Kad nastupi period tuge....

čini se da nema kraja.... Trudimo se koliko-toliko da vratimo osmehe na lice,da živimo dalje,da gledamo decu oko nas,budućnost.... Ipak,kad padne mrak - senke tuge se nadviju nad nama i dešava se da nema noći da ne pritegne i ne izazove suze na oči....

Nekad zažalim i zaželim da imam pored sebe nekog bitnog,bliskog.... A onda pogledam činjenice - ko bi me trpeo ovakvu kada ni sama sebe ne mogu da trpim....I sem toga,možda bi mi i on doneo neku svoju tugu,a već imam sopstvene i od prijatelja previše - u sebi......

Valjda će ovaj period da se jednom završi....Znam da će tuga čekati negde u ćošku - svojih 5 minuta ponovo .... I znam da me ona nikad neće ostaviti..... Jebi ga - neki imaju sreću,neki tugu .... To je život ... Ili kako ga ko shvati.... Ja ne mogu da budem bezosećajni skot i da gledam samo sebe  - niko me nije učio kako se to radi.... Niti bi volela da naučim.... Ali,da jesam takva - mnogo bi mi lakše bilo u životu....