AfPak [2]

Ideja da Avganistanci ne žele strance da osvajaju i okupiraju njihovu zemlju jednostavno ne postoji u priči.

Da, istina je da je rat tzv. koalicije "voljnih" protiv Avganistana bio "pokriven" rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Kao što je istina da je rezolucija koja je omogućila da se noga okupatora stavi na tle govorila samo o Kabulu i okolini, a vremenom se mandat okupacionih snaga proširivao. Međutim, ulaženje u detalje priče o rezolucijama SB UN-a, a u vezi Avganistana mi se čini rasipanje vremena i arčenje tastature. Zašto? Pa, na žalost, koliko god mi to teško palo, glede UN, a naročito glede UN u vezi Avganistana i Iraka, moji stavovi, moram opet naglasiti veliko žaljenje, su vrlo blizu stavova onog ludaka koji je u Bušovoj administraciji služio kao, od senata nepotvrđeni, ambasador SAD pri toj organizaciji – Džona Boltona. Taj stav se svodi na: United State makes United Nations work when it wants it to work. S tim što bih ja dodao ponekad ni tada. Boltona kako peni na tu temu možete pogledati ovde (btw. uvek sam se pitao na čemu je taj tip).

Misleeem, da li iko ozbiljan može ozbiljno da shvati frazetine poput ove, papagajski ponavljane u svim rezolucijama SBUN-a (zbuna?) o Avganistanu – Reaffirming its strong commitment to the sovereignty, independence, territorial integrity and national unity of Afghanistan? Ja ne. Jeste da sve to predstavlja smehotresno štivo sa recimo rečenicama poput ove: Recognizing that the responsibility for providing security and law and order throughout the country resides with the Afghans themselves, and welcoming in this respect the cooperation of the Afghan Interim Authority with the International Security Assistance Force (SBUN res. 1413, iz maja 2002.). Pajz odgovornost leži na Avganistancima... Ma daaaaj...

Ono što se može reći je da kako je mandat "koalicije voljnih" (ovo voljnih bi trebalo da ima još jedan set navodnika) širio, tako se "bezbednosna situacija" u Avganistanu pogoršavala, a marionete na "vlasti" postajale korumpiranije i tražile proširenje okupacije sopstvene zemlje ne bi li zaštitili sopstvena leđa ili bolje onaj deo istih odakle se prestaju pristojno zvati.

Rekonstrukcija

Rečenici "ovog puta nećemo okrenuti leđa Avganistanu" (u prvom tekstu dadoh linak za Šojerov must read članak koji razbija urbanu legendu o okretanju leđa, pa eve ga jopet), dakle, toj praznjikavoj rečenici treba svakako dodati "ali bogme ni našim buđelarima," pa bi to bio najkraći, ali i najtačniji opis tzv. rekonstrukcije Avganistana. Naime, ta priča je identična priči o rekonstrukciji Iraka, samo je, čini mi se, manji volumen novca u pitanju, ali nestali deo je proporcionalno veći.

Dok ovo pišem u Pakistanu se dešava medijski potpuno zamračena donatorska konferencija (Al Džazira je onako usput informisala o njoj). Da budem potpuno iskren ne znam koja je to po redu. Ono što znam je da je još na prvoj (2001.) obećano 25.000 miliona, ili 25 milijardi dolara (25$ bilion). No, ta lova nije i data. Oxfam procenjuje da je do sada potrošeno 15 milijardi, a da je od toga najmanje 40% završilo u zemljama donatorima u vidu ugovora, a ogroman deo se podeli među podugovaračima raznoraznoh projekata namenjenih olakšanju života Avganistanaca, pre nego isti uopšte počnu.

S tim u vezi juče sam gledao na Al Džaziri prilog o Khairkhana bolnici u Kabulu koja je "renovirana" pre par godina. Na žalost, Al Džazira još nije okačila prilog na sajtu, ali verujte mi na reč zgrada baš kao što se kaže u izveštaju je sama po sebi opasna po zdravlje, a valjda je dovoljno reći da u nekim delovima zgrade nema tekuće vode. Elem, na ovaj projekat je spiskano (nominalno) 2,2 miliona dolara. Od te sume je isparilo, nestalo, pojela maca, nešto preko 1,4 miliona dolara. Priča, kao i sve te slične priče je sledeća – too many levels of subcontracting ili da prevedemo na naški, mnogo onih koji sve počinju IMT pitanjem (imal' mene tute?). No, nemojte ni u snu pomisliti da su (samo) domaćini umešani u tu pljačku, naprotiv u toj priči, koliko god bili korumpirani, su zapravo jagnjad. Naime, priča o bolnici glasi: italijanska vlada je dala 2,2 miliona dolara ugovorom UN population fund-u, koji je to predao UN office for project services, ova kancelarija je to bacila nazad u Italiju subkontraktujući jednu italijansku firmu, koja je opet to predala jednoj avganistanskoj građevinskoj firmi koja je izvela radove. Pre nego što su radovi počeli više od pola novca je nestalo na ovim kaskadama. Samo ilustracije radi, jedino svetlo u operacionoj sali, ako se to može krsiti tako, su dve-tri patetične neonke. Dovoljno?

U istom prilogu bivši član avganistanske vlade, hmmm radio je u odeljenju za borbu protiv korupcije, Izatulah Wasifi, smatra OXFAM-ovu procenu o 40% koji se vraćaju u zemlju donatora kao potcenu.

U izjavi od pre dve godine (a ništa bitno se na tom planu nije promenilo) Oxfam tvrdi da full-time expatriate consultant može koštati, cijena prava sitnica, pola miliona dolara godišnje, a da američka vojska troši 65.000 dolara u minuti (znači nešto preko 1000 dolara u sekundi) u Avganistanu.

Drugim rečima, Avganistan nije Eldorado samo za narko dilere (o kojima će biti reči koliko o'ma') nego i za, konsultante, NVO, "dobrotvorne" organizacije i agencije Ujedinjenih Nacija, a ne zaboravimo i čuveni (Ajzenhauerov) military-industrial complex.

OK, OK nisu baš sve priče tako crne. Ima i boljih (pozitivnijih) primera, a ima i potpuno blistavih. Hotel sa 5 (pet) zvezdica izgrađen 2005. poklon fondacije Aga Kana Kabulu svakako spada u te blistave, a izgrađen je kako bi predstavnici malopre pomenutih organizacija imali gde da se odmore i večeraju. Kažu da je čuvan skoro kao Karzaieva palata.

Takođe, da bi ti isti NVO pregalnici, u slučaju da im rad ne ispunjava smisao života, mogli da se samoostvare 2005. je izgrađen shopping mall (na slici). Tamo verovatno češu ramena sa narkodilerima, koji su takođe dali svoj doprinos revitalizaciji Kabula gradeći nekretnine u posh delovima grada u kojima se mesečne kirije mere hiljadama (i desetinama hiljada) dolara.

Dope

Siroti Hamid Karzai ne propušta priliku da se žali kako su šverc droge i oružja kroz porozne granice najveći problemi sa kojim se njegova administracija bori. Jednom prilikom ga je, od svih ljudi, gen. Mušaraf javno pitao nešto u stilu "pa dobro ako se tako žestoko borite protiv šverca droge zašto ne uhapsiš sopstvenog brata i od njega napraviš primer za sve nas?" Hamid nije imao odgovor, ali pretpostavljam da mu je onaj tik žešće proradio. Misleeem, šta reći za tipa kome Perve(r)z može samo tako da spusti.

Sada već i vrapci znaju da preko 93% svetskog heroina dolazi iz oslobođenog i suverenog Avganistana. Tom Laseter, šef moskovskog biroa McClatchy Newspapers-a, koji se nedavno vratio sa višenedeljnog boravka u Avganistanu gde je istraživao povezanost vlasti i narko dilera, u svom članku tvrdi da vlasti za deo ovog 4 milijarde dolara vrednog bizmisa ne samo otvara puteve za transport nego dozvoljava sejanje maka na javnom zemljištu i štiti narko dilere.

"Borba" administracije je počela (i rekao bih završila) osnivanjem specijalnog suda za high profile narko bizmismene. Do sada je na istom osuđen 1 (jedan) krimos. Izvesni Sajed Džan je 2006. zaustavljen na check-point-u u istočnom Avanistanu sa sitnicom od skoro pola tone heroina u kolima. Dokumenta koja su pokazivala da je Sajed član jedinice za borbu protiv narko kriminala su bila autetična. No, Sajed je bio pušten niz vodu i osuđen na 16 godina zatvora. Međutim, pobegao je prilikom transporta iz Kabula u zatvor na jugu zemlje. "Pobegao" je na orvelijanskom jeziku – konvoju koji ga je prevozio je priređena sačekuša i on je oslobođen.

Laseter se sreo i sa Ahmedom Vali Karzaiem, (polu)bratom Hamidovim. Motiv sastanka je bio da Ahmed Vali odgovori na brojne optužbe koje je Tom čuo od aktivnih i bivših obaveštajnih zvaničnika o tome da imaju saznanja iz prve ruke o njegovoj umešanosti do grla u narko bizmis. Naravno, po Ahmedu sve je to politički protiv njegovog burazera, a oni su čisti kao suze. Laseter se posle tog susreta navratnanos vratio u Moskvu. (pogledati intervju koji je dao Real News TV-u u beleškama na margini)

Naravno, u zapadnoj štampi ceo ovaj ovaj posao sa drogom gargantuanskih proporcija je uglavnom svaljen na leđa talibana. Uključenjem druge moždane ćelije postaje jasno da je 4 milijarde dolara sasvim solidna para u koju mogu da se ugrade svi zainteresovani, a valjda smo naučili da bizmis te vrste deluje koheziono i na najljuće neprijatelje.

Valja takođe podsetiti da je poslednja žetva maka u talibanskom Avganistanu 1999, pre nego što su uspešno zabranili uzgoj istog, bila rekordna sa 4500 tona opijuma. Prilično patetična količina za rekordnu žetvu u suverenom i oslobođenom Avganistanu 2007. - 8200 tona.

Bezbednosna situacija

Kada bi titula Hamida Karzaia reflektovala stvarnost onda bi ga znali kao gradonačelnika Kabula, a ne kao predsednika suverenog i slobodnog Avganistana. Patrik Koburn (Patrick Cockburn), dopisnik Indipendenta sa Bliskog istoka, koji je skoro boravio u Avganistanu, piše da ima neke istine u toj šali (The jibe that Mr Karzai is only “mayor of Kabul” has some truth to it.). Međutim, na direktno pitanje o toj šali u intervjuu koji je dao antiwar.com radiju, odgovara, da je šala zapravo prilično potpuno tačna (pretty much completely accurate). Hmmm, mala suptilna razlika između mejnstrima i alternative...

Linkovani članak je manje-više izveštaj o stanju puteva u Avganistanu. Naime, radove na putevima obavljaju talibani u vidu postavljanja letećih check-point-a već na svega 30-tak milja od Kabula. Svako ko ima bilo kakav papir koji ga na bilo koji način povezuje sa vladom i/ili se prilikom redial-a poslednjeg broja u mobilnom telefonu, javi neka od kancelarija vlade ili nedajbože stranac biva uredno ubijen na licu mesta.

Koburn je želeo da poseti provinciju Bamijan (da, tamo gde su talibani dinamitirali džinovske statue Bude), ali mu je rečeno da je jedan od dva moguća puta pod kontrolom talibana, a drugi je siguran pod uslovom da imate desetinu naoružanih pratilaca, mada ni to nije potpuna garancija. U Koburnovu hrabrost ne treba nimalo sumnjati, jer je on jedini zapadni novinar koji je proveo više vremena u Iraku od 2003. nego van njega (van zelene zone). No, poseta Bamijanu, danas, za razliku od 2001, predstavljala je i za njega preveliki rizik.

Khajber polaz (Khyber pass), jedan od dva puta koji povezuju Avganistan i Pakistan je odavno najslabija karika u logistici okupatora. Talibani su manje-više pokazali da mogu da je slome po želji. Trećeg februara su digli u vazduh most na tom putu. Na žalost okupatora to je jedini mogući za konvoje koji snabdevaju okupacione snage, s obzirom da drugi put vodi preko Balučistana ravno u Kandahar – grad koji skoro pa nikad nije bio van kontrole talibana (a gorepomenuti check-point-i su 30 milja od Kabula upravo na putu za Kandahar).

Sada glavna kopnena žila kucavica za iste vodi preko tri "stana" (Turkmenistan, Uzbekistan i Tadžikistan) i khm, khm, Rusije. Sada u nešto izmenjenim ulogama Rusi pomažu krvarenje američke imperije u Avganistanu ljubazno im ustupivši puteve kojim su se podvijena repa povlačili pre dvadesetak godina.

Koliko god se trudili da zadrže brave face i proglase gubitak te rute nebitinim (kiselo je grožđe), nedavna poseta sekretara rata, ups, sorry to se promenilo, da sekretara odbrane, Roberta Gejtsa trupama u Avganistanu se svodila na obećanja da će im potrebna opremna stići. Hoćem reći, teško je sakriti da problem snabdevanja trupa definitivno postoji.

Skoro svaki penzionisani general, da l' Britanac, da l' Amer koji je proveo i pet minuta u Avganistanu, je ocenio rat kao izgubljen ili u najmanju ruku pobedu nemogućom. To bi trebalo da vodi pitanju, a šta uopšte beš cilj? Ja moram da priznam da ne znam, a voleo bih da znam šta je cilj rata danas u Avganistanu. Besmisao istog je dostigla nadrealistički nivo, pa se sada u nedostatku Al Kaide i stranih boraca (početni cilj) počelo blebetati o kredibilnosti NATO-a kao osnovnom razlogu, a talibani (sada generičko ime za 4-5 grupa) se predstavljaju kao globalna pretnja – što je globalno potcenjivanje inteligencije homo sapiensa i samo čini da oni koji izgovaraju taj argument (u očima mislećih) izgledaju beznadežno glupo (da, Jap de Hup Shefer mi pada na pamet pišući ovo, ali ne samo on)*.
* Pisano pre promene genseka NATO-a, ali ostavljeno zato... pa setite se te face pa će biti jasno.

Dan pošto sam napisao gornji pasus obradovalo me da nisam jedini koji ne zna. Huan Kol (Juan Cole) u intervjuu Harpers magazinu priznaje isto i dodaje: Izgleda da SAD i NATO samo pokušavaju da održe vladu Hamida Karzaia, koja kontroliše 30% teritorije. I šta očekujemo? Da će se jednog lepog jutra paštunski musliman probuditi i reći - Nije me briga što strane trupe patroliraju mojom zemljom, srećan sam da vladaju Tadžiki i Hazari i ne interesuje me više da živim po islamskom zakonu? Predsednik Obama je govorio o pobedi nad "talibanima", ali izgleda da ima četiri ili pet različitih grupa koje nazivamo tako, samo jedna od njih je ona mule Omara "stari talibani". Imam jako osećaj užasa da su mnogi Paštuni koji napadaju NATO check-point-e samo očajni uzgajivači maka čije smo useve spržili.

To nas dovodi do te Kolove podele talibana:
1. Stari talibani mule Omara, koji obitava u Keti (Quetta), Pakistan
2. Hizb-i Islami (partija islama) Gulbudina Hekmaćara (Gulbadin Hikmatyar), sada u egzilu u Saudijskog Arabiji.
3. Jedinice gospodara rata Džalaludina Hakanija (Jalaluddin Haqqani), verovatno u severnom Vaziristanu, Pakistan.
4. Talibanski pokret Pakistana u plemenskim delovima zemlje.
5. Nezadovoljni paštunski seljaci, uzgajivači maka, čiji su usevi uništeni i time su ostavljeni bez egzistencije.

Šareno društvo koje može i ne mora da deluje složno i čiji ciljevi mogu i ne moraju da se obavezno poklapaju. No, u svakom slučaju, bez obzira na njihovu moć na terenu, nikako mi ne liče na globalnu pretnju. Pomenute tri face su poznate od ranije. Na drugoj strani su takođe poznate face, pišući nedavno o najuticajnijim gospodarima rata u Avganistanu, Patrik Koburn je izdvojio (osim "inženjera" Hekmaćara) Rašida Dostuma (moj omiljeni lik) i Muhameda Kasim Fahima. Jedan od problema Avganistana je da se već dvadesetak/tridesetak godina vrte isti umilni likovi kao najuticajniji.

E sad, nedostatak objašnjivog cilja rata u Avganistanu ne znači da on ne postoji – on ne postoji samo u tom smislu da se ne može (racionalno) objasniti avarage Džou, Hansu, Pjeru, Janezu. itd (vidi spisak zemalja odakle dolaze vojnici za okupaciju Avganstana) zašto treba da krvare u avganistanskim gudurama. Globalna opasnost od talibana? Pa ni Gering to ne bi mogao da izgovori, a da ne pocrveni.

Poslednji put kad pogledah danak u krvi daju sledeće zemlje: Albanija, Australija, Austrija, Azerbejdžan, Belgija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Češka, Danska, Holandija, Hrvatska, Estonija, Finska, Francuska, Gruzija, Grčka, Island, Irska, Italija, Jordan, Kanada, Latvija, Litvanija, Luksemburg, Makedonija, Nemačka, Norveška, Novi Zeland, Poljska, Portugal, Rumunija, SAD, Singapur, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska, Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati i Velika Britanija.

Stanovnik Bele kuće planira povećanje broja trupa. Reakcija parlamentarke Šukrije Barakzai govori sve - Send us 30,000 scholars instead. Or 30,000 engineers. But don't send more troops – it will just bring more violence.

Na kraju se vraćam Majklu Šojeru i prevodim poslednji i meni ključni pasus njegovog više puta pomenitog teksta (naglašavanje moje).

Na kraju, "democracy-building" intervencija u Avganistanu tokom kasnih osamdesetih je bila uzaludna, baš kao što će i ova nova Obamina Avganistanska politika biti. Avganistanci ne ne žele sekularizam na kome je Zapad predvođen SAD insistirao tada i oni ne žele ništa od onog šta koalicija predvođena SAD ima da ponudi sada. Dok će Avganistanci prihvatiti medicinsku pomoć za svoje dete, generatore za el. energiju i alat za povećanje rezervi pijaće vode, oni će skroz odbaciti i boriti se protiv mera koje ciljaju ka eliminaciji tradicionalne uloge tribalizma i islama u njihovom društvu u ime sekularne demokratije. Avganistanci kao i svi muslimani prave jasnu razliku uzmeđu modernizacije i vesternizacije; rado prihvataju prvo, ali će se boriti protiv drugog do smrti. Za naše buduće odnose sa islamskim svetom naš hendikep je da smo tako prokleto sigurni da su ta dva termina sinonimi.

Nastaviće se

-------------------------

Beleške na margini

Mirovni pokret je ućutkan Obmaninim obećanjem (ludom radovanje) da će se borbene trupe povući iz Iraka 2012. (časna pionirska, dotle me nemojte gnjaviti sa tim), a tzv. liberalni deo političkog spektra se davi u sopstvenoj pljuvačci nastaloj od diskusije o moralnosti mučenja i bezubim zahtevima da se prethodna administracija kazni za ratne zločine. Pri tome se izgleda svi slažu da je individualno mučenje veoma no, no, ali zato je masovno ubijanje civila sasvim OK. Kako u Avganistanu, tako i u Pakistanu na koji se rat preliva.

Dok ovo pišem, čujem da je ovaj novi Buš, napravio još jedan 180 stepeni zaokret u odnosu na predizborne nagoveštaje - naime, oni vojni sudovi u zalivu Gvantanamo će nastaviti sa deljenjem pravde. Setih se Gruča Marksa - Military justice is to justice what military music is to music.

----------

Tom Laseter na Real News TV-u:

Deo prvi

Drugi deo