikacijom ribe u kosari kojim je nahranjeno mnostvo ljudi).
Dakle jos jednom se postavlja pitanje: Zasto nema 'ociglednijih' dokaza postojanja Boga: Zasto se npr. na nebu ne generise tekstualni kajron od oblaka u kome Bog u pisanoj formi saopstava neke vesti?
Mozda je Bog procenio da je upravo svet kakav vidimo odgovarajuci stepen njegove manifestacije. Mozda bi ljudi postali 'proptereceni' postojanjem Boga, ili bi bili frustrirani zbog vlastite inferiornosti, odustali od vlastite emancipacije?... Mozda je bas ovakav svet najbolji iako mu se moze stosta zameriti. Ili je jednostavno takav kakav jeste, deo Bozijeg megaplana koji sa svim svojim (u nasim ocima) nusefektima dovodi do nekog projektovanog cilja.

Uzevsi sve to u obzir reklo bi se da je najdragocenija stvar na svetu Bozja paznja.Svemoguci Bog moze da utice na ishode nasih zivota. Ljudi oduvek pokusavaju da je privuku molitvom. Molitva je pokusaj komunikacije sa Bogom. Isus nam je rekao da se do Boga moze dopreti srcem, da se moze izgraditi odnos ljubavi sa Bogom. Za one koji uspeju da izgrade takav odnos je obecan Raj. Pise "Blago siromasnima duhom jer je njihovo carstvo nebesko" sto znaci da ce neuki ljudi pre izgraditi ocekivani odnos sa Bogom od ucenih koji cesto stvari preispituju.
Da li to znaci da su 'uceni' osudjeni na propast? Mislim da nisu. Sasvim je moguce da Bog ima citav niz alternativnih planova. Zato se zavist i naziva grehom. Zavist je ljudska teznja da ostvare nesto sto je drugi ostvario , a Bog gradi individualne dilove sa svakim ponaosob , a mozda i sa narodima ponaosob.

O svemu ovome ja naravno nemam nikakvih 'konkretnih dokaza' . Kao sto rece autor bloga radi se o jednom vidjenju stvari.

alexlambros 12:24 19.04.2009

yeah, sure

Čovek je stvoren kao lik - ikona Trojedinog Boga - čija duhovno - telesna sastavljenost (kao njegova svojstvenost) svedoči o njegovom naznačenju. Stvoren kao ikona Božija, predodređen je da postane podoban onome koji ga je stvorio, to jest, Hristu - bogočoveku kroz čije ovaploćenje dobija mogućnost da postane sličan Bogu. Drugim rečima, zahvaljujući Bogoovaploćenju, čovek po „usinovljenju" ima mogućnost da postane ono što je Sin Božiji po prirodi.

krasno

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Nikola Knežević

RSS Feed Saznajte više o autoru

Blogovi autora

Svi blogovi

U susret Uskrsu - Oboženje kao čovekovo naznačenje

Putovanje ka sebi

Re: Putovanje ka sebi

Isus i crkva

Re: Isus i crkva

Re: Isus i crkva

Re: Isus i crkva

?

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: Isus i crkva

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: ?

Re: Isus i crkva

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: ?

Re: Isus i crkva

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: ?

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: Isus i crkva

Re: Isus i crkva

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: Isus i crkva

Re: ?

Re: Isus i crkva

Interpretacije

yeah, sure

Nikola Knežević

Blogovi autora

Najnovije VIP blogeri

Najnovije blogeri

Arhiva

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana