Auda abu Tayeh

fender_bender RSS / 19.05.2009. u 00:07

 

Сулејман, коначар, ужурбано је ушао и саопштио нешто Фејсалу, који се светлих очију и једва савлађујући своје узбуђење окренуо према мени и рекао: „Ауда је овде". Узвикнуо сам: „Ауда абу Таји!" и истог тренутка шаторско крило је повучено натраг и чуо се дубок глас који је поменуо Господа, Заповедника Верних, а затим је ушао висок, снажан човек са сувим, страсним и мрачним лицем. То је био Ауда, а за њим је ушао Мухамед, његов син, дечко од једанаест година.

Фејсал је скочио на ноге. Ауда му је узео руку и пољубио је; обојица су се повукли у страну корак два и посматрали један другог - два потпуно различита човека, два оваплоћења најбољег што је било у Арабији: Фејсал пророк и Ауда ратник, и један и други савршен тип своје врсте; одмах су се разумели и заволели. Сели су. Фејсал нас је претставио једног по једног и Ауда је уз одмерену реч, изгледа, урезао у своје памћење свако лице.

Чули смо много о Ауди и рачунали смо да ћемо са његовом помоћи освојити Акабу; и одмах сам оценио по снази и непосредности овога човека да ће наш план успети. Дошао нам је као лутајући витез, нестрпљив због нашег дугог одлагања у Веџу и прожет само једном мишљу да у својим покрајинама буде заслужан за слободу Арабљана. Ако његова дела упола одговоре његовој жељи, бићемо срећни и успешни. Никаква неизвесност није више морила наше мисли кад смо пошли да вечерамо.

Били смо весело друштво: Назиб, Фаиз, Мухамед ел Деилан, Аудин рођак који је био вешт политичар, Зал, његов нећак, и шериф Назир, који се после своје експедиције одмарао у Веџу. Причао сам Фејсалу занимљиве приче о Абдулином логору и о томе како је то једна забавна ствар рушити железничке пруге. Ауда је одједном скочио на ноге, узвикнуо: „Не дао Бог" и изјурио из шатора. Зачуђено смо гледали један у другог и онда смо чули споља звук сличан ударању чекића. Изишао сам да видим шта је то и спазио Ауду где, сагнут над једном стеном, каменом разбија у парампарчад своје вештачке зубе. „Био сам заборавио", објаснио ми је, „да ми је ове зубе дао Џемал паша. Јео сам хлеб мога Господа са турским зубима". Нажалост, имао је само још неколико својих зуба, те му је једење меса, које је много волео, причињавало тешкоће и проузроковало нелагодност у стомаку. Био је полугладан све док нисмо заузели Акабу и док му сер Реџиналд Вингеит није послао зубног лекара из Египта који му је направио савезничке зубе.

Ауда је био једноставно одевен, по обичају северних Арабљана, у бело памучно одело и црвену мосулску повезачу. Могао је имати преко педесет година, његова црна коса била је проседа; али још је увек био снажан, прав, гибак, витак и активан као какав младић. Његово величанствено лице било је мишићасто и избраздано и јасно је изражавало његову жалост због смрти омиљеног му сина у битци код Анада, која је срушила његов сан да будућим поколењима преда величину свога имена. Имао је велике, изразите очи, црне као кадива. Чело му је било ниско и широко, нос оштар и јако повијен, уста прилично велика и покретна, Браду и бркове шишао је у шпиц по обичају Ховејтата, а подваљак је бријао.

Пре стотинама година Ховејтати су одлутали из Хеџаса на север, и њихова номадска братства поносила су се тиме да су прави бедуини. Ауда је био њихов најсавршенији тип. Његово гостопримство било је преобилно и стога донекле неугодно, ако човек није био врло гладан. Због своје дарежљивости био је увек сиромашан, упркос добити од многобројних пљачкашких похода. Женио се двадесет осам пута, био рањен тринаест пута; у биткама које је изазвао сви његови саплеменици добили су ране, а већина његових сродника погинуло. Сам он погубио је у боју својом руком седамдесет пет људи, Арабљана, а никад никога изван боја. Број убијених Турака није могао рећи, јер их није ни бројао. Под његовим вођством Таји су постали први борци пустиње, били су необично храбри, нису презaли ни од чега и осећали су се супериорнијим од осталих племена. Али због сталног ратовања међу номадима за последњих тридесет година њихов број је спао од дванаест стотина људи на мање од пет стотина.

Предузимао је пљачкашке походе кад год је и где год је могао. Видео је Алеп, Басру, Веџ и Вади Давасир за време тих похода; старао се да буде у непријатељству са готово свима племенима у пустињи, да би имао што је могуће шире поље за своје препаде. Као и сви прави пљачкаши био је хладнокрван и смео, у његовим најмахнитијим потхватима увек се налазила хладнокрвно прорачуната могућност успеха. У акцији био је непоколебиво чврст; савете, критике и прекоре слушао је и прелазио преко њих са сталним и привлачним осмејком. У љутини губио је владу над изразом свога лица, спопадао га је страховит бес који би се утишао само пошто би убио некога; у таквим моментима био је дивља звер и људи су бежали да не би били близу њега. Ништа на свету није могло променити његову одлуку нити учинити да послуша наређење да изврши и најмању ствар са којом се није слагао; кад већ једном реши да нешто учини, није се обзирао на осећања других.

Гледао је на живот као на јуначки спев. Сви догађаји у њему били су значајни, а све личности у додиру с њим херојске. Глава му је била пуна јуначких песама и прича о старим борбама; њима би преплављао сваког ко би био близу њега. Кад није имао слушаоца, имао је обичај да их пева самом себи својим снажним, дубоким и звучним гласом. Није био господар свог језика, те је шкодио својим интересима и стално вређао своје пријатеље. Говорио је о себи у трећем лицу и био толико сигуран у своју славу, да је често причао приче против самог себе. Понекад, као да је злуради ђаво био у њему, измишљао је и причао на јавним скуповима страховите приче о приватном животу својих домаћина или гостију и заклињао се да су те приче истините; па ипак, поред свега тога, био је скроман, простодушан као дете, непосредан, поштен, и добра срца; топло су га волели чак и они који су највише трпели од њега - његови пријатељи.

Odlomak iz:

SEVEN PILLARS OF WISDOM, A TRIUMPH of T. E. Lawrence

Na srpski prevedeno kao: Ustanak u pustinji

Geca Kon A.D., Beograd, 1938.

Preveo: Živojin V. Simić

Takodje i:

Muhamedova majka smatrala je sebe dovoljno starom da bi me mogla radoznalo ispitivati. Pitala me je za zene hriscanskog plemena i za njihov nacin zivota, cudila se mojoj beloj kozi i uzasnim plavim ocima, koje, rekla je, izgledaju kao nebo koje se sija kroz ocne duplje prazne lobanje.

Atačmenti



Komentari (0)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana