Svetozareva Vida

Ah, malo moje nedojeno, laka mu crna zemlja, brale moj mili...

Da pričam, ajde...

To sve znaš, i kako je majka zaimala i rodila ga u 45 godina, i kako sam ja bila miraždžika, jedinica, a posle se on rodio, moj mali Svetozar.... Ma koje crno mali, bilo ga je dva metra, vrag zna na koga je povuk‘o, nije u našu familiju Popovića bilo toliko visokih do njega....

Moja je mati bila Miljana, od Brankovića kuće, tamo sa one strane Morave, kod sela Vojska im je bilo imanje. Rodila se 1893. i bila je peto dete, pre nje sestra i tri brata, a posle nje joj mati obolela, i nije dugo ni živela, pa je moju mati odgajila njojzina starija sestra Jovanka. A kad je bila u 13tu godinu umre im i otac, pa su ostali sami i sami sve radili i snalazili se... Bilo to veliko imanje, bogato, ali nije to bilo kao sad, traktor i mašine, nego volovi i ralo pa kopaj ručno kuruz pa muka živa... A kad joj se najstariji brat oženio,negde 1908me, doveo sebi ženu, Živanu, iz jedne zanatske kuće, njeni su pleli korpe, stolice, batare, pa kad je ona došla u kuću, uzne moju majku i najmlađeg devera, pa idu na Moravu da beru trsku i sve je naučila moju mati da pravi od trske. Pa su išle po vašarima i preslavama i prodavale, a moja mati ponese i sira i kajmaka što je pravila jer su imali dosta blaga, pa se i to prodavalo... A taj brat najstariji, Stojan, im je puštao da kad prodaju ostave nešto para za sebe, pa su imale i odelo i dobre opanke... A nije tako svaki radio, nego je bilo i da svaki dinar daš domaćinu, pa ako ti on dadne za neku tvoju potrebu, dobro je, ali je česće bivalo da ne da.... Ali je Stojan volio sestre i ženu svoju pa im sve puštao.... Jedared, tako mi pričala mati, bilo to 1911.te, bili u Batočinu na preslavu, ona i snaja joj prodavale što su donele, i dođe joj brat popodne, kad je trebalo da se vrću kući, pa joj veli, ‘ajde sejo da vidiš jednog momka.... Mati se rasplaka, ti me bato oćeš da daš, ja tebe smetam, što me teraš iz kuću kad sam ti sve dobra, i decu ti čuvam i kuću redim i sa Žanom ti se lepo milujem i slažem...

Nemoj, kad si taka i nisi za davanje! Ljutnu se Stojan i ode.... A Živana, Žana su je zvali, snaja, kaže mojoj majci, ja ću polako da ga noćaske pitam što je tijo... Pa joj sutra ujutru priča, da je Stojan išao da ugovara da im kopaju novi bunar i da je tamo u tu kuću vidio jednog momka, to je brat od majstora, jest mlad ali je ‘vako na priču dobar, a kuća je dobra, bogata, ne bi se puno mučila i ne bi išla u polje da radiš, to u njinu kuću nije običaj, bogati su i najme nadničara puno... A momak je rek'o da bi se ženio, da traži sebi dobru, poštenu i vrednu ženu.... Ime mu je Jevrem, ‘vako, lep na oko....

Tu se moja mati još više rasplaka, a Žana uze da je teši, kazala joj, ja tebe sestro slatka, ne bi dala iz ovu kuću doveka, milujem te ko da si mi sestra ili ćerka, ali ti idu godine, manje je momčinja, vidiš, svako malo neki rat, a treba da se udavaš, vidiš kako ja lepo živim sa tvog brata.... Pa tako, malo po malo, omeknu moja mati pa kad je bilo da se ide u Lapovo na preslavu, kaže Stojanu, vidi, ako dođe to momče, pa ga dovedi.... Pričala mi i kako se uređivala za to prvo gledanje... Napunila korito vodom, pa uzela suvo smilje i suve latice ruža i cveća što je svaka devojka tada imala u kuću i skupljala, nadrobila ga u tu vruću vodu u korito, pa se natopila i okupala da joj koža miriše, i kosu izmila i lepo joj Žana isplela kike, pa smotala pod maramu... A kad je bilo jutro da se kreće, obukla novu vezenu košulju i suknju, pa vezenu pregaču i jelek što joj Žana dala iz svoje spreme, i svilenu maramu vezala i nove vunene čarape i činjene opanke... Pa kad su došli u Lapovo, kaže, ne zna ni kako je kome merila sira ni prodala korpu, samo je gledala niza narod ide li Stojan... Kad ga je vidila samog, preselo joj.... A Stojan joj kazao da je tu sreo Dušana, tog majstora za bunare, i da je dogovorio, kad budu došli da kopaju da će povesti i brata na gledanje..... Tako mojoj mati propalo uređivanje....

A posle jedno nedelju dana, moja mati podvezala kosu, navukla neke stare rite i redi kuću, kad uđose na kapiju neki ljudi.... Kad je vidila alat i odelo, svatila da su majstori, kazivala mi je tako, baci onu metlu brezovu i ulete u kuću da se uredi i počešlja.... Stojan uđe u kuću i veli joj, ‘ajde, sad, divlja moja, skuvaj kavu i odnesi ljudima po rakiju u avliju, i gledaj preda se, da ne padneš, ruke da posečeš, šta si se zabunila, pa nisam te nesrećo prodao, no te samo nudim i falim!!! Nije na silu, ako nećeš, nemoj... Kazivala moja mati, kad ga je prvi put vidila, njega, moga oca, nije joj se mnogo ni dopao... Koštunjav, mršav, a ruke ko grane, dugačke i tanke, kosa mu nesto žutinjava k'o prezrelo žito, nit plav nit smeđ... Samo kad ga pogledaš oči na njega, plave, ko fildžani, misliš, prelilo se nebo.... U te se oči ona i zagledala, znam... A Svetozara je samo u oči ljubila što su samo njemu od sve dece bile plave oči na oca... Tako se oni malko gledali, dolazio on svi' 6 dana dok se bunar kopao... A sve pričaju kad je neko od starejši tu, nema da budu sami ni u avliju, taka bila vremena... Pa negde treći dan, Žana kaže ‘ajde ti Miljana sa mnom u voće, šljive da skupljamo za rakiju, a i ti momče, da ne dangubiš, ‘ajde malo pomozi, arčis tu bogu dane i ništa ne radiš... Pa ih povede u šljivar i malko se ukloni dok se oni malo nasamo popričaju.... Vidila tu moja majka da je dobro momče, i sve ga ispitala kako se živi u njegovu kuću, a kad je čula da mu i otac i mati umrli, bilo joj malko i žao što on i brat sami nemaju žensko u kuću, samo od jednog nadničara dolazi žena pa ih redi i kuva....

Pa prelomi, pa kad je bunar bio gotov, kaže Stojanu, ja ga oću, a ti vidi s njim, jel oće i on... Pao mrak, seli majstor Dušan i Jevrem da popiju rakiju za sretna puta i da se naplate za kopanje, a Stojan seo s njima za sovru, a moja mati pobegla u drugu sobu, pa odškrinula vrata i sluška... Sede oni, malo onako domaćinski pričaju, o zemlji i porezima, kako to vec biva.. Pa Stojan pita koliko da plati za bunar... Dušan kaže, kako smo pogodili, tolko dinara, a Jevrem se nasmeje i kaže, dal' bi ti dao još nešto sem dinara, ako je za davanje? Dao bi, kaže Stojan, dava se i samo... Pa pozovu moju mati da se tu odma' izjasni dal' oće za Jevrema, da ne bude da je brat dava a ne pita, nije sreće ako je na silu.. I tu svršiše dogovor, da Stojan da za miraz spavaću sobu, i sve uz nju, dunje, slamarice, jastuke, jorgane i presvlake, kolevku, krevetac, kredenac i pleteninu, a Stojan kazao da ce joj dati i očev zlatni sat i 50 dukata, ali to se znalo da je njojzi dato, ako bude nevolje, da ima... I pogodiše da je svadba pred Mitrovdan....

A Žanu je moja mati mnogo hvalila, kako joj je skoro svu svoju spremu devojačku što je donila dala kad se udavala, rekla, ja ću sebi na'eklati i naplesti, a ti ideš u dva muška, nemaš ni babu ni svekrvu, pa im malo kuću uredi... A i posle, kad je moja mati rađala i djeca joj umirala, dolazila Žana počesto, da joj pomogne i da je malko uteši.....

Posle se, pred sami oni prvi rat, oženio i Dušan, doveo sebi Latinku, pa je moja mati dobila jetrvicu da se paze i vole... A to već znaš, da Latinka nije imala decu i da je mene odgajila, a njojzina priča, život njen je za drugu priču...

Pa kad počeo oni prvi rat, moj oco odma' negde kod Šapca bio ranjen, pa ga vratilo kući i nije više ratovo... A ostalo mu po stomaku ožiljak, kako ga geleri pokačili, sva mu utroba bila mlevena, kako je ost'o živ, višnji zna... A Dušan preživeo i Albaniju i sve...

Moja ti je mati rađala djecu, ali su joj umirala mala, i ne znam ti zašto, nije se to pričalo, moja je mati samo za svake zadušnice delila sirotinji po selu ‘rane i pomalo para, i išla na groblje i puno plakala, a mene nije ‘tela voditi, kaže da to ne valja.... Čula sam ja priču i da su mome ocu govorili da je otera i da uzne neku mlađu i zdraviju, da bi li mu rodila koje djete da ostane, nudili mu svoje iz kuće, ali moj oco nije ‘teo ni da čuje, i sa tijem ljudima što su mu to kazivali više do veka nije pričao...

A leto pred moju udaju, rodila je mati Svetozara. I to kako ga je rodila, crna, višnji joj sam pomagao....

Moja ti je Miljana bila malko muško žena, sve je ta volila da zna i da se u sve razume, i nije volila da je mnogo tetoše i jadaju, kad je i bolesna ili slaba, pa je priupitaš kako si, ona drčne, na psu rana na psu i zarasla, kako sam dobro mi je! I kad je Sveleta nosila, nije dala da je odmenimo mnogo, vikala, nisam ranjena no noseća, puštaj..... I sve je radila ko i da nije nosila... Pa je nešto računala da treba da rodi dve-tri nedelje posle Ognjene Marije, pa kad je bilo zorom na taj svetac, običaj je bio da žene odu na potok da zavate vodu pre dana, vako, u samu zoru, pa tom vodom poškrope prag i ukućane da ne bude vatre u kuću naredne godine, da požar ne izguta useve i tako.... I krene moja mati na potok, pre zore, a kad je izlazila uzbrdo, obali je muka pa padne i djete krene silovito napolje... Sreća njena što su na isto mesto istim poslom išle još žene iz sela, pa je porodiše dve komšike, tu na livadi, pa kad ispa i košuljica (posteljica) i umotaše djete u pregaču, jedna dotrča mom ocu da preže kola i ide po nju i maloga... Dariv'o je oco za muštuluk dukatom, pa donio majku... Nije mati imala mleka, nikako, pa smo malog dve-tri nedelje nosili kod popadije da doji, njojzi ćerka imala vec skoro godinu, pa je posle Svetozar uz'o popadiju za pomajku a njojzi ćerku za posestrimu, i danas nam se familije lepo paze....

Posle smo ga ‘ranili kravljim mlekom a oco kupio i kozu, jer kazala babica da je malko pre vremena rođen, pa je bolje kozje, pa ga izvukoše, nijesam ja već bila tu, otišla sam kad je imo mjesec i po....

A imao je dušu, moj brale, k'o nebo veliku, kad sam ja donela moje male, on je već im'o godinu i po, pa naučio da je on uja njima, i sve im davo svoje konjiće drvene da se igraju, a kad su porasli pazio ih ko da je pet godina stariji...

1958. umre meni otac, Jevrem moj dobri. Imo je vec 70, i bolovo je dugo, i sa svima se lepo oprostijo i pozdravio i nekako ga oplakasmo još za života, a tako je nama pričao i smirivo nas, da smo kad je umro svi kazali, ako je, rešio se muke i patnje, lakše i bolje mu je tamo ‘de je sad, i nismo mnogo niko od nas plakali za njim. A dve godine kasnije, reši moj bata da se ženi. Odslužio vojsku, našao neku djevojku pa rešilo... Moja mati kaže, šta je tu je, dovedi je. Nije to više bilo k'o nekad, da se ide u prošnju i to, nego registracija u opštinu, nisu više ni svadbe pravili svi k'o nekad.... Kaže Svele, i ja ću tako, registracija i dovodim je. A djevojka bila iz Višegrada, tamo je on služio vojsku i našao je na korzo. Meni to nešto mnogo sumnjivo, pa jedva dočekam raspust škole i uznem djecu pa u selo. Pa ga odma isto veče stisnem da mi kaže što je to, kaka to svadba bez veselja, ko kukavica jaje, jel devojka noseća, pa se vidi mnogo, ili je udovica jos u crninu ili što je? Ili je, bože pomozi, muslimanka, pa ne sme nešto? Vrda Svele, pa na kraj reče, jeste, muslimanka, Vahida, a ja je vikam Vida..... Pa neće da se krsti i venča u crkvu... Bože, Svetozare, pa neka je, a jel ‘vako razumna i dobra? Jeste, a volim je ko oko u glavi i oću samo nju, pa kud puklo.... Oće i ona mene, ovako, seljaka, da dođe ovde i da tu sa majkom živimo.... A ja mu kažem, a jel' bi dali njeni da ona dođe pa da se nekako dogovorimo, ako ne davaju pre venčanja ovde, daj je kod mene u Surčin, pa ćemo da smislimo kako da bude i vuk sit i sve ovce u toru....

Tako ti u julu dođe Vida kod nas, sa bratom da je prati i čuva joj obraz. Sedosmo mi lepo svi, Mitar moj, Svele, Vahida, Eden i ja, pa da popričamo.... Veli Eden, naš je otac malo bio protivan, ali ako se deca toliko vole, pušta je... A svideo mu se i Svetozar, što nije vuko Vidu po mraku po korzo, nego je po starinski došo u kuću i tu dolazio da se s njom viđa... A posle mi je Vida pričala da ga je upoznala u radnju, ‘de je radila, pa kad je teo da je šeta i vodi u bioskop, ona rekla da ne sme i da mora da pita oca... Pa Svele otišo pravo njenoj kuci, da kaže koji je i da oće da je viđa, pa mu njen otac reko da može da im dođe u kuću kad gođ oće i da je viđa koliko oće, ali tu u kuću, da nisu sami, ona je devojka sirota i samo čist obraz ima za kapital i miraz. Tako su se i zabavljali, pred oči njenom ocu i majci. A kolko su vreme presedeli u avliju i sobu, tu, uz oca i majku, i oni su ga lepo upoznali i zavoleli....

Nekako, malo ‘vako malo ‘nako, mi dogovorimo da idemo mi kod njih u Višegrad da tamo bude registracija i malo veselje u jedan četvrtak, a odma' u tu subotu da bude i svadba kod nas u Popovića kući.....

I bilo baš tako. Kad smo tamo došli, sve su nas lepo dočekali, i umesili i spremili, vidilo se da je sirota kuća, ali čisto i uredno i puno ručni radovi po kuće... Pa registracija, e, tako se zvalo, pa na put pa u naše selo.... Tu je vec cela svadba bila sve spremljena, a mnim da je bilo i više od 200 gosta. A Svele je pred svadbu reko Mitru, ja oca nemam, ama imam tebe, ti si u subotu i domaćin i stari svat i kum i meni otac, jako su se voleli, on i Mitar. Sve smo svdbu završili po stari običaji, kao i ja kad se udavala, još sam i ja darivala snajku dukatima i grivnom i ogrlicom...

A kad je prošla ta tutuma, ja pitam Vidu, šta da ti zaova dariva za venčanje? A ona bila baš stidna, kazala ništa, ali smo im Mitar i ja darivali trpezariju, celu, sa kredencem, stolicama i sto i šporet smederevac....

Malo kad se sirota odomaćila i okuražila, tek tad videsmo kako je blago Vida... Mene je kupila sa eklerajem, davala mi čipkarije i vezove, neke bosanske, ja to u životu nisam tako nešto lepo i vešto rađeno vidila... A jedared kad je bila kod nas, meni malima rođendan, kake je kolače namesila, prave urmašice i turske kolače, da me je malo i bilo sram da iznesem moju doboš tortu, tako je lepo umela slatkiše da pravi... Umela je i sa mojom majkom, sve je majkala i tepala joj, pa nikad ne kaže to ti baba ne valja i ne treba tako, nego sve, ‘ajde majčice da probaš kako ja umem, a posle mene da naučis da radim ko ti.... I za mnogo je toga moja mati kazala da je Vidino bolje, njeno je slatko bilo lepše i pekmez joj se nikad ne ušećeri i kisele salate po tri godine stoje u teglu a ko juče stavljene.... Ponešto je Vida naučila od moje mati, a ponešto i mati od nje i lepo su se slagale, moja mati je 94 godine živela i dočekala i praunučiće, umrla je tek 1987., godinu pre Mitra.

A kad mi je mati umrla, Vida je sve do sitna crevca radila po stari običaji, išla na groblje kad god je svaka zadušnica, spremala i pola godine i godinu pomen, a spomenik je tražila da ona bira, pa joj uzela gladak, crn, sa zlatna slova i tražila da se odma tu upiše i njojzino i Sveletovo ime, da je tu sarane uz nju, mojoj majci nad ime uklesala krst, a sebi i Sveletu srce.....

