Tuga, šta li...

Od kako sam juce cula da je jedna jako draga osoba dobila otkaz, imam taj cudan osecaj.  Tesko je vec dugo ovde odakle sam, zapravo moja generacija zna samo iz prica kako je ovaj deo Srbije bio visoko razvijen.  On, ta draga osoba, se trudio vise nego sto to moze da se zamisli da  sacuva to mesto na kome je radio kao pripravnik vec vise od godinu dana.

Desavalo se da ostane na poslu i 20 sati, plata mizerna, fakultetska diploma, svaka dva meseca obnavljanje ugovora, konstantna neizvesnost.  Kod kuce devojcica od nepunih godinu dana, zena bez posla. Kirija, bolesni roditelji... Njegova volja i pozitivizam za divljenje! Samo jednom prilikom je rekao nesto sto bi moglo da se protumaci kao da se pozalio, isprovociran ko zna kakvim idijotskim mediokritetom : "Nemam vremena da dignem glavu od posla, ali i da imam ne bih sebi dozvolio da igram igrice na random mestu." Ne bi to SAM SEBI dozvolio! U takvim uslovima, sa takvom platom, svestan sve nepravde, on to SEBI ne bi dozvolio jer bi mu bilo ispod casti da to radi... takvih ljudi je zaista malo u danasnje vreme, a vec mi je muka od filozofije "pa kad svi drugi to rade i ja cu" koja nas nesumljivo vuce u propast.  Juce je bio dan kada je trebalo da se konacno zna da li ce biti primljen za stalno. ..

Ostao je sa tapkanjem po ramenima, hvalospevima o svom trudu i doprinosu, obrazlozenjima o krizi, pravdanjem neposrednih rukovodioca koji su se "bas zauzeli za njega", a ustvari svako ima nekog svog rodjaka sa sela itd.  Kad sam cula, cudan osecaj: niti bes, niti suze, cak mi se ni obrazi nisu zacrveneli niti pobledeli, nikakva rekcija u glavi, jer to jednostavno veze s mozgom nema. Samo se nesto razlilo po grudima, kao da sam prosula topao caj po bluzi .. I evo jos uvek traje.. Tuga, sta li...