ZAR MORA TAKO?

Autor: Rodoljub Šabić

I moj jučerašnji razgovor sa ekipom TV B92 još jednom me podsetio na „jeretičku" misao da uskraćivanje ili nepostojanje informacija često nudi impulse koji su vredniji od onih koje bi same tražene informacije mogle da ponude. Naravno, uz uslov da se na impulse reaguje.
B92 pravi emisiju na jednu veoma delikatnu temu - temu „nestalih beba" , što me neminovno podsetilo na neke slučaje, s tim u vezi, u kojima sam bio akter.
Pre nekoliko meseci, predstavnici Beogradske grupe roditelja nestalih beba, su od mene tražili pomoć. Molili su da ih primim a prethodno su podneli i tri formalne žalbe, dve protiv Narodne skupštine i jednu protiv Ministarstva unutrašnjih poslova.
Primio sam ih, naravno. Problem „nestalih beba" tiče se velikog broja ljudi. Nije nov, ima mnogo roditelja koji godinama nastoje da dođu do informacije o nestaloj deci. Rade to na različite načine što često izaziva probleme, nesporazume čak i konfliktne situacije sa bolnicama i drugim medicinskim ustanovama, ili matičnim službama i policijom. U nastojanju da skrenu pažnju društva na ovaj problem, nesretni roditelji postigli su najviše 2006. godine kad je čak formiran Anketni odbor Narodne skupštine koji je još 2006. podneo velikoj izveštaj o utvrđenom stanju i utvrdio odgovarajući predlog mera. Predlog mera je pored ostalog podrazumevao dodatne aktivnosti MUP-a, tužilaštava i sudova, formiranje posebne jedinice MUP-a sa zadatkom da ispita sve slučajeve nestalih beba i u roku od 3 meseca podnese izveštaj skupštinskom Odboru za bezbednost kao i da ubuduće ovakvi slučajevi budu u nadležnosti Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva.
Predlog mera je usvojen ali, kao po običaju stvar je tu stala.
Roditelji su, mesecima kasnije zatražili od MUP-a informacije o tome šta je urađeno na ispitivanju spornih slučajeva i zatražili izveštaj koji je o tome trebao biti dostavljen Odboru za bezbednost. MUP ih je odbio. Jedan od navedenih razloga je bio da „Odbor za bezbednost još nije razmatrao izveštaj."
Nakon što su podneli žalbe Povereniku za informacije, one izjavljenje protiv Skupštine morao sam odbaciti kao nedopuštene, budući da je reč o jednom od organa koji su izuzeti iz nadležnosti Poverenika. Ali, onu protiv MUP-a sam usvojio i naložio sam MUP-u da im preda kopiju traženog izveštaja. MUP je postupio po nalogu Poverenika.
Izveštaj MUP-a koji roditelji nisu mogli dobiti „dok ga ne razmotri" Odbor za bezbednost a koji je trebalo da bude razmatran još 2006., koliko znam, do danas nije razmatran.
Ali znam da je nedavno, da bi ostvario svoje pravo, jedan roditelj prethodno morao dobiti moje rešenje sa nalogom koji glasi: „Nalaže se Institutu za neonatologiju u .... da bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana prijema ovog rešenja NN-u iz ... , dostavi kopije dokumenata o izvršenoj identifikaciji leševa njegovih blizanaca, izjavu roditelja da se odriču sahrane beba, ispravu iz koje se može saznati pravni osnov preuzimanja obaveze sahranjivanja beba, kao i izvode iz matične knjige umrlih."
I u odsustvu informacija, oba slučaja, i grupni i pojedinačni, govore mnogo o mnogim stvarima koje zaslužuju pažnju. Zar samo postojanje problema u pristupu informacijama ove vrste, ako ni o čemu drugom, ne govori da je komunikacija vlasti sa građanima dehumanizovana u meri koja se ne sme tolerisati?