Kako obecah tako i ispunih (XII deo)

U sali nastaje tisina. Pogledam i vidim,  u sredini stoji muskarac, u narandzastoj kosulji. Oko vrata ima belu, svilenu, esarpu. U ruci drzi mikrofon.
Dobrodoslica svima i predstavljanje. Kazuje svoje ime, Vlada ....

Pocinje prica o " Porodicnom rasporedu ", metodi koju radi. Njen tvorac je Bert Helinger.
Cuje se spokojan, tih a u isto vreme snazan glas, koji dopire do svih prisutnih u sali. Gledam u plave i nasmejane oci, iz kojih izlazi, tako puno ljubavi i topline. Glas je topao i  dobro se  nadopunjuje, sa ocima, koje se smeju. Ne mogu da se setim, odakle mi je poznata ova boja glasa, ali mi je u svakom slucaju, prijatna za slusanje. Vlada govori o "Porodicnom rasporedu", koji igra nesumljivo, primarnu ulogu u nasim zivotima. Svaka trauma, koja se desila u porodici, unazad generacijama, ostavlja duboke tragove, u nasim zivotima. Zato je potrebno, ponovo postaviti poredak i prihvatiti sve u njemu. Svako ne prihvatanje, bilo koga ili bilo cega, izaziva destrukciju poretka, iz kojeg poticemo i reflektuje se, na nase fizicko i mentalno zdravlje.

"Order of love" ili "Porodicne konstalacije " su nazivi, koji se jako cesto, upotrebljavaju u svetu i koje su ustvari sinonim, za "Porodicni poredak ". Vlada kaze, da preferira ime " Poredak Ljubavi". Prepusta licnom izboru, da upotrebljavamo ime, koje nam najvise odgovara.

"Kako i da je nazivamo, treba da znamo, da se radi o fenomenoloskoj metodi, koja na izuzetno brz nacin, dovodi do poboljsanja i potpunog izlecenja....." prica i dalje Vlada.
"Na uvodnim predavanjima, se vise radi nego prica, kako bi imali mogucnost, da vidite i razumete, kako sve ovo funkcionise. "

Vlada poziva zenu, koja sedi sa njegove desne strane, da se predstavi i kaze, zasto je tamo.

Kratko kazivanje imena i recenica kojom kaze, da bi zelela da radi, na odnosu sa svojom majkom. Nema dodatnog objasnjavanja , nema nikakvih drugih informacija. Vlada je zamolio, da odabere predstavnike, za sebe i svoje roditelje.

Zena ustaje i poziva jednu, a zatim i drugu zenu.
" Ovo je predstavnica za mene, a ovo za moju mamu" One staju na sceni ispred nje. Zatim, odabire i jednog muskarca.
" Ovo je predstavnik, za mog tatu."Objasnjava.

Ljudi stoje u jednom krugu na "sceni", koja je nastala, kao prazan prostor izmedju reda stolica, poredjanih pokraj zida, na kojima sede ljudi i parterno postavljenih redova, gde sedi ostatak publike.
Sve oci prisutnih, su uprte u ovo troje ljudi na "sceni". Ja sam deo ove znatizeljne grupe i nestrpljivo ocekujem da vidim, sta ce se desavati.

Vlada trazi od zene, cija se "Konstalacija" radi, da svoje predstavnike, postavi onako, kako misli da su oni postavljeni, u realnom zivotu.
Zena postavlja predstavnika za sebe, u sredinu, a predstavnike za roditelje, sa njene leve i desne strane. Ljudi na sceni su jedan, kraj drugog. Ne doticu se, ali ipak postavljeni ovako blizu, predstavlajju na neki nacin, neku integralnu celinu.

"Da, ovako ustvari bi trebalo da stoje roditelji, u odnosu na svoju decu. Zastitnucki" pomisljam.

Zena, koja je postavila predstavnike, za sebe i svoje roditelje, seda na svom mestu, kraj Vlade.
U sali je potpuna tisina.

Posmatram scenu, koja me podseca na " Psiho dramu'.

Nekoliko trenutaka se ne desava nista, da bi se ubrzo predstavnik za oca, odvojio i udaljio se od "zene" i "cerke". Zastao je daleko, okrenuvsi im ledja. "Majka" grli "cerku" i obe sada tuzno gledaju, u njega.
Zena, koja je kraj Vlade, pocinje da place.

Pogledam uokolo i primecujem, da placu i neki drugi ludi, iz publike. U sali je tako mnogu tuge i u isto vreme, tako mnogo empatije, pomesano u jedno.
Ovo osecanje, pocinje polako, da obuzima i mene. Gledam u troje "aktera", na sceni i zapocinjem da osecam, neku tugu i nesrecu.

Ljudi na sceni, ne govore nista ali, postoji neki jezik, koji nemo funkcionise, izmedju njih.
Sada "cerka", odlazi do "oca" i pogledom trazi od njega, saosecanje za "majku". On uzmice, pred njenim pogledom i bezi, jos dalje. Suze na njenom licu.

Suze i na licu zene, kraj Vlade.

Izraz "majke" je tup, kao izraz nekoga, koji je izgubio sve. "Cerka" se vraca kod nje, ponovo, ali je ona sada za nju i za sve, nekako daleko. Imam osecaj, da je duboko u sebi mrtva, za bilo kakva osecanja.
Vlada sada ustaje i poziva jednu zenu i jednog muskaraca, iz publike, da izadju, na "scenu".
Zenakoja je upravo izasla, spontano seda na pod. Pogled joj je uprt u "oca". Medjutim, on je ne primecuje.
Muskarac, koji je izasao na scenu, grli "majku". Ona se prene iz otupelosti i uzvraca mu, uz osmeh. Gledam u ovo dvoje, na "sceni" i osecam da im sada, vise niko, nije potreban. Uzivaju uz osecanje, da imaju jedan drugog.

Do mene dopire, tiho jecanje. Pogled mi pada na ljude, koji su oko mene. Svi pogledi su uprti, na "scenu". Neki su potpuno mirni i prate sve sa interesovanjem, a neki tiho placu.

Place i zena kraj Vlade.

Vlada je sav skoncentrisan . Gledam u njega .
Poziva jos nekoliko ljudi, da dodju na scenu. Svakog od njih, postavlja na razlicito mesto. Od nekih trazi da legnu, izmedju "majke" i "cerke". Ovo privlaci paznju "oca", koji im se sada priblizava. On gleda znatizeljno, cas u "majku", cas u one koji leze na sceni.
Ne kapiram ko su oni drugi akteri , ali imam osecaj, da delim njihove emocije. Osecam tugu, isto kao i "majka" , zatim bol "cerke", ocaj "oca" i neku ceznju, koja dolazi od onih sto leze na podu.

"To su abortirana deca" cujem Misu, kako mi objasnjava.
"Cija?" - pitam.
"Pa majcina, to su deca koja je ona odbacila."- nastavlja.

Izrazi na licima ljudi se iz casa u cas menjaju, u zavisnosti od emocija, koje dozivljavaju. Nema reci. Samo pokreti i izrazi lica, pricaju svoju zivotnu pricu.

"O cemu se ovde radi? " sva sam u upitnicima.
Predpostavljam da je ovo grupa, koja vec duze radi medjusobno i vec zna pricu, svakog pojedinacno. Zbog toga i moze svaki ucesnik, da preuzme ulogu, koja mu je dodeljena.
"Ipak treba posedovati i talenat, da bi sve ovo odigrao, ovako realno" zakljucujem.

"Koliko dugo rade medjusobno? " pitam Misu.
"Ko?"
"Pa ovi, sto su na sceni".- odgovaram
"Pa oni se uopste ne poznaju. Neki od ucesnika su sada prvi put ovde, isto kao i ti. " kaze mi Misa, kroz osmeh.
"Molim?" sada vise ne znam, o cemu se ovde uopste radi.

Posmatram Vladu.
"Dali se ovde radi o masovnoj hipnozi?"pitam se.
Ne, ljudi izgledaju sasvim normalno i oni na sceni i svi okolo.

Razmisljam sta bih mogla da uradim, da bih ovo proverila.

Moram da izadjem iz prostorije. Polako ustajem i upucujem, se ka vratima. Nisam ometana nicim. Koristim svoju volju, razum i izbor i napustam salu.

U foajeu sam. Primecujem i druge ljude. Svako je ovde, zbog neke svoje potrebe. Neko da bi popio vodu, drugi da bi otisao do toaleta.....

U foajeu je klavir, kraj njega fotelja- klackalica . U njoj sedi jedna zena , koja u rukama drzi malu bebu i uspavljuje je. Pokraj nje su decja kolica i neke torbe, flasice, prekrivaci i potrepstine za malu bebu. Odmah pored njih , mali, sladak decko. Sedi na klupu i gleda u neku slikovnicu.

"Bako, bako, vidi ovo" obraca se zeni, sa bebom u narucju.
Zena pogleda i smeska se.

"Zasto je dosla ovde, sa decom?" pitam se , ‘Pa ovo nije mesto, gde bi trebalo da se sada nalaze".

Iz sale izlazi mlada zena, koja im se priblizava.
"Mama , mama, vidi ovog zeku." opet onaj mali, sladak decko. Verovatno ima nekih pet - sest godina.

"Boze, pa ovo je maltene, cela porodica. Mora da postoji, jako dobar razlog, sto su svi dosli ovde."

Upucujem se automatu za vodu. Punim jednu casu i ispivam je, do dna.
Osecam se dehidrirano a u isto vreme i tuzno i sretno. Tuzno, kao ona zena na sceni, koja igra ulogu majke i zene, koja je abortirala, tri deteta. U isto vreme je prisutan i osecaj zasticenosti i ljubavi, koja je svuda oko mene.
Svesna sam cinjenice, da niko od ovde prisutnih, ukljucujuci i mene, nije pod hipnozom.

Ja se vec vise od dvanaest godina, bavim licnim radom.Prosla sam i zavrsila, jako puno seminara, iz razlicitih skola, ali ovo je nesto, cime se prvi put susrecem. Kao da je neki sublimat, svega toga u jednom, sa primesima neceg, sto ja prvi put vidim. Prepoznajem elemente skola, sa kojima sam dosla u kontakt, iz perioda dok sam studirala "Kliring ", skolu i metodu iz psiho terapije, Charlsa Bernera (njenog osnivaca, koji je prosle godine preminuo) .

Za vreme tri godina studija, mi studenti, smo imali zadatak, da godisnje odradimo, sto sati rada na sebi, pri tom koristeci razlicite tehnike i skole. Odatle sam sada mogla, na sceni u "Orderu", da prepoznam, neke elemente tehnika, sa kojim sam se susrela ili koje sam radila.
Ovo ovde, je u isto vreme bilo, jako slicno, a opet tako razlicno i sa "Psiho dramom", koju sam ranije radila.

Sve psihoterapeutske skole, imaju isti cilj: da dovedu do poboljsanja stanja, na mentalnom, a kao posledica toga i na fizickom nivou, svakog pojedinca.

"Svi imaju iste ciljeve, ali tako mnogo razlicite puteve, kojima idu, da bi stigli dotle" pomisljam.

Moram da priznam, da mi je ovaj put, kojim Vlada vodi, sve prisutne u sali,potpuno  nepoznat.

Broj posetioca je zaista impozantan . Unutra je vise od dvesta ljudi i to je brojka za postovanje.

Ulazim ponovo u salu.

Emocije su tako jake i nabijene, da imam osecaj, kao da se krecem, kroz gustu kremastu masu.
Mogao bi covek nozem da sece, put kojim se krece, do svoga mesta.

Osecanje je za mene prijatno i lepo. Osecam se bezbedno i zasticeno, medju svim ovim nepoznatim ljudima.

Primecujem na sceni nove elemente.
Sada postoji niza (red), sastavljen od zena koje stoje, jedna iza druge i drze se, za ramena. Otprilike ih je jedno, sedam- osam.
Ne brojim ih.
Na celu kolone stoji, predstavnica za majku. Drzi siroko rasirene ruke i nemo poziva u zagrljaj, predstavnicu za cerku i osmehuje se. Ispred nje stoji "cerka" i zena, koja je postavila svoj "Order".

Obe joj se duboko klanjaju. Iza njih  se nalazi nasmejan "otac" i svi oni, koji su predstavljali abortiranu decu. Svi su raspolozeni i nasmejani. Na licima im se cita radost i ljubav.

Pogledom lutam, po licima ljudi u sali. Otkrivam ista osecanja i kod mnogih posmatraca.Neki tiho u sebi jecaju. Osecam im energiju. To su one suze koje dolaze, nakon sretnog kraja. Oseca se olaksanje.

Znam dobro taj osecaj. Suze srece. Sada i ja u potpunosti pocinjem, da se osecam, isto kao i  oni. Ovo me vraca, u neku davnu proslost i situacije, gde sam se bas ovako osecala. Naviru mi secanja u dusi, a suze na oci.

Pogled mi se vraca na "scenu'.

"Otac" pomaze "cerci' da se podigne i ode u narucje "majke". Vlada daje znak, predstanici za cerku, da se povuce sa scene i sedne, kraj njega. Ona je svoju ulogu zavrsila.

Pricu nastavlja ona "prava"cerka, koja je postavila ovaj "Order". Sada se ona, upucuje predstavnici svoje majke. Ova je docekuje, siroko rasirenih ruku i grli je, smejuci se.

"Nemoguce je imati sve ove emocije, a ne poznavati se". Opet me ometa moj racio.

Brisem suze, na licu i ne stidim se, da ovako javno iskazujem svoje  emocije, pred svim ovim, nepiznatim ljudima.

"Majka "i "cerka" pruzaju ruke uz osmeh, ka svima i ovi im se pridruzuju. Svi su sada, jedan veliki zagrljaj i jedna velika sreca.

"Nisi videla, Vlada je naterao majku, da vidi i zatim prihvati, svu svoju abortiranu decu. Ovo je napravilo pozitivan preokret." objasnjava mi Misa.

Vlada oznacava kraj. Grupa se razilazi i odlazi na svoja mesta.

U sali tisina i radost i olaksanje, koji se osecaju u zraku.

"Sada idemo, na kratku pauzu. Pet minuta, pa se vracamo i nastavljamo sa radom" saopstava Vlada.
U sali zagor.

"Dali ce objasniti, o cemu se radilo u orderu?" pitam Misu.
"Pa hoce, ono sto misli da je potrebno i svakako ce odgovoriti na pitanja, koja mu ljudi postave" odgovara mi.
"U svakom slucaju, dace globalno objasnjenje. Neke intimne stvari nece da isprica.To uvek podeli samo sa onim, koji postavlja svoj "Order". Na taj nacin stiti njegovu intimu. Medjutim, globalno ces shvatiti pricu , pogotovo ako nastavis da posecujes seminare i citas literaturu ili pogledas neki CD. Poceces sama da kapiras stvari. " dodaje Misa.

Zajednon izlazimo u foaje a ja jedva cekam, da pauza sto pre zavrsi i da ponovo pocne rad u sali.

Mlada majka i mlada baka se zabavljaju, sa svojom decom. Pridruzili su im se neki drugi ljudi. Jedan mlad covek, podize decaka u ruke i baca ga u vazduh a onda ga sigurno dohvata i ljubi. Dete se smeje na ceo glas. Ovo provocira i malu bebu, koja ih prati svojim lepim okicama i grleno zapocinje da se smeje sa njima.

Njihov smeh samo pojacava osecaj prisnosti , zastite i srece, za sve nas. Osecaj da si tu medju svojima, bezbedan.

Prasak , svetlo i grmljavina. Napolju pada kisa.
Sve ovo deluje tako divno, snazno i nekako okrepljujuce na mene.

Izlazim na kisu i pustam da mi umiva lice.
Dobro sam.
Ponovo imam osecaj da sam na pravom mestu, u pravo vreme i sa pravim ljudima.

Onaj strah, koji sam osecala, odmah nakon dolaska , a o kome i nisam htela da pisem, je potpuno nestao.
Ne bojim se vise, cak i zelim da postavim svoj "Order"....
Ustvari mozda vec sutra, kad se saberem, nakon svih ovih emocija.

/

Godinama sam radila na sebi i uvek preskakala jedan deo svog zivota. Onaj najranjiviji, iz svoje maladosti. Deo, kada sam iznenadno izgubila majku.

Desimir, moj profesor sa " Kliringa " i sve moje kolege, su pokusavali da dotaknu, makar malo, taj skriti deo  mog zivota, ali nisu uspeli.
Pravili su razne kombinacije i pokusaje. Primenjivali sve tehnike koje su znali, ali nikako nisu uspeli. Ja bih se zatvorila, stegla i ne bih popustala.

Desimir je znao da me provocira i da mi govori, kako sam sebicna, sto ne zelim da podelim, taj deo svoje proslosti.

Seo bi preko puta mene u "seshnu" i onda bi majstorski poceo da skida, sloj po sloj, moje proslosti. Kao arheolog koji kopa i pronalazi proslost, u zemlji koju obradjuje.

Onda bi dosao do perioda, kada sam imala petnaest godina i upravo zavrsila, osmi razred.

Raspust, leto i bezbriznost. Sunce, more i prva ljubav. Lepota mladosti.

Prolazak leta, onda  jesen, a sa njom i  iscekivanje, pocetka gimnaziskih dana.

Desimir polako skida slojeve. Pocinjem da drhtim. On je isto kao i ja, vidi  promene koje nastaju u meni. Osecam da mi se menja i izraz lica i da polako, gubim kontrolu nad emocijama. Desimir  me  " stiso uz zid" i nema nameru da popusti. Resen je da ide do kraja, primenjujuci svo svoje iskustvo i znanje koje je prikupio, kroz sve  godine svoga rada.

Ja bih onda osetila da sam blizu, osetila bih pritisak kako se pojacava, ponekad bih cak pocela da se tresem, nekontrolirano, u panici.

Neka jeza, pa onda osecaj da cu da padnem sa stolice, da cu da se izgubim, da cu da propadnem u bezdan.

Nekad je znao da mi se pojavi osecaj, da cu da eksplodiram i razbijem se na najsitnije delove, koje niko vise, nece uspeti da spoji.

Strah, veliki , ogroman, nadvio bi se iznad mene i  pretio bi, da me proguta, potpuno.

Ponekad bi sama sebi sugerirala,da moram da pocnem da pricam, da se otvaram i onda bi uz maksimalan napor osetila suzu, kako se polako kotrlja u oku.
Sada ce da krene.... Evo je, samo sto nije.
Otvaram polako vrata svoje duse. Samo malo, koliko da dozvolim  vazduhu, ali ne i svetlosti da udje unutra.

" Nemoj nikada suze i patnju, pokazivati pred nepoznatim ljudima. To je kao da korpu punu prljavog vesa, prospes na ulicu. "

"Suze se pokazuju samo pred porodicom i pred onima koje volis i koji vole tebe. Svi drugi nece moci da shvate i samo ce se kroz tvoju bol tesiti i leciti svoje boli. Neki ce to iskoristiti i da te ogovaraju i da ti se site.

Suze i tuga nisu za pred svet.... One su za kod kuce. " kao da ponovo cujem, svoju nanu i lekcije koje mi je davala, kako bih uspela, da bolje opstanem u svetu.

" Nikad te zivot nece maziti i paziti, vec ce te lomiti, kako bi postala jaca. "

"Samo mama i tata vole i maze svoju decu, i bake i deke, naravno. Vole te i raduju ti se iskreno i braca i sestre i tetke i ujaci . Tvoja krv. Retko oni sto dodju, sa strane i postanu deo porodice. Tu budi obazriva, jer se ne radi o istoj krvi. Oni cak mogu da naprave, da se krv zatruje, pa da se zamze braca i sestre, roditelji i deca. Onda krv postaje necista."

"Onda, jednog dana, ako si takve srece, upoznas muskarca, koga zavolis i koji i tebe zavoli, iskreno. Opet, ako si jos vise srecna, postanes njegova zena i on ti postane najbolji prijatelj, drugar, pomoc i ostane ti najveca ljubav, a i ti njemu. " nastavlja...

"Ako ti se ponovo posreci, izrodite zajedno decu i oni postaju vasa najveca ljubav a i vi njihova. To je bas najiskrenija i najveca sreca!"

"Ljubav izmedju roditelja i dece je bezuslovna ljubav, koja sve prihvata i sve prasta. Ljubav koja zaboravlja sve uvrede, reci i postupke, koje su ti povredila srce. Ljubav koja posle svega, uvek opstane i uvek znaci samo ljubav! "

"Ako ti se posreci, mozes kroz zivot da sretnes i nekog dobrog prijatelja, ali to je zaista retko. "

"I to je to. Tu se "Krug od ljubavi i poverenja zatvara". Samo najbliza porodica, moze sa tobom da place, da se sa tobom iskreno raduje." Zavrsava ovu svoju lekciju, moja nana.

Lekcija odlicno naucena nano! "Suze nisu za pred svet!" - shvatila i zapamtila !

Treskom zatvaram, tek odskrinuta vrata, a onda jos jedna, pa jos jedna, olovna, debela, kao sto su trezorska vrata, najbezbednijih svetskih banki. Zakljucavam ih brzo i osecam srce, koje udara kao ludo. Sifriram sve moguce sifre, postavljene na vratima. Stavljam sigurnosne katance. Bacam kljuceve u najdiblje zdence, one bez dna. Suza staje, u oku i susi se. Nabacujem "poker face", kao najbolji majstor i ......gotovo.

Nestalo je svega. Opet tisina i mir, (strasan i tako bolan) u dusi.

Uspela sam ponovo, po kozna koji put!

Nisam dozvolila, da mi razbacaju emocije i secanja, na podu. Ostali su nedirnuti!

Dobro dosla, tugo!

Evo mene opet, na poznati teren.

Bezbedna sam, jer znam igru i korake, znam puteve. Sama, sa svojim emocijama, na svome.
Strah od nepoznatog i naucene lekcije iz detinjstva, su pobedile.

Mozda sutra, mozda cu sutra, sakupiti dovoljno snage, da preskocim na drugu stranu.

Mozda cu sutra uspeti, da savladam strah, od nepoznatog.

Naravno sutra, sutra i onako obavezno dolazim na seminar......