Egoizam i Kafenisanje u Srbiji danas

U istoj nedelji dve studentkinje su mi se obratile za pomoć. Prvoj je bio potreban dodatak radu o egoizmu, sa primerima iz života koje bi dodala osnovnom prikazu iz literature. Drugoj je trebalo nekoliko saveta i komentara u vezi sa završnim radom - TV prilogom, na privatnoj školi novinarstva... Postavljam ove dve jednosatne intervencije bez želje da od njih napravim viđenije blogove...

Egoizam danas

Egoizam i njegov antipod altruizam svakako da su prisutni i danas kao pojmovi koji označavaju karakterne osobine, ili tek crte, ljudi sa kraja XX i početka XXI veka, naročito onaj prvi (pa tako i danas relativno često možemo čuti ocenu da je neko egoista). Međutim, čak i kada bismo ove dve osobine posmatrali na već tradicionalan način, tj. kao karakterne osobine kojima se u okviru naučne studije može definisati neka osoba, ili njeno ponašanje u nekom periodu života ili u određenoj situaciji, ostaje pitanje da li je takav zaključak u duhu savremene civilizacije, tj. da li u svetlu današnjeg istorijskog trenutka ima smisla koristiti ih na taj način.

Ovde mislim na značaj ovih osobina za karakter savremenog čoveka, odnosno njegove uloge u savremenom svetu, pre nego na romantiziranu uopštavajuću, i naučno nezasnovanu priču o otuđenosti, samoći i sebičnosti čoveka danas, koja tako predstavljena treba da vodi do zaključka kako je nekada bilo sasvim suprotno, ili bar donekle bolje, u moralnom, kvalitativnom ili drugom smislu.

Pre svega moramo uzeti u obzir društvene, socijalne, političke, ekonomske i druge okolnosti u kojima su u prvobitnoj sociološkoj literaturi označeni i objašnjavani ovi pojmovi. Podsetimo samo na neke od osnovnih:

• neravnopravnost polova - jasno vidljiva u nemanju prava glasa za žene
• oštra podela klasa - i samo postojanje klasa, u ekonomskom, statusnom smislu, kakvo danas ne postoji u naprednim zemljama, ili je bar prisutno u daleko manjoj meri
• socijalna ugroženost stanovništva - kada su glad, težak rad, loša zdravstvena zaštita, itd. bili sveprisutni u većem delu populacije (naročito važno - u onim zemljama u kojima se egoizam i altruizam upravo i prvi put i pominju kao naučni pojmovi za definiciju ličnosti).

Pored ovoga važan je, smatram, i tadašnji nešto širi društveni običaj, naročito u zemljama iz kojih potiču prvi teoretičari egoizma i altruizma, da se jednim skupom karakternih osobina označavaju ljudi na različitim mestima i u različitim prilikama (salonskim razgovorima, učilištima, na pijacama, itd). Govori se o periodu civilizacijskog razvoja kada napredak počinje da zadire u sve šire slojeve društvenih klasa, i u kom se vode naučne rasprave o moralu, tj. etici, o obavezama čoveka prema društvu i obrnuto. Značajno za pojavu ovoga jeste i delimični raskid države, nauke, društva, sa crkvom i njenim presudnim značajem za ova pitanja, te se otvara prazan prostor u kom treba definisati čoveka i njegove poželjne osobine kada više nema kriterijuma definisanih konačnim zaključnim dogmatskim principom pakla i raja.

Istovremeno, od tog trenutka pa sve do danas, razvija se zakonodavni sistem i nastavlja se ekonomski napredak, pa već veliki deo onoga što je nekada bilo nemoralno, ili u ovom slučaju npr. egoistično delovanje, ulazi u zakonske okvire i postaje prekršaj ili krivično delo. Uzmimo za primer ponašanje poslodavaca koje je definisano zakonima o radu, ponašanje roditelja koje je bar jednim delom ograničeno pravima deteta, odnos bračnih drugova koji je takođe definisan zakonom i sl.

Možda je važno pomenuti i to da su ekonomska sigurnost i bogatstvo razvijenih zemalja doveli i do drugačije podele u profesionalnoj orijentaciji ljudi, tj. njihovim delatnostima, pa je i znatno veći broj onih čija se egzistencija zasniva npr. na radu u oblasti kreativnog delovanja (umetnost, marketing i sl), dakle polju gde je egoizam oduvek bio više tolerisan, pa čak neretko i podrazumevan i smatran neophodnim i plodonosnim.

Kada govorimo o altruizmu, pomenuću samo da je pomoć onima kojima je potrebna danas prisutna u nešto izmenjenijem obliku, te ređe možemo govoriti o altruizmu, već pre o unutrašnjoj, pa neka bude i moralnoj, duševnoj, potrebi čoveka da ispuni svoju obavezu prema manje srećnima tako što će učestvovati ili na bilo koji način podržati neku ideju, akciju, i sl. Tako je ogromna većina dela (pomoći, saosećanja, novca, lekova, itd.) koja se mogu okarakterisati kao altruizam, danas podvedena pod međunarodne organizacije (Crveni krst, UN, itd), nevladine i vladine ustanove (sindikati, programi zapošljavanja i socijalnih pomoći), a tu su i mnogi drugi oblici, čak i kada se govori o reklamnim kampanjama za kompaniju ili pojedinca (dobrotvorni koncerti, internet forumi, stipendije fondova, ustanova, pojedinaca, itd).

Naravno da je i danas opravdano razmatranje prisutnosti ova dva pojma, egoizma i altruizma, ali zaista smatram da treba pre svega jasno naglasiti da oni nisu, i ne treba da budu, od velikog ili presudnog značaja, naročito ne kao pojmovi kojima ćemo oceniti neku osobu ili njen postupak.

vakve ocene su podjednako često, premda smatram i češće, dovodile do grešaka u tumačenju nečijih postupaka, ili namernih manipulacija u bilo koje svrhe, nego što su pomogle da se kompas ljudskog ponašanja od egoističnog pomeri ka altruističnom. Ovo se dobrim delom poklapa sa shvatanjem nekih od tumača egoizma iz naučne literature koji su govorili da praćenje svog egoističnog poriva može samo doprineti opštem boljitku društva.

Namera da se napreduje u obrazovanju, poslu, društvenom položaju i značaju, koja se veoma lako može tumačiti egoističnom na negativan način, zapravo dovodi do boljeg materijalnog statusa pojedinca, uvodi ga u viši društveni sloj a nižem oduzima jednog člana - proces koji neminovno vodi ka smanjenju stope kriminala (kao najekstremnijem obliku egoizma) i čitav problem postavlja u sredinu u kojoj se o njemu može raspravljati na kvalitetniji način.

Ako uzmemo za primer raspravu koja se na bilo koji način dotiče egoizma a koja se odvija između zaposlenih sa relativno jednakim novčanim nadokanadama, radnim vremenom, mestom u hijerarhiji preduzeća, i uporedimo je sa istom takvom raspravom koja se javlja u slučajevima gde su ovi parametri znatno drugačiji, jasno je unapred da će ton, tok i posledice biti znatno ekstremnije u ovom drugom slučaju.

Spoljni manifesti egoizma na primeru današnjeg društva u našem neposrednom okruženju mnogobrojni su i potkrepljuju ovu tezu. Nacionalizam i rasna netrpeljivost direktnog korena imaju u egoizmu pojedinaca, koji se ovoga puta, u nedostatku egoizma na ličnom planu (gde ga opet usled socijalnog, finansijskog i društvenog položaja ne može biti) pojavljuje kao kolektivni egoizam za koji je jedan kolektiv bolji i zaslužuje više od drugog, bez obzira na realne okolnosti i bez ikakve želje za dubljim ulaženjem u problematiku.

Jasno je da se egoizam prvenstveno odnosi na mikrosituacije i osnovni uzorak društva, tj. pojedinca, ali isto tako smatram da je on u direknoj zavisnosti od makro okolnosti. S toga kao što sam pomenula, treba uvek ovo imati u vidu kada se izvode zaključci na mikro planu.

Pojava egoizma, nažalost, i trenutak za ispoljavanje altruizma, na sreću, još dugo neće nestati samo zbog popravljanja opšte ekonomske situacije i sl, ali, oni će se kretati zajedno sa društvom. Isto to društvo više nema romantiziranu predstavu o sebi. Tehnologija poslednjih decenija spaja prirodne i društvene nauke, pored društvenih, porodičnih, kulturoloških i drugih, pronalaze se i fizički, fiziološki i genetski razlozi za određene modele ponašanja.

Društvene nauke su napredovale iz polja teorije ka polju praktične primene onoga što danas znamo da uslovljava i definiše ponašanja ličnosti, i danas u većoj meri pojedinca mogu usmeravati, kontrolisati ili pomagati u prilagođavanju usvojenim zajedničkim pravilima i normama. Daleko smo od savršenog sveta, ali razmena informacija, mešanje rasa, kultura ili nacija, dovodi do boljeg međusobnog razumevanja i brže interakcije pojedinaca sa drugima ali i sa sopstvenim stavovima - što je, smatram, najbolji način da se nauka kao spoljni posmatrač zaustavi tamo gde treba, a da analizu, zaključak i eventualne korake u nekom drugom, boljem pravcu, pojedinac preuzme na sebe.

Kafenisanje u Srbiji danas

bold je njena skica koncepta, ostalo su moji komentari...

Prvo i osnovno: intelektualac i novinar ne smeju biti sentimentalni u stavovima (mogu u stilu i samo na trenutke), a to se ogleda u sledećim primerima:

• tvrditi da su neka vremena i običaji bili, ili će biti, bolji od drugih
• da društvena kretanja, socijalni običaji i sl. idu uzlaznom ili silaznom putanjom u kvalitativnom smislu (jer ona prosto idu, i prosto je tako, nema upoređivanja kvaliteta)

S obzirom da tekst koji si mi poslala obiluje ovim, sada ću ti od rečenice do rečenice pokazati u čemu se to ogleda

1. Smanjenje socijalnih kontakata prikazanih kroz model trenda otvaranja lanaca coffe barova ili tako nešto...

• kafa i kafenisanje u XXI veku, kafa u Srbiji danas... dakle prosto kao opis pojave o kojoj se debatuje

2. arhitektura tih kafeterija je u skladu sa kratkim zadržavanjem, minimalisticki opremljeni dvodimenzionalni prostori, sa neudobnim stolicama, jer ko još ima vremena da sedi i ispija kafu, da prevrće šolju, da se druži...

• u Bgu zaista nije slučaj da su kafeterije opremljene za kratko zadržavanje jer čima ima fotelje i tapacirana sedišta to nije za kratko zadržavanje, stolice JESU veoma često udobne

• prevrtanje kafe ne postoji pre iz razloga što se služi druga vrsta kafe. U klasičnoj, turskoj, crnoj kafi veći deo gramaže, tj soc koji ostaje, čini ječam (ako je bolje pogledaš videćeš) i ta kafa kakvu je mi danas znamo ne predstavlja nikakav kvalitet već običan socijalni proizvod za široke mase koji nema standardizovan ozbiljan kvalitet i kao takav više zaista ne zadovoljava često ukus gostiju.

• oni koji su navikli nekada davnije da piju kafu koja se pravi tako što se na vatri/plinu zapeče par izmlevenih zrna kafe na dnu džezbe, pa se preko njih sipa vrela voda isto tako se gade i kafe koju mi danas kuvamo po kućama.. ova kafa, i kafa u kafićima danas su visokog kvaliteta u odnosu na kafu koja se kuva tako što se mešavina kafe i ječma sipa u ključalu vodu.

3. Slobodnog vremena imaju samo oni koji više nisu potrebni.

• slobodnog vremena imaju svi koji hoće da ga imaju. To je pre način organizacije i želje nego stvarnih ograničenja. Imam nebrojeno primera iz svoje okoline, pa i sebe, ljudi koji rade puno radno vreme i stižu trista drugih stvari.

4. U tim objektima najčešće vlada tišina, iz kafeterija se izlazi tako što se u jednoj ruci nosi laptop a u drugoj kafa...

• nije tačno da vlada tišina. retko kada npr u coffe dream.u može se nači mesto za sedenje i žamor je večiti.. takođe, sa kim god da se prošetam, uđem, kupim kafu i idem na Kalemegdan - sa mog stanovišta to je daleko kvalitetnije pijenje kafe (na zidinama) nego sedenje u kafiću a to nekada nije postojalo u Bgu i ja sam srećan.

5. da li svojim minimalističkim pristupom, arhitektura prati globalni razvoj ili svojim funkcionalizmom, prati trend te instant kulture.

• postavljanjem kolektivnog sedenja (duge klupe u liniji uz ceo jedan zid i stolovi ispred njih) arhitekta pokušava da spoji stolove i ljude. Funkcionalizam nikad i ni za šta ne može da škodi i onda kada se čini da ima negativan uticaj treba se pre zapitati da li smo mi dovoljno sazreli kao vrsta da prihvatimo funkcionalizam i sve što može da nam ponudi.

• instant kultura - kao što rekoh sada možeš da biraš da li ćeš popiti kafu u kafiću, u bašti, u podrumskom delu zakucati se sa sagovornikom, ili sedeti u izlogu i posmatrati grad, ili uzeti kafu i sesti na neki javni prostor, ili rešiti da je ipak bolje da odete kod nekoga kući - prednost modernog veka koja nije zanemarljiva jer to nekada društveni običaji nisu dozvoljavali. Dakle, ako instant kultura podrazumeva daleko veći izbor ponašanja i modela susreta - glasam za nju!

6. robotizovane prodavcacice kafe sa napamet naucenim frazama -dabar dan, kafa za ovde li poneti?

• one rade posao, i posao se tako radi. Daleko više mi smeta robotizovana sagovornica sa naučenim frazama: meni je potrebno da se dogodi baš prava ljubav da bi ga uzela uusta, pa ne mogu ja to tako odjedno gde je onda tu ljubav i sl. gluposti.

7. TV prilog 6-8 minuta
Prilog treba da sadrzi opis pojave ...
U pozadini ide slika coffe shopova...

Vodi se razgovor sa dve do tri osobe:
I osoba -kulturolog ili urbani sociolog (verovatno ... navodi ime / prim. aut. bloga)
II osoba -arhitekta (ime), čovek koji prati arh. Tokove ) -preporuka novinarke sa (ime TV stanice)!!!
III osoba (obavezno), suprostavljena strana - PR (ime lanca kafeterija) ili neki njihov menadžer ili sl.

• suprotstavljena strana - ti podrazumevaš da se prva dva sagovornika neće složiti sa trećim a to nije pravi poželjni novinarski stav kako ga ja vidim da bi treblo da bude.