Waterboarding? Stanite u red...

Irak, kažeš, Aleksandre? Pa dobro evo ti mojih pet groša o toj napaćenoj zemlji.

Da, Sadam Husein jeste bio brutalni diktator i da ne idem baš od Kulina bana (kako je došao na vlast i uz čiju pomoć) koji je držao taj narod tamo pod vrlo brutalnim režimom. Da, on je gassed his own people i vrlo je interesantno da je događaj u Halabdži izvučen iz kloake zaborava prilikom medijske pripreme za agresiju na Irak. Naime, čak ni papa Buš nije previše koristio taj argument (koristio je, ali ne ad nauseam) prilikom pripreme za intervenciju 1991. Verovatno zato što je sećanje na fakat da je tada Irak bio kind of prijateljska zemlja bio relativno svež, da ne govorimo o tome da su tehnologija i sirovine za ta hemijska oružja dolazila sa prijateljskog Zapada.

Ako to do sada nije jasno (želim da verujem da većini mojih čitalaca jeste) ja ne vidim svet crno-belo, pa čak ni u nijansama sivog, nego u boji. U tom smislu, prezirem binarni model mišljenja i podele tipa bad guys v.s good guys, jer za tu igru je pileće pamćenje i koncentracija vinske mušice sine qua non. Dakle, ono što hoću da kažem je da istorija ne počinje tamo gde nam PR stručnjaci kažu da počinje i da su bad guys & good guys varijabile. Naime, ja ne mogu da zaboravim da je u momentu kad je gassed his own people, taj i takav Sadam Husein bio darling Zapada. Da to tada nije nikom smetalo, a CIA je poradila da se napad pripiše Irancima.

Ne da nije smetalo, naprotiv, pošto su ga uspešno napujdali da napadne Iran i vodi osmogodišnji besmisleni (a koji je pa smislen?) rat, finansiran mahom od SA i Kuvajta (a bilo je tu novca i američkih poreskih obveznika), pružali su mu sve vrste pomoći kapom i šakom. Da li treba da kačim fotku toplog susreta specijalnog Reganovog izaslanika, gle čuda, Ramsfelda i Sadama Huseina?

Međutim, Sadam se pored sve te pomoći i velike taktičke prednosti (dobijao je satelitske snimke od Amera) pokazao kao kilav vojskovođa i izgubio je taj rat. (Na drugim, paralelnim, šinama istorije ide tada ono što je sada poznato kao Iran-Kontra afera iz koje saznajemo da su SAD, po onoj čuvenoj Kisindžerovoj I hope they kill each other pomagale obe zaraćene strane, no to je druga priča.)

Iako poražen i u dugovima Irak je još uvek neka vojna sila u regionu, a Sadamov ugled na arapskim ulicama nesporan. To nama može izgledati čudno i bolesno, ali ništa zdravije od promene ugla posmatranja – ne samo da se borio protiv Iranaca (koji nisu Arapi) nego i pomaže Palestince. Rečju, postaje neprijatan igrač, ali još uvek faktor mira i stabilnosti na Bliskom istoku. (svaka sličnost sa nekim balkanskim faktorima mira i stabilnosti, hmmm valjda slučajna usled limitiranog političkog vokabulara)

Elem, Kuvajt tada em traži svoje peneze nazad (ipak je finansiranje rata bilo u obliku kredita) em, po svemu sudeći malo dijagonalno buši po naftonosnim poljima na granici sa Irakom, em pumpanjem više nafte OPEC dampira cene iste. Sasvim dovoljno da se Sadam "opseti" kako je Kuvajt "u stvari" 15. provincija Iraka, jer ne zaboravimo da su granice na Bliskom istoku (treba samo pogledati mapu) iscrtane posle prvog svetskog rata onako kako je to pobednicima odgovaralo, a najčešće lenjirom. Tako je došao na ideju da "oslobodi" Kuvajt. Poznato je da je Ejpril Gilespi, američka ambasadorka u Bagdadu, uoči agresije na Kuvajt (kada su Ameri bili potpuno svesni koncentracije trupa na južnoj iračkoj granici) rekla nešto u stilu da se oni neće mešati, što je Sadam protumačio kao zeleno svetlo.