Rodila je Vida troje, sina, ćer pa sina, i davala im imena nako, ni njena ni naška, Adam, Ana i Davor... I sva joj deca lepa i pametna, ama se Davor vrgo na ujaka, pljunuti Eden! Visok, tanak, crn, a oko mu garavo, kad prošeta ulicom svaka se okrene za njim...

A jedared, kad su bili kod nas, meni Vida nako potiho kaže da se Svele propio nešto, svako malo joj dodje pijan kuci, i ništa je ne muštra i ne bije, ama nako posle sav narogušen... A ja se brecnem na nju, kažem, ako tebe moj brat ne valja a ti traži boljeg! Kako rekoh, zagrizem se za jezik... al gotovo, reč rečena... Vida pognila glavu i kaže izvini... Joj, krivo mi beše, krivo da sam tela samoj sebi jezik da osečem, joj, glupa ćurko, kad nijesi za priču ne pružaj jezik preko zuba, žena ti se iskreno požalila, ako ti je brat nije bogomdan, sve sam tako sebi govorila, tela sam samu sebe da bijem kolko mi beše krivo za to što reko... Pa priđem njojzi i kažem, oprosti sestri, nisam mislila, nemoj se ljutiti, volim ga mnogo, pameti nemam za njega... Praštaj, tako ti i tvog i mog višnjeg... A bila je dobra, nije se naljutila..

Kad, posle malo, posle ručka, vidim ja stvarno, moj Svele ne pušta oni flašu, maltene, što rakije donio to i popio.... Au, mislim se, pa to gore nego što Vida kazala.... Pa uznem tu noć mog Mitra da malo popriča s njim i da mu kaže da tako ne valja, ali pijana budala, ne kalibri ništo..

A ja sutra, kad se sabro, priđem njemu i kažem, da bog te klelo majčino mleko pijanduro, čula sam da si više pjan no trezan, celo ti se selo smije, budalo, sestra sam ti, ima da ti kažem što niko neće! Ako ćes da piješ i propijaš se, da brukaš kuću i da ovu ženu mučiš, gle je sirotu, nije se nasmijala kako je došla, ja ću i Mitar nju i djecu da uznem ođe, kod nas, naće joj Mitar neđe pos'o a ću joj, bogami, naći i muža, triput boljeg i treznijeg od tebe, pa nek sam ti stoput sestra, udaću Vidu kao da je moja, a tebi neću preko praga ni mrtva ako se ne maneš rakije.... Još sam ja vikala i ljutila se, a on se branio da nije pjanac i da ja to preterujem... A kad su krenuli kući, ja pred njim kazem Vidi, ako čujem da je opet pjan, ja dolazim po te, a njega nek pojede rakija, a ti Svele znaš da oću! Posle se baš primirio, vidio i on da tako ne valja, opet se znao napiti, k'o svako muško, ali retko, kazala Vida i kad se tako, jedared u dva mjeseca napije, on posle ide po avlije ko krivo dete, pogne glavu, samo se smeska i sve radi kako mu se kaže....Kad je omatoreo skroz se manuo pića... A ja ću ceo vek da pantim kaku sam nepravdu reč kazala Vidi...

Eto, tako smo u familiju dobili prvu da kažem malko strankinju, znaš, druge vere, ali posle sam ja dobila i zeta od najmlađe ćeri Italijana, katolika, pa se unuka od sina udala za muslimana, sad imamo i Grka i jednu Jevrejku u familiju, pa sam ja svaki praznik morala da naučim i da spremam, nije ljudski da ja pečem prase na Božić a da njiovi praznici ne znam, sve je to isti višnji, samo mu svako svoju pesmu poje... Tako ja, vako matora, znam i za Bajram i Ramazan, i naučila me Hana i kako da mesim leba bez kvasca i da ne mećem mlečno i meso zajedno, to za košeru, pa je kod nas u kuću uvek veselo... A i Djina, kad je ono doveli ovi akšani iz Englesku, dete se čudilo na naška jela i jezik nije znala, pa sad zna.... Naučilo, sad melje ko vodenica, ne zaklapa...

A volim ja kad je puna kuća, pa mi svakaki praznik dobro dođe da mi dođu moji....

Brat mi umro kad bilo bombardovanje, ima sa'će 10 godina, a Vida lanjske godine, nijesam joj išla na saranu, noge me nisu služile, ali sam sedam dana terala da me vode u crkvu da joj palim sveću, nije to važno koje je vjere, nego kaka je bila dobra i poštena i pravična, nikad kad joj pošaljem djecu nije moju odvajala od njojzinih, pa ih je pazila k'o svoje, a i ja sam se trudila da joj pazim njene kad su išli na fakultet i živili tu kod nas..