Buđenje.....

Legla sam negde oko 2 jutros... Spavala sam nepunih 3 sata.... Jeee .... Odavno mi se nije desilo tako,ali eto....

Kad sam legla glava je počela da me boli čudno.... Pomislila sam na 100 nenormalnih stvari - kao i na tu da mogu da umrem u krevetu svojih roditelja ,sama od recimo izliva krvi na mozak i da me Aleksandra ne nađe sutra - nego za dva dana u nekom ddda položaju (ne mogu da predočim slikom,ali recimo ukočenom).... U glavi rećenica - Ok,svakako ću umreti jednog dana.... Do sada nije bila moja noć za umiranje.... A probudio me govor čoveka koji su snimili pre nego što je umro - šta je kome ostavio....I tu,u tom trenutku u jednoj rečenici sam shvatila poentu života.... Greh je precenjen.... Ne postoji bezgrešan čovek.... Ne postoji,dajte - znam da i vi imate neke grehove i to je normalno.... Pa,ako već moram da budem grešna osoba - zašto to ne bi bio greh koji ja odaberem?Nije da sam nešto luda za njim i da mi je drago da ga imam,ali pošto već moram imati neki - pa nek bude taj.... Šta bi bilo da sam lezbejka?Nisam,ali navodim primer.... Pa ja bi po Bogu ceo život živela u grehu - jer volim tu osobu koja se eto desilo da bude ženskog pola .... I sad bi trebalo da ceo život neko ko tako nešto oseća razmišlja o tome - šta je greh i koliki je njegov greh....

Dosta mi je svih onih lažnih moralisanja isfrustriranih žena i nezadovoljenih muškaraca - da bi trebala da živim ovako ili onako.... Živim onako kako mi je dato da živim.... Da sam mogla da ispravim neke stvari i da mi se neke stvari ne dese - zar ne bi?Zar ne bi svi ?Ne bi bila silovana,ne bi izgubila Čedu (tako kako jesam - možda bi se on ipak nekad oženio nekom drugom) ,ne bi pokušavala svoj život dovesti na neki nivo koji je 100-ma km-ra ispod mog - jer tako treba.... I,da,opet za početak postavljam silovanje - kao da pre toga nije bilo problema,razočarenja, patnje,bola.... Bilo je.... Ali,naspram toga - sve pre i skoro sve posle je pičkin dim.... Bez obzira koliko sam ja ovih 4 godine proživela paklova i svega što mi se dešavalo..... Ja sam ustala iz kreveta,zabavljala se,vodila ljubav,kao i sve devojke koje su tako orijentisana zaljubljivala se u muškarce.... Ko se nije pogrešno zaljubio bar jednom u životu?Niko.... Želela da stvaram dom,rađam decu...I boli to - što nisam,nije da ne boli,ali naspram one boli je pičkin dim....

I dalje volim toga koga volim ...... Obojicu .... I znam da je jedan očekivao reakciju pre,ali jednostavno nisam želela da mu to priuštim.Reagujem onda kad mislim da treba da reagujem.... I iskreno - baš me briga šta on misli.... On ima svoje probleme,svoje grehove,svoja rešenja,svoj život.... Mene je izbacio iz istog i skoro dva meseca nije ni reč rekao da bi izjavio to jšto je izjavio.... Aplaudirala sam mu,a Aleksandra je rekla - Šta si od njega i mogla da očekuješ? ..... Nikad ništa.Tako bilo,tako ostalo.... Da sam ja ne znam šta očekivala - kao pre dve godine - kako bi se samo zajebala.... Znam ga u srž i koliko je to dobro (a jeste kao dobro),toliko je to i loše.... Više bi volela da ne znam to sve što znam i znam šta radi.... Ali,ja ne mogu nositi tuđe grehove na svojoj duši - imam dovoljno svojih..... A onaj drugi je na stand baju i dobro mi je dok je tako.... Mogu da odem i za 5 minuta rešim sve i odjebem svoj i njegov život i napravim opšti haos.... Lakše bi posle disala (zaista posle onoga što sam uradila sa prvim lakše dišem - osećam isto,ali lakše dišem,jer sam sve iz sebe izbacila)..... Nešto mi govori da ipak nije još vreme za to.... Nije da mu dajem ne znam ni ja koju šansu i da sam nepravedna (jesam - tužite me) prema svima ostalim koji su zaista malo grešaka napravili - ali ne volim ih tako i jebi ga - ne mogu protiv sebe.... Njih dvojica su moji trnovi u peti i nosiću ih do kraja života.... Treći bi mi bio previše.... Nije da ga ne želim,ali jednostavno - nemam kada ni o njima dvojici da mislim niti sa njima (u stvari sa jednim) i sa sobom (u oba slučaja) da rešim stvar..... I žao mi je - zaista jeste što ne mogu nekome da uzvratim istim ili bar približnim emocijama,da krenem sa nekim u neku priču - ne želim da nikoga zavlačim i da posle bude da sam ovakva ili onakva.... Jer,iskreno ni ja ne volim da mene zavlače i lažu....Tako da ostajem kod svog greha i branim ga svim mogućim silama....

I hvala svima vama koji mi želite dobro (da li stvarno ili je to samo ironija i podjebavanje u vašim rečima - svejedno mi,jer me preterano ne dotiče - ni jedno ni drugo) - ali,ovo je moj život i ja ga živim kako umem i znam.... A vi?Živite li vi svoj???Živite - ako još niste počeli - dok još nije prekasno.... Prijateljski savet.... I kao što rekoh - niste svetci..... Niko nije....