Štaznamja...

„I am asked to hide
my viewpoint
from them
for fear of their
fear."  

(Charles Bukowski - Be kind)

   Možda baš nije tako, ali nekako na kraju ispadne tako. Na kraju mora da se još izvinjavaš što se ne ponašaš kao oni. Ispada da nisi normalan, šta god to značilo biti normalan, a po mom skromnom mišljenju to znači ne iskakati mnogo iz nametnutih okvira. A to, po mišljenju  većine moje rodbine, kolega i poznanika znači: (samo za žene) udati se do max. 26-27 godina, opraviti dete bar jedno, ofarbati kosu u neku smernu boju i fenirati na ravno, sminkati se neutralno u zemljanim tonovima, treptati okicama 200 puta u sekundi, smeškati se, ne isticati se u društvu itd. Zvuči malo bljak za moj ukus. OK je to, kapiram ih ja  i poštujem, al ne mogu da dozvolim da me smaraju. Da ubedjuju kako je to super živeti tako, za mene je to život iz senke i šta znam, možda se borim s vetrenjačama, u stvari sigurno, ali ne mogu drugačije pa to ti je.

Elem, sezona svadbi, veselja, krštenja je krenula pre neke 2 god. Ja naravno svim tim manifestacijama prisustvujem i poštujem to. Lepo jedem, pijem, igram u kolu, ljubim se sa svima. Pri tom odgovaram na bezbrojna pitanje tipa, "a kad ćes ti ?", "eto, ona mladja od tebe, pa vidiš, udaje se". "Evo, i trudna je i super". Iju ju.... Hu hu. Odem kod lekara, nesto mi se poremetio ciklus, a on pita "jeste l vi udati?" Ja kažem "nisam", on kaže "pa eto, kad je sex neredovan, oće ciklus da se poremeti", ja mu kažem "pa nisam ja rekla da nema sexa, nego nisam udata, eto" (on se, mučenik zbuni) "Pa što se ne udate, pa da rodite jedno bebče, pa se sve to tako uredi, resićete problem". Kažem, "da, da taj problem, al ću dobiti još koju desetinu drugih". Sačuvaj me Bože, a svi brižni i dobronamerni, pa se osećam ko budala i da im se suprotstavim, nego samo klimam glavom i sležem ramenima. Evo idem sad da paravim bebu oman, Dr moj dragi !

Šta znam ja, trudim se da ne zadirem ljudima u privatnost, da ne ispitujem previše, pitanja tipa kolika vam je plata, još nemate dece, a kad mislite, a što? Ne komentarišem tudje izbore, da l imaju ljubavnika, dečka, devojku, švalera, nekako me je sramota da pitam, eto.... Ko kad sam bila mala, pa odemo negde u goste, a mama kaže možeš samo jedno parče torte i čašu soka, a meni se jede još, pa iako znam da ću ipak dobiti, mene, eto, sramota da pitam..... Al ljudi su beskrupulozni. Ponekad imam utisak da je to, ne zbog toga sto su im životi prazni i nezanimljivi, nego vole da uporedjuju stepene svoje patnje. Kao kad gledaš "Sve za ljubav" pa kazes sebi, "fala Bogu, ima i gorih od mene ! " Ta pitanja, zadiranja u intimu su neka vrsta katarze.

Naravno, kad me već pitaju, ja krenem da objašnjavam, skoro pa se izvinjavam... Imala sam  dve duže veze, voleli smo se, putevi nam se razišli, da  planirali smo mi što šta u životu, ali na kraju ništa. Al nije moj život baš tako prazan. Usput završih neku školu, imam i odličan posao, dobro zaradjujem, imam i svoj stan, putujem, plaćam sama svoje račune, imam divne prijatelje, imam ponovo kraj sebe čoveka kojeg volim, koji me voli... Al jbg imam i 31 godinu! I to njima ne znači ništa. "Pa da, sad ona leči svoje komplekse što se nije ostvarila do sada kao majka, kao žena, traži izgovore, ma da si bila dobra do sad bi te neko maznuo !"

Naravno, ne pričam o svojim željama i maštanjima. Pa i ja sam sebe, kad sam bila mala, u ovim godinama zamišljala drugačije. I želela sam decu, želim ih još uvek, al eto, nisam do sad imala te sreće. U stvari, baš nekog briga za to. Nemam ja corpus delicti za svoje želje.

Možda sam ja ipak kukavica, jer, iskrena da budem, ostavljala sam ih u trenutku kada bi posle dužeg zabavljanja došlo do "il me ženi, il me drugom daj" Možda su kukavice oni koji su se poveli za onim sad je krajnje vreme, voz prolazi, uskači u poslednji vagon, pa makar bio i stočni, šta ja znam, samo vas molim pustite me na miru, jer ja vas ne diram...

Inače, radimo na dokazu (ljubavi naše), nadam se da ću uskoro i ja imati čime da se pohvalim.