Miljence

Svrati me, onomad, jedna poznanica na kafu u svoj topli dom, onim pozivom što se nikako ne odbija. Šta ću, nemam ni jedan spreman odgovor, a neprijatno mi praznih ruku prvi put u kuću. Zvala me, doduše i ranije, ali više onako forme radi. Ovog puta me bukvalno uvukla, konačno joj je kuća sređena pa da vidim.

Stvarno, nemam reči. Moram vam priznati da sam malo neuredna, mislim, ako mi neko bane pre 11č može da sedne samo na neraspremljen krevet. I onu prašinu primetim tek kad ispratim pogled gosta, ali tu imam spreman odgovor – kuća pored puta, ceo dan ne ispuštam krpu iz ruke, al’ ne vredi!

I ova kuća u koju sam ušla pored puta, ali sve u savršenom redu. Zavese besprekorne, cveće pod konac, prašine ni u naznakama – ja fascinirana. Stojim na vratima, čekam da čujem da li se izuvaju – da, spremne i gostinske papuče. U bre, mislim se, mi ne možemo ni svoje da nađemo. U dnevnoj sobi muž i deca, postrojeni za pozdrav. Ne mogu baš da tvrdim da su se rukovali i sa domaćicom, ali je sve delovalo vrlo zvanično.

Posade me u čelo stola, taman sam krenula da im se divim, kad me preseče uputstvo – kupatilo ti je na kraju hodnika. Ja se nešto zbunila, mislim se - otkud oni znaju kad mi to treba, ali poslušam i odem. Valjda da ga vidim. I ima šta da se vidi: lepo moderno kupatilo, španska keramika i sanitarije.

I uštirkano miljence na vodokotliću.

----------------------------------------------------

Ustanem jutros na tri ćoška, do podneva se razvlačim u pidžami i sve me nervira. Smrknuto gledam gomilu na stolu, glava me boli, plače mi se, jedva sam dve reči progovorila. Popodne sam još gora, besnim zbog nereda, prašine, sudova... Prozori! Kad krenem da ih brišem svi znaju da je vrag odneo šalu, ali kad to radim u 11 sati uveče – eeee, bež’te deco!

I tu se setim onog miljenceta.