Papa Buš zaista, sve do telefonskog poziva iz Dauning strita 10, nije baš nešto jako mario. Uostalom, još uvek je smatrao Sadama our son of bitch (naglasak na 'our'), a koji od "naših kučkinih sinova" će vladati Kuvajtom da l' emir da l' Sadam i nije tako bitno. Čelična ledi kojoj se ratovanje verovatno osladilo još 1982. je bila drugačijeg mišljenja i ubedila papa Buša da on promeni svoje. On je svoje lako promenio, ali da bi ubedio američku javnost da neki njihovi momci treba da prolivaju krv na pesak Arabijskog poluostrva angažovao je PR firmu (Hill&Knowlton). Naravno, to ne znači da je iračka okupacija Kuvajta bila med i mleko za Kuvajćane, daleko bilo, ali trebalo je staviti akcente na evidentne ratne zločine, a neke potpuno izmisliti (čuvena priča o inkubatorima za bebe). (Na pomenutim, paralelnim šinama istorije ide i izvesno popuštanje prema Iranu. Praktična posledica toga je svičovanje istrage o bombi na letu PAN-AM-a 103 koji se srušio na Lokerbi, sa traga koji bi odveo do Irana kao poručioca, a PNLF-a (Palestinian National Liberation Front) kao izvođača radova na "malteški trag" koji upire prstom u Libiju i pripadnike njene tajne službe. Inače taj teroristički napad je bio odmazda za obaranje iranskog putničkog aviona na liniji Bandar Abaz – Dubai, oboren od američkog ratnog broda koji je obezbeđivao Hormuz. Pokojni Pol Fut, britanski novinar je ispratio istragu i suđenje Megraiju i onom drugom Libijcu koji je oslobođen. Nazvao je celu stvar jednom od većih konspiracija)

Gomila UN rezolucija i određivanje deadline za povlačenje. Sadamovi pokušaji cenkanja i dobijanja nekih koncesija za povlačenje ne uspevaju. Povlači se, ali malo kasno. Tokom rata Sadam teroriše Izrael Skad raketama, koje srećom nisu pogađale precizno, niti su bile punjene bojnim otrovima, što je bila sasvim realna mogućnost. Amerika uspeva da nagovori Izrael da ne uđe u rat (koalicija bi se ekspresno raspala u tom slučaju). Stavlja tamo tadašnje čudo tehnike Patriot rakete koje kao treba da presretnu dolazeće rakete. Uspešnost istih se pokazala više nego skromna, da ne kažem katastrofalna. Enivej, koalicija koja je brojala priličan broj zemalja, pa i mnoge arapske kao npr. Siriju, je poterala prilično lako iračku armiju.

U povlačenju Sadamova vojska je desetkovana na autoputu Kuvajt siti – Basra, ko video nadenuo nadimak Highway of death. Papa Buš poziva šiite na jugu i Kurde na severu da ustanu protiv Sadam Huseina. Što oni promptno čine. Istovremeno, dozvoljava letove helikoptera iračke vojske da lete da guše te ustanke (opet ono Kisindžerovo I hope they kill each other). Bombardovano je sve moguće. U jednom BBC dokumentarcu Kolin Pauel otvoreno govori da su tada kontemplirali rušenje neke brane na Tigru čime bi se Bagdad i okolina poplavili po njihovim proračunima vodom do skoro metar visine. Uuuu jeee, ovaj "više volim da me se boje nego da me vole" i "I want to be the bully on the block" golub mira govori u kameru o kontempliranju ratnog zločina. Može mu se.

Da ne razvlačim Irak je posle toga stavljen pod režim oštrih sankcija. SAD i VB proglašavaju no fly zones na severu i jugu zemlje, kao šatro da zaštite stanovništvo koje su onako surovo ostavili na cedilu (kako se "štiti" populacija na zemlji aviacijom, nadam se da ne treba da objašnjavam). Irak je bio najbomardovanija zemlja devedesetih, a jedva da bi od toga nešto znali da nije Hansa fon Šponeka (predstavnika UN u Iraku jedan deo tog vremena). Takođe tokom tih godina sve do 1998. idu inspekcije UN. Zahvaljujući tom radu, danas imamo dodatne protokole na NPT (non prolifertion treaty) i malo zategnutiji režim za zemlje izvoznice nuklearne tehnologije, jer se ispostavilo da dotadašnji dokumenti (NPT) i ostalo nisu dovoljni.

O inspekcijama najbolje čitati Skota Ritera, koji je u njima učestvovao od 1991. do 1998. i bio jedan od retkih (naravno jedva da je dobijao sekunde u mejnstrim medijima) koji je (tokom medijske pripreme za rat 2003.) tvrdio da je Irak razoružan i da sve to cepanje dlaka nema veze s životom. Skot mi imponuje kao ličnost iako se sve, dobro ne baš sve, u njegovoj biografiji kosi sa nekim mojim svetonazorom – bivši marinac, registrovani republikanac – al' volem da razbijam predrasude (naročito svoje). U Skotovim pisanijima se može naći (mada je to i tada bilo jasno doduše samo ako se pažljivo pratilo) da je mit o "izbacivanju" UNSCOM-a 1998. samo to – mit. Jednostavno, inspekcija se morala skloniti sa terena ne bi li se Desert Fox desila. Pošto su dobrano iskantali tu zemlju još jedanput, pustili su je da se davi u sankcijama. Kada se o tim sankcijama zna malo više od onoga što je dospelo u mejnstrim medije onda ono Madlenino "It was worth it", za milion iračke dece – žrtava sankcija zvuči još monstruoznije. Pomenuti Hans fon Šponek i njegov prethodnik Denis Halidej (obojica visoki UN diplomati koji su dali ostavke zgađeni posledicama mehanizma kojeg su bili predstavnici) su pisali o tome, do koga doprlo doprlo.

Godine 2000. istaknuti članovi ganc nove administracije Buša mlađeg, Kolin Pauel i Kondoliza Rajs, u odgovorima na direktna pitanja o Iraku odgovaraju da je on bezub, da nema armiju to speak off, da sankcije rade, te on ne može predstavljati pretnju nikome u regionu. Ne znam da li su lupali glavom o zid dve godine kasnije ili da li su crveneli kad ih se na to podsećalo (mada malo je novinara bilo sa mudima dovoljno velikim da ih podseća). Neokonzervativci sa svojom vizijom Bliskog istoka su imali Irak na nišanu od početka vladavine Buša no.2.

Medijska priprema za najveći mogući zločin i.e. agresiju na zemlju koja ne ugrožava nikoga, sudeći po zaključcima Nirnberškog suda (osim što ugrožava delove sopstvenog stanovništva, ali to još nije ušlo u međunarodno pravo) je bila, pamtimo, žestoka. Mučenje, o čemu je ovaj blog, je između ostalog poslužilo da se "poveže" Irak i al kaida, nešto što je i površnog poznavaoca prilika na Bliskom istoku teralo na smeh u to vreme. Jedna od nadrndanosti bin Ladena na svoju sopstvenu zemlju (SA), je to da je dopustila da noge "nevernika" gaze "sveto tlo", a sve da bi se obračunale sa drugim "nevernikom" Sadamom – naime, ne zaboravimo, da je irački diktator bio i neka vrsta "socijaliste" te se shodno tome odnosio prema vernicima. Dakle, Sadam i bin Laden su ultimate mismatch, no, ko je to mogao reći tada na mejnstrim medijima?

Čejni je išao okolo i lupetao (izvinjavam se zbog rečnika, ne razumem kako ti ne smeta kod drugih) o Sadamovom nuklearnom programu. El Baradej, kaže jednom nema. Čejni na to kaže 20 puta ima. Znaš, dokazati negativno je praktično neizvediva rabota, a od Iraka i Hans Bliksa se upravo to tražilo. Možete li mi dokazati da se ova stolica ne pretvara u kengura kada je niko ne gleda? dr Veljko Korać (da, Žarkov tata) prvom semestru filozofije, tamo daaaavne osamdesete.

