U čast 9.maja, Dana Evrope, malo o istinama i zabludama o EU

 - tekst posvećen različitim perspektivama koje (ako želimo) može da nam da 9.Maj, tekst podsećanja na prošlogodišnju atmosferu DANA EVROPE i malo o predrasudama, zabludama i tlapnjama kad su evropske integracije u pitanju i sasvim malo i najmanje o pojmarošima koji se, ponosni na sopstveno neznanje, ponekad bave Evropom -

- tekst je i pokušaj dokaza da u Srbiji ne postoje ni politički ni institucionalni ni idejni ni strateški protivnici evropskih integracija, dočim onih koji sami sebe takvima smatraju - ima na pretek, oni govore o razlozima svog protivljenja Evropi, ali oni ne rade ništa (niti mogu raditi) što bi protivljenje ikada realizovalo, ali je dobra vest da svi ti "kobajagi" euro-skeptici, euro-demagozi, euro-anti-globalisti, euro-pojmaroši i ini mogu sasvim lako pridružiti svakom dijalogu o Evropi i njenom Danu, samo ako malo "uzmu knjige u šake", jer već odavno ne postoji nikakav razlog da njihovo sopstveno neznanje o bilo čemu bude "omen" atmosfere u Srbiji - 

- i malo ponovo o nedostatku "kulture samopoštovanja" koju skoro pa i ne treba - dokazivati, od nedostatka putokaza na putevima do mesta na koje smo (kao) ponosni, preko neznanja o procenama šta, koliko i gde, koliko sporo i s kolikim greškama se menja po pravilima evropskih integracija, sve do bacanja đubreta gde god to stignemo, sve "busajući se u grudi" patriotske i slobodarske, a ne uviđajući da je svaki nemar prema okolini sopstvene lokalne zajednice neporeciv dokaz prezira prema svojoj zemlji i prema sebi samom - 

Tekst na koji je postavljen link sadrži podatke i linkove koji, čitanjem, daju sve potrebne informacije o evropskim počecima, o evropskoj ideji i vizionarstvu i hrabrosti predlagača buduće EU neposredno po završetku II svetskog rata. Ta, 2008.godina bila je proglašena za "Godinu međukulturnog dijaloga" i bilo je zamišljeno da protekne  sasvim drugačije nego što nam se svima dogodila, ostajući zabeležena kao godina finansijske i ekonomske krize koja je izvršila nepobitan uticaj i na taktike i promenjene strategije Evrope koja slavi svoj Dan 9.maja.

I ta je godina, paradoksalno ili ne, krunski dokaz da li je i koliko je EU - dobra, efikasna i funkcionalna tvorevina. Mogu se, za neverne Tome, lako i brzo napraviti procene kako bi članice EU "prošle" i kakve bi bile da nema EU, ali to je sasvim besmislen i vremegubeći štabibilokadbibilo razgovor (čijem su zavodljivom, pojmaroškom otrovu ljudi po Srbiji, na žalost, tako ponekad skloni, jer nije zahtevno i naporno ćeretati o tome i nije teško "biti u pravu" stavom "e, a da smo...", ali - eto nismo i potpuno je i totalno neevropski  negovati taj "stil" dijaloga, koliko god neodoljiv ponekad bio...). Dakle, EU se suočila sa debaklom ekonomskog i finansijskog sistema uspešnije nego USA, i sada svedočimo stvaranju novih regulacija koje bi trebale imati meru "zaštite od protekcionizma", "zaštite evro-zone" i "zaštite (inače) uspešnih pravila tržišne ekonomije". Sve to institucije EU pokušavaju da naprave u izbornoj godini za EU parlament (juna ove godine su izbori), vodeći računa o započetima (pa dvaputa propalim) institucionalnim reformama same EU i o potrebi da procenat izašlih na "evropske izbore" ne padne ispod procenta koji bi ih učinio - besmislenim. (Izlaznost na evropske izbore u pojedinim zemljama članicama je i do sada bio - zabrinjavajuće nizak).

Dakle, šta bi bile istine i zablude o evropskim  integracijama, o Evropi i o proširivanju EU kad su u pitanju dijalozi, debate, stavovi, komentari, analize, štagod i sve na šta se može (istina retko, ali - ipak) naići u našoj javnosti ?

ISTINE:

- Srbija je svoje evropske integracije započela na Samitu EU u Solunu juna 2003.godine i od tada teku pregovori, rokovi, međusobna obaveze i prava. Vlada Srbije je jednostrano, 2001. godine donela odluku o harmonizovanju zakonodavstva

- Formalnu odluku Srbija je donela usvajanjem "Rezolucije o pristupanju EU" 13.10.2004. u Skupštini Srbije i to je jedna od specifičnosti Srbije - u drugim zemljama to su obično radile vlade, a ne parlamenti

- EU integracije su proces "EU is rule maker, WE are rule taker", pravila postoje, takva kakva su, pravi ih EU i o pravilima nema pregovora, pregovarati se može samo o rokovima. Pravila EU integracija su jedan od najefikasnijih i najjednostavnijih prenosa znanja, standardizovanih, o upravljanju javnim poslovima, o sektorskim politikama i svemu što se tiče regulacija u državi

- Vrednosti EU izvedene su iz hrišćanskih učenja i sve ono što se naziva "moralom i etikom" zapisano je članovima raznih zakona kojima se zabranjuje ponašanje zasnovano na predrasudama, na nejednakosti, na diskriminaciji, na nepoštovanju dokumenata koji tretiraju ljudska prava, prava i slobode čoveka i građanina

- Pravila EU integracija imaju vrlo jasno definisane stepenice i vrlo jasno uređeno procenjivanje i ocenjivanje o promenama koje je neka država uradila i to kroz nekoliko osnovnih dokumenata:

a) Studija o izvodljivosti (studija koju prave za to zaduženi u EU i kojom se daje "zeleno svetlo" nakon što je neka država rekla "hoćemo da budemo članica EU", a EU odgovori "OK, hajde da vidimo da li za to postoje elementarni uslovi" )

b) Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (sporazum koji državu označava kao "pridruženu članicu", kojim se prvi put uspostavljaju zajednički organi na nivou vlada i parlamenata i sporazum koji detaljno utvrđuje ekonomske veze i zajednička pravila)

c) Sticanje statusa države-kandidata za članstvo (popunjavanjem upitnika koji se dostavlja vladi i kojim se detaljno odgovara na sva pitanja iz svih poglavlja koji se tiču međusobnih prava i obaveza)

Posebni ugovori vezuju se za samo članstvo u EU, ulazak u evro-zonu i u šengen-zonu.

- Evropske integracije su dobrovoljan proces i države dobrovoljno odlučuju da u sistem međusobnih prava i obaveza sa EU - uđu, onako i onda kada i kako procene da je to dobro po njih same

- Ocene o rezultatima tokom procesa pristupanja donose za to nadležni organi EU, oni svoje procene i primedbe dostavljaju zemlji koja pristupa sa predlozima šta, gde i kako poboljšati, ako za poboljšanje postoje resursi i istovremeno od novca sopstvenih poreskih obveznika (stanovništva država članica) izdvaja novac namenjen fondovima pomoći za države koje pristupaju (tokom decenija pridruživanja, raznih, ti su se fondovi menjali po imenima i nadležnosti i sada su IPA - Predpristupni fondovi iz kojih se finansiraju razni sektori u zemlji koja se pridružuje - iznos za Srbiju je negde oko 200 miliona evra godišnje)

ZABLUDE:

- EU ne tretira Srbiju jednako kao i druge zemlje

Zabluda je u pitanju, jer za razliku od drugih zemalja koje su se pridruživale, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Srbija imaju "dodatni" kriterijum koji se često naziva "Kopenhagen plus" jer nadležni u EU razmatraju i izveštaj o saradnji sa ICTY (Haški tribunal) i bez obzira što se formalno ne nalazi u "opštim kopenhaškim kriterijumima" taj izveštaj može da bude odlučujući za opštu procenu napretka države

- EU je "skinula" Zapadni Balkan (zemlje bivše SFRJ minus Slovenija plus Albanija - to je Zapadni Balkan) sa liste svojih prioriteta, postoji "zamor i neslaganje" oko proširivanja, a uz ekonomske, finansijske probleme i debatu o Turskoj, taj region je praktično - zaboravljen

Zabluda je u pitanju, jer ako je igde prisutna, EU je prisutna u našem regionu, u Bosni od 1995.godine, sa prvo UN i NATO vojnim snagama, pa onda EUFOR-om i direktnom civilnom nad-upravom nad izabranim predstavnicima i nad legislativom, u Makedoniji je ključni činilac 2001 pri donošenju Ohridskog sporazuma, na Kosovu takođe. dok NATO ima misiju KFOR i još samo ISAF - misija u Avganistanu, prvi put vano evro-atlantske zone i misiju "Active Endevour" u Mediteranu na kontroli brodova s ciljem borbe protiv terorizma

- EU samo sprovodi zahteve USA, ona nema samostalnu politiku

Zabluda je u pitanju jer EU i USA imaju vrlo ozbiljne (i ponekad vrlo komplikovane) partnerske odnose, a uvođenjem evra pokazalo se da je EU moćan ekonomski partner, razlike postoje u spoljnjoj politici jer USA ima vrlo jasnu decenijsku ciljnu spoljnju politiku (šta god mi mislili o ciljevima te politike, ne vrednujem, samo kažem da se - zna) dok EU češće svoje ciljeve ostvaruje bilateralno i multilateralno, što je po članice koja se pridružuju - čista prednost

- EU "ne sme" od Rusije, inače bi se ponašala još "gore"

Zabluda je u pitanju jer postoji vrlo bliska institucionalna saradnja EU i Rusije i na nivou civilnih, izabranih institucija i na nivou vojne saradnje NATO-Rusija kao posebno organizovanog oblika saradnje, pri čemu je Rusija i članica "Partnerstva ua mir", a uz energetsku zavisnost proširenje i jačanje te saradnje je sasvim izvesno. EU ima poseban sektor i za Mediteransku Afriku i za Daleki istok i to je strategija koja se primenjuje uporedo sa drugim procesima globalizacije

- EU ima za cilj imperijalizam i "porobljavanje i uništavanje" ekonomija svih drugih, nametanje kupovine samo svojih roba i potpunu zabranu svih tradicija i navika koje imaju društva i zemlje koej se pridružuju

Zabluda  koja spada u kategorije "belih ili ćelavih laži" koje su, inače, vrlo uspešne i česte u primeni kod demagoga, populista i inih koji ili prosto ne trpe uvođenje reda u sektorske politike ili svoje lične frustracije projektuju lažući "masno" o procesu evropskih integracija, što je uvek (i potpuno prirodno) neverovatno zanimljivo za medije, za prepričavanja, spletkarenja i "širenja priča" o "strahotama" kojima će nam EU zabranjivati našu tradiciju i naše navike (primeri su da nema više "pečenje rakije", "pečeni prasići", "sve je sterilno i bez duše", "zabranjivaće se stari običaji" itd. itsl.)

- Ulaskom u EU gubi se nacionalni identitet, a bez nacionalnog identiteta države nisu moguće, pa ni takva nadnacionalna tvorevina kakva je EU, te će se i ona pre ili kasnije - raspasti, a sigurno pre nego što mi uđemo

Zabluda jer niti nacionalne države postoje oduvek niti je EU nadnacionalna tvorevina tipa Austro-Ugarske (koliko god bi se i ona mogla po dobru pominjati), sa dugom listom nezadovoljstava i nerešenih nacionalnih pitanja iz XIX veka, naprotiv, EU ima organizacione i institucionalne probleme, ali ima i sistem kojim traga za rešenjima kako da POBOLJŠA sopstveno funkcionisanje, a ne kako da sprečava države članice da izraze svoje nacionalne interese i ta je razlika strateškog pristupa ona najveća i najbolja novina koju je EU "donela" u međudržavne odnose - jednostavno - EU uvek hoće da reši svoj problem i onda traži NAČIN za to, za razliku od uvreženog političkog ponašanja mnogih koji ustvari neće da reše nikakav problem, pa onda traže RAZLOG zašto ga je nemoguće rešiti

- Sve "nove članice" EU (deset zemalja koje su članice postale 2004.godine i dve iz 2007.godine) sada "žale" što su u članstvu i nostalgično se sećaju vremena pre "uvođenja demokratije i evropakih integracija", čudeći se danas zašto je, urušavanjem blokovskog, bipolarnog sveta, kod njih samih sazreo "konsenzus" da je EU njihovo sopstveno rešenje za budućnosti i osećajući se prevarenima što ne žive u "društvu blagostanja" i što se ustvari nije mnogo toga promenilo u njihovoj svakodnevici

Zabluda koja spada u kategoriju blažih "belih laži" koje se ne mogu potkrepiti apsolutno nikakvim podacima o "većinskom mišljenju" ili predlozima za "promene politika" tih zemalja, ali su istovremeno jasan pokazatelj o (vrlo često opravdanim) nezadovoljstvima nekih društvenih grupa rešenjima koja primenjuju njihove sopstvene vlade i parlamenti među kojima ima priličan broj ljudi koji, u želji da pokušaju da opravdaju neku od svojih autonomnih odluka, umeju da slažu "ne bismo mi to, nego EU traži od nas...", a najčešće se tiče ostvarivanja ranije stečenih prava (radnih, socijalnih, imovinskih, građanskih, kakvihgod...) i nesposobnosti ljudi na javnim poslovima da nađu rešenja koja su najbliža interesu grupe čija se prava eventualno krše

Listi "istina i zabluda o EU" sasvim sigurno bi se moglo dodati još više i istina i zabluda i činjenica i ubeđenja (koja često imamo tako da ni ne znamo odakle nam, niti o tome razmišljamo), ali i ta mogućnost dodavanja na listu je tako - evropska. Govori o tome da se procesi promena, reformi, smene dobrih vremena i kriza nikada "ne završavaju" tako da možemo reći  "e, sada živimo u najboljem od svih svetova". Ta tvrdnja je privilegija jednopartijskih društava bez političkih i ekonomskih sloboda u kojima je postojala i tvrdnja da  je jedna partija u stanju da gradi društvo bez ikakvih konflikata, u kojima su "ideje partije" dovoljne za rešavanja bilo kog problema, Jes`, paz` da nisu. Tragove tog i takvog mišljenja, inače, smatram najštetnijim za proces temeljenja dijaloga u post-jednopartijskim društvima jer prilično uspešno sprečavaju da se uvidi da demokratska društva nisu BEZKONFLIKTNA društva, naprotiv, demokratija je jedan od NAJKONFLIKTNIJIH načina organizovanja ljudi u društva i države i uspešna je iz jednog veoma prostog razloga - uklanja zabludu da je uopšte moguće ukloniti sasvim konflikte i nepravde iz bilo kog ljudskog društva i predlaže da se radi jedino moguće - izgradnja institucija, mehanizama, sredstava i načina da se konflikti rešavaju po unapred poznatim pravilima i pod kontrolom najšire, a posebno medijske javnosti.

Po kvalitetu i efikasnosti tih mehanizama za rešavanje konflikata u društvu se uglavnom i razlikujemo mi, koji se Evropi pridružujemo i oni koji su već članovi EU.

Priroda konflikata ostaje mahom ista - različite društvene grupe imaju različite interese i nikada neće ni moći ni umeti da na spontan način nađu najbolje rešenje i "zajednički interes" sami od sebe, već tome služe institucije i "recepti" poput ovog koji je EU svima ponudila za ideju sopstvenog proširenja i - proširivala se već pet puta.

I - opet će.