KAD PSI ZACVILE

Pricao mi jedan prijatelj.

Ovo je njegova prica.

Ja samo zapisujem:

Narod veli-Kad psi zacvile,neko ce umreti!

No,tesko da sam u to mogao da poverujem.Narod kao narod,svasta izmislja i svasta prica.

Ziveo sam u Rabatu,glavnom gradu Maroka.Na obali Atlantskog okeana.Bio u diplomatskoj sluzbi u nasoj ambasadi.Ziveli smo u blizini Nacionalnog konzervatorijuma muzike.U jednoj od onih uskih ulica.

Lepo je bilo.Saren grad,dobri ljudi,velika luka,usce reke Boureg Rej,mnogi spomenici kulture,zivopisne ulice i trgovi,mnogobrojni sukovi,mnostvo ljudi,uvek i svuda,vecito neke ruze vetrova,sunce....Milina!

Imali smo i psa,vucjaka.Taj je stalno patio od upale grla.Uprkos svoj onoj vrelini.No,nista zato,tu je bila nasa omiljena veterinarka An Mari.Nije bila Marokanka,ali je izgledala poput najlepsih devojaka Berbera i Arapa.Nikada mi nije do kraja bilo jasno sta je po narodnosti ustvari,ali je vec na prvi pogled bilo jasno da su se u njenim venama uskovitlale mnoge krvi.Od svake,ocigledno,dobila je ono najbolje!

Jednom,kada su svi psi u kraju danonocno cvileli,rekao sam joj da sam cuo narodnu izreku - Kad psi zacvile,neko ce umreti.

Ona se osmehnula sirokim osmehom.Njeni pravilni,krupni,beli zubi zasijali su svom belinom i vedrinom - Ma,gluposti!To nema veze sa istinom!

Moj pas dobio je jos jednu u nizu injekcija protiv upale grla.Srdacno smo se pozdravili.An Mari je za nama tiho zatvorila vrata svoje ordinacije.

Sutradan cuo sam neverovatnu vest - An Mari se ubila!Nasli su je obesenu u njenom stanu iznad ordinacije!Policija je bila uverena da je rec o samoubistvu.

Narod okolo odmah je poceo da se priseca nekih vaznih dogadjaja i detalja iz njenog zivota.Strastvene ljubavi,ne tako davno,sa zgodnim Berberom,nekoliko godina srecnog braka,razvoda,njene potistenosti, potom,pa tuge,samoce...Tek po nekog osmeha.stidljivo izrecene sale...

U stvari,malo ko je zaista nesto znao o njoj i njenom zivotu.Tek po koju mrvicu.Eto,ostalo je nepoznato i sta je bila po narodnosti,ako nije pripadala ni Arapima ni Berberima,autohtonim stanovnicima Maroka.

Ne znam,ali cesto sam,mesecima iza toga,kad nad lukom zagospodare vetrovi,sa mora ili obale,ili nas sve pritisne lepljiva bonaca,cuo ono cviljenje pasa,iako su svi psi nokolo lenjo i tiho dremali. 

Ustvari,pokusao sam da odgonetnem onaj osmeh An Mari pri nasem poslednjem vidjenju.I ma koliko da sam razmisljao o njoj,o svim nasim susretima,prisecajuci se mnogih nasih razgovora,nicega nije bilo sto bi mi dalo za pravo da sam mogao da naslutim njen tragican kraj.Na takav nacin.Samoubistvom!

Ne,nicega nije bilo neiskrenog i zagonetnog u tom njenom poslednjem sirokom osmehu,kada mi je rekla cisto i prosto,na ljupkom francuskom - Ma,gluposti!To nema veze sa istinom!

Sta se to,onda,dogodilo sa An Mari posle naseg odlaska iz njene veterinarske ordinacije?Da li se sama obesila?Ili je to uradio 'onaj njen lepi,ali ,kazu, i ludi,bivsi muz,koji se odnekud,mozda,iznenada pojavio?

Ne znam!I niko to ne moze znati...Tek,psi iz naseg komsiluka to su naslutili.Ne naslutili,oni su znali!Oni su unapred tugovali za svojom lepom doktorkom!

Vecina njih,tih raznorodnih pasa,bili su njeni pacijenti,a oni koji to nisu bili,uvek bi,onako u prolazu,od nje dobili neku lepu rec,keksic ili nezno milovanje po vratu.Kad god bi je ugledali,trcali su joj  svi u susret,onako u coporu,i zadovoljno mahali svojim repovima.

Cak i oni Niciji psi,lutalice.

I jedni i drugi bili su jedinstveni i u tuznom cviljenju koje je pocelo i trajalo nekoliko dana pre smrti An Mari.

Mlade doktorke sa jasnim osmehom.

Evo,i sad je vidim,kako laganim korakom,dugonoga,tanka u struku,predamnom uzmice niz rivu.Dok svi oni silni marokanski vetrovi,u crnu kiku,pletu kovrdze njene duge sjajne kose...

Onako,usput.U  hodu.

Dok  zauvek nestaje u daljini.