"Selo moje, lepše od Pariza..... "

Krivo mi dodje što se većina ljudi stidi svog porekla. Mi smo svi sa sela, 95% gradjana ima bar jednog roditelja koji je došao sa sela u grad, da završi školu npr. Tu se zaposlio i ostao. Kasnije, mi dečica s gadjenjem gledamo na selo. Roditelji nas ne vode često tamo, jer Bože moj, smrdi svinjac, krave se ritaju, buve ujedaju, a tek trava  i krpelji, bolesti na sve strane vrebaju. Čudo je to kako se ljudi brzo pogospode i zaborave na svoje poreklo.

Ja se zahvaljujem svojim roditeljima i babi i dedi što sam imala gde da provodim svoje dečje dane. Što sam imala prilike da vidim i pomuzem kravu, što sam jela mućena jaja s šećerom, još vruća, direktno iz kokoške, što sam jela hleba i masti s alevom paprikom, ponekad i s malo zemlje, kad nam u trčanju po dvorištu ispadne, pa samo malo duneš i nastaviš dalje. I pili smo vodu iz bunara koji se još uvek nalazi u dvorištu, nismo mislili na bakterije, viruse i čuda... Ako nas ponekad „protera" baba skuva čaj od lista dunje, da ti da navrneš malo rakije neke s travčicama i prodje za popodne.

Meni je žao ove današnje dece koja ne izlaze iz igraonica s plastičnim lopticama i toboganima, koja  se razvijaju pod neonskim svetlima, jedu u Meku, obučena u markirane stvarčice. Valjda je mama i tatama greota da deca cepaju i prljaju skupo plaćena odelca i patike. Ali i najlakše je da ga ostaviš u neku igraonicu, teti na čuvanje, a ti sediš i pijuckaš kaficu sa strane... Ili u Mekić, u onu specijalnu stolicu za bebe, pa ga pustiš da do mile volje brlja po Happy Meal-u, samo da ne trčiš za njim... Baš sam danas išla u jedan od ovih velikih tržnih centara, gomila ljudi koja se šeta, gleda okolo, slabo kupuje, a najviše žena s malom decom... Oni malecki se klizaju po uglačanom podu, padaju ljudima pod noge, šetaš se,  a sve paziš da ne ugaziš nekog... A napolju sunce sija, 20 stepeni, dušu dalo za šetnju pored reke, na Košutnjaku, a oni se nabili u tržni centar, pod veštačko svetlo s veštačkim cvećem i mirisom osveživača.

Često se pitam kako smo mi preživeli te sitne godine ?! Sećam se pentranja po  drveću, padanja sa istih, umazanih ruku i usta od  dudinja, oderanih kolena. Sećam se, jednom smo se igrali u dvorištu i ja se nabodem na zardjali ekser koji je virio iz tarabe, onako mi se baš nabio u butinu. Skupe se svi oko mene, moj mali brat ga stučno iščupa, krv lipti na sve strane, a ne smem da kukam, ako me  čuju odrasli još ću i batine da dobijem. Čim vide da smo se sakupili u gomilu, i šapućemo nešto, doleti neka od mama i tu kreće „Dolazi ovamo, da vidim šta ste to sad napravili !" i kad vidi sledi prvo zbrinjavanje ranjenika, pa pokolj. Čisti ranu, pa usput bije, u vaspitne svrhe, da mi ne padne na pamet da to uradim opet. A ja kukam, od bola, a kukam i što me bije kad mi je teško. I za svaki slučaj i ostala deca dobiju po turu, ko će tu sad da istrazuje ko je kolovodja, ne gleda se ni ko je čije dete, samo mlate. Mi kukamo i bežimo po dvorištu, a mame, strine i babe samo izviruju iza  taraba i žbunja i vataju nas. Posle sve sve smiri, samo se tu i  tamo čuje poneki šmrc i jecaj. Sedimo pod kvrgavom jabukom u dvorištu i uporedjujemo ratne uboje, ko je najviše dobio i stoički podneo ispadne heroj. Ja sa zavijenom nogom sedim i ne smem ni da pisnem,  braća me ignorišu načisto što zbog mene dobiše batine, a mami ne smem ni da se obratim. Ona sedi pored mene, puši cigaretu, prekrstila noge i gleda nas, posebno mene i s vremena na vreme samo cujem „ C,C,C,C,C,C,C"

Volela sam da idem s babom i dedom na njivu, da okopavamo kukuruz. Ustanemo rano, baba natoči vodu u balonce, u kojem je nekad držana rakija, pa voda  miriše na jabuku ili groždje, onako alkoholno-voćno. Obučem šorts i majicu i obavezno na glavu ide šešir sa velikim obodom. To je bio moj šešir koji mi je deda kupio na vašaru. Ponesemo sira, kuvana jaja, pršutu i hleba. Sunce tek izašlo, sve mi noge mokre od rose, krmeljam po dvorištu, a baba mi gura šolju mleka i parče hleba. Deda pali traktor, imao je onaj IMT sa kabinom i imao je i radio unutra, popnemo se i krećemo. Uvek sam se čudila kako se tamo ustaje rano, u 6 ujutru čini mi se celo selo na nogama, malo malo deda zastane da pozdravi nekog.

 Njiva je bila na jednom brdu, blizu autoputa. Mene istovare ispod nekog drveta, baba stavi kožuh da sednem tu, da se ne prehladim i kaže da ne idem daleko. Ona i deda se ubrzo izgube medju kukuruzima. Sedim tako i slušam radio iz traktora, ispod mene vijuga autoput, prolaze kola, brojim kojih ima najviše, žutih, crvenih, belih... Sve neka  strana kola, idu na more u Grčku, ili se vraćaju, samo proleću zuuummmm...... Sanjarim tako o moru, postaje sve toplije, moje drvo propušta sve više sunčevih zraka, baba izlazi odnekud  iz kukuruza: „De ti je šešir? Nemoj da te uvati sunčanica, pa da posle bude da te nisam čuvala!" Postavlja da se jede, nikad mi taj sir i ta jaja nisu bila sladja u životu, jedem samo puca. Inače, svaki put kakda bih došla u selo, deda bi me izmerio na onom velikom kantaru za brašno i govorio da mora bar 5 kila da se ugojim jer sam sva bleda i neuhranjena. Pitam babu da mi da da i ja malo kopam, on mi da budak, ja zamahnem, pa posečem tri stabljuke kukuruza, a korov ostane, ona kaže, da to mora da se sagneš pa da kopaš na sitno, a ne da tako „zamanjuješ ko da ćeš da ubiješ nekog". Probam ja još koji put al kad vidi da ću da sasečem pola ara, kaže mi da prestanem. Da sednem još malo u hlad, da se igram nešto, pa ćemo još malo da idemo kući. Odlomi klip kukuruza, pa napravi lutku, to je kao beba, sa kosom od svile, umotana u pelenicu od zelenih listova i miriše lepo, na mlad kukuruz, miriše mi onako bebeće. Evo mi ga sad još taj miris u nosu. Ja čitavo popodne presvlačim i češljam moju „bebu", sve dok joj se kosa ne sparuši i požuti na suncu. Kad krenemo kući obavezno ponesemo džačić mladih kukuruza za purenjake. Mmmmmm!

I danas volim moje selo, tamo sada nema ni babe ni dede, nema ni moje mame više. Nema ni životinja nikakvih u dvorištu. Ja se zanosim idejom da ću jednom doći tu da živim,  i da ću imati kokoške i svinje i krave svoje. Da ću za koju godinu svoju decu dovoditi tu i da ću im kao moja mama i baba meni objašnjavati koji je koji cvetić, koje je to drvo, gde rastu trešnje. Sigurna sam da moja deca neće misliti da je krava ljubičasta jer su jedinu kravu u životu videla na omotu milka čokolade, da jagode radstu na drvetu i da zec nosi jaja.

Samo da se zna, 5 puta su mi vadili krpelje i nisam dobila nikakvu bolest, buve su me izujedale milion puta i preživeh, čak sam u kokošinjcu se napunila kokošijih vaši tzv. pipa i ništa. A tek tone pojedenog nezrelog i neopranog voća da ne računam, mora da priznam i da mi je to bilo najsladje.

 I svečano obećavam da svoju decu nikad neću izvoditi u šetnju u tržni centar, da ću ih voditi svaki dan u park, a vikendom u selo, pustiću ih da se kaljaju, brljaju i prevrću po travi i penju po drveću. Kažete, ovo je neko drugo vreme, ma svako vreme je drugo vreme u odnosu na ono prošlo. Deca su uvek deca i vole iste stvari, ja se sada posle 25 godina, najviše u mislima vraćam u te dane koji su mi lepši i šareniji od svih ekskluzivnih letovanja i zimovanja i banana splitova s kišobrančićima.

Nikad me neće biti sramota da kažem da su mi baba i deda bili seljaci i zemljoradnici, da mi je tata sa sela i sa ponosom kažem da sam i ja jedno dete seljačkog porekla, sticajem okolnosti raznih rodjeno i odraslo u gradu . Biti seljak nije sramota, živeti u selu takodje, ovde u gradu sam srela mnogo više ljudi koji su prljaviji i smrdljiviji od bilo kog seljaka, ali ne od znoja i mirisa štale, već u duši.