Putovanje u Francusku_deo II

In vino veritas glasi cuvena latinska izreka, a dodala bih da ta istina počinje da se nazire već u prvom prolećnom pupenju vinove loze u Alzasu.

Iako predstavlja samo 1.3% teritorije Francuske, Alzas (Alsace) je jedna od ekonomski najrazvijenijih regija u Francuskoj, sa GDP iznosom od 48 milijarde Eura (poredjenje: GDP Bugarske i Srbije je isti toliki). 

Svakako napoznatiji grad Alzasa je glavni grad regije Strasbourg ili Strazbur po naški, jedini grad čiji je celokupni centar zaštićen i proglašen svetskom baštinom od strane UNESCO-a.  U zadnje dve decenije je poznat i kao političko EU sedište u kojem se izmedju ostalih nalazi i Evropski sud za ljudska prava, Evropsko veće i Evropski parlament.  Ovaj grad definitivno treba posetiti, zbog atmosfere i istorijskog i religijskog nasledja -do 18 veka ovaj grad je bio religijski (i judejski) centar Evrope sa velikim brojem katoličkih, protestanskih crkava i sinagoga.

Drugi po veličini grad u Alzasu, Colmar (Kolmar) je taman namenjen ljubiteljima «srednjih» gradova koji ne umaraju, a opet nude bogat kulturni i gastronomski izbor.  Grad je, kao i mnogi drugi pogranični, menjao gazdu svaki put kad bi se «zakuvalo»: u XVII veku pripao je Francuskoj, u Franko-Pruskom ratu 1891 Colmar je prešao u ruke Nemačkog carstva,  posle prvog svetskog rata vraćen je Francuskoj, da bi na kratko tokom drugog svetskog rata opet bio pod nemačkom vladavinom.  S toga su u gradu kojeg još zovu i «malom Venecijom» uočljivi tragovi nemačkog jezika, arhitekture, muzike.  Za Francuze koje bije svetski glas da se stranim jezicima ne služe baš, suprotno je tačno za Colmar gde smo od lokalaca čuli vrlo dobar nemački a pomalo i engleski. 

Na ulazu u Colmar nas je dočekala manja verzija Kipa Slobode u New York-u.  Naknadno smo saznali da je u Colmaru rodjen Frédéric Bartholdi, vajar Kipa Slobode kojeg je Francuska poklonila Americi 1886-te godine.  Po Francuskoj su vladale glasine da je njeno lice ustvari lice Bartholdijeve majke, a telo njegove ljubavnice, glasine donekle potvrdjene člankom u «National Geographic» magazinu mnogo godina kasnije.

Tarte flambée na francuskom ili flammekueche na lokalnom Alzas dijalektu nastalog mešanjem nemačkog i francuskog je testo okruglog oblika (slično pizzi) premazano sa crème fraîche, posuto seckanim lukom i slaninicom, kratko zapečeno na jakoj vatri.  Postoje varijacije na temu, pa sam za 7 evra večerala tarte flambée sa pečurkama i šnitama pečenog krompira.  Moram da priznam da me uobičajeni lokalni gurmanluci poput puževa i foie gras (namaz od pačije ili guščije jetre dobijene od kljukanih ptica -kontroverzan proces ishrane zabranjen u više evropskih zemalja) nisu privlačile, a sa kenjkavom decom neki elegantniji gastronomski poduhvati nisu dolazili u obzir.  Tarte flambée je bila spas, svaka mu čast ko je izmisli.  Već pomenuta deca su nam doduše napravila divnu uslugu zaspavši u autu u trenutku kad smo prolazili pored velelepne vinarije sa natpisom „Ouvert -Dégustation" (Otvoreno -Degustacija) u selcu Beblenheim.  Izazov prevelik, i pored verovatno najbrže degustacije ikada, izabrali smo po bocu specifičnog Pinot Gris-a, mirišljavog Muscat-a, voćnog Riesling-a, i meni najukusnijeg lakog i osvežavajućeg Sylvaner-a, sve vrste suvog vina (suva vina imaju najmanji procenat šećera, slede polusuva, pa zatim slatka).  Dobila sam i interesantan odgovor od vlasnika na pomalo provokativno pitanje da li mu je proizvodnja bio (organska).  Odgovorio je: «Nije, ali skoro!  Pre 20 godina upotrebljavali smo veliku količinu pesticida, danas je pola njih zabranjeno, a i mi sami smo svesniji pravilne upotrebe.  Inspekcija nam redovno kontroliše zapisnike.»  Još jedan primer vraćanja iskonskom.

Glavni razlog da putujete u Alzas (osim degustacije) je poseta zamku Haut-Koenigsbourg i selima u okolini Colmara.  Dva najlepša kojima smo prošetali (živele pešačke zone!) su definitivno Ribeauvillé i Riquewihr.  Pustiću da slike dovrše ovu priču...