Kad kažem ne mogu

Žulja me danas nešto, nikako da ga se oslobodim. Nisam od onih što se femkaju i očekuju da ih neko ubeđuje – kad nešto mogu i hoću, pristajem bez uslovljavanja, ali kad kažem ne mogu stvarno tako mislim i onda me izludi zapitkivanje zašto, kako i kad ću moći. Jer se osećam ružno i neprijatno mi je i jedva se uzdržavan da se ne proderem – e sad neću iz inata.

I verovatno vam se dešava da nekim ljudima sto puta učinite ono što traže i to je normalno. Ali prvi put kad to iz nekog razloga ne možete nastaje prava mala tragedija, sa sve onim durenjem i nabijanjem osećaja krivice. E to me ceo dan izluđuje: taj utisak da ne raspolažem svojom voljom, da se stalno od mene očekuje da budem predusretljiva i raspoložena za tuđe prohteve, da su mi neki dragi ljudi važniji nego ja njima i da ne mogu ništa da odbijem ma koliko me mrzelo ili me nerviralo. I da stalno vodim računa o nepovredivosti tuđeg lika i dela, ma koliko mi se nesviđali i ma koliko sebi bezobrazluka dozvoljavali.

A ne mogu ni da ih oteram u tri lepe.