Šta vas se samo tiče?

Autor: Rodoljub Šabić

Pretpraznični radni dan završio sam, kao što je red, potpisivanjem „hrpe" rešenja donetih povodom žalbi koje su građani, novinari ili neko treći podneli zbog uskraćivanja informacija od strane raznih organi vlasti.
Ta „operacija" potpisivanja uvek me podseti na nešto što, bar na prvi pogled i iz usta Poverenika za informacije, zvuči gotovo jeretički ali je istina. Situacija u kojoj se od vlasti traži i dobije neki nosač informacija upućuje uglavnom na razmišljanje o sadržini tih informacija. Situacija u kojoj se traži a ne dobije upućuje, i to ne samo tražioca, na razmišljanje o mnogo širem krugu stvari. Dakle, posmatrano iz određenog rakursa uskraćivanje „nudi" impulse koji mogu biti vredniji od onih koje mogu ponuditi tražene informacije. Naravno, uz uslov da se na impulse reaguje.
Današnje potpisivanje završio sam sa rešenjem koje to, mislim, dobro ilustruje. Rešenjem, kojim se poništava odluka Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja kojom je odbijen zahtev Mreže za restituciju, Udruženje građana za povraćaj oduzete imovine iz Beograda, za uvid u spise predmeta i kopije rešenja kojima se odobrava izgradnja za teritorije opština Stari Grad i Savski Venac u periodu od 01. 01. 2007. do 08. 08. 2008. godine, i nalaže da im se omogući pristup tim informacijama.
Moje rešenje, podnosilac zahteva, predmet njegovog interesovanja, poništeno rešenje ministarstva, sve to podseća na jednu robusnu državnu „akciju", kojoj je svojevremeno pridavan veliki značaj i koja je s tim u skladu imala i te kakav publicitet.
Pod „akcijom" podrazumevam Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koji je izgledao kao prvi ozbiljan nagoveštaj spremnosti države da se upusti u rešavanje problema koji je većina tranzicionih država odavno rešila - u vraćanje ili obezbeđivanje naknade za imovinu koja je oduzeta bez naknade primenom propisa o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji...
Zakon je „pozvao" lica kojima je imovina oduzeta odnosno njihove naslednike da to prijave. Nije se upuštao u pitanja osnova ili postupka za restituciju, izričito je rekao da će to biti uređeno posebnim zakonom, ali je podnošenje prijave definisao kao bitan uslov za naknadnu restituciju. Čak je to podnošenje i oročio utvrdivši da ko prijavu ne podnese do kraja juna 2006. gubi svako pravo na restituciju.
Nije baš poznato koliko je koštala primena ovog zakona, ni to koliko angažovanje kadrovskih i drugih resursa je zahtevala. U svakom slučaju mnogo. Nisu poznati ni realni efekti angažovanja, osim da je u elektronskoj bazi podataka Republičke direkcije za imovinu evidentirano preko 70.000 prijava ljudi koji su, od kraja juna 2006., željno očekivali „poseban" zakon. A poznato je i da dobar deo oduzete imovine predstavlja zemljište, posebno građevinsko zemljište.
Uskoro će jun 2009. O posebnom zakonu se skoro i ne govori. Vlast još uvek raspolaže nekada oduzetim građevinskim zemljištem. I ne samo da raspolaže nego ga stavlja na raspolaganje i nekim novim korisnicima. Zar nije sasvim prirodno što postoji interesovanje za to pod kojim uslovima ona to čini? Zar nije apsurdno svako suprotstavljanje tom interesovanju? A poseban apsurd je način na koji se to radilo u konkretnom slučaju. Verovali ili ne, ministarstvo je uskratilo pristup gore pomenutim informacijama uz obrazloženje da „tražene informacije nisu informacije od javnog značaja", kao i da tražioci informacije „nemaju pravni interes" za to. Jednom rečju - to se Vas ne tiče.
Da li treba pretpostaviti da i posle četiri godine važenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama, pravnici u ministarstvu ne znaju da je „informacija od javnog značaja svaka informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna", i da ne znaju da se postojanje opravdanog interesa javnosti po zakonu pretpostavlja, osim ako organ vlasti dokaže suprotno? Ili je reč o nečem drugom?
Šta god da je, morali bi znati. Ko to sumnja, da građani koji se nadaju povratku imovine imaju pravo da znaju o čemu se radi, i razume se, pravo da znaju sve o tome šta se sa imovinom dešava? Imaju, naravno, ne samo oni već i ostali građani, cela javnost. Čak i da im zakon to ne garantuje, vlast bi morala voditi računa o tome da, od trenutka kada zbog stavljanja zemljišta na raspolaganje trećem licu, naturalna restitucija postane nemoguća, ostaje jedino restitucija u vidu novčane nadoknade. Iz budžeta, koga pune svi građani Srbije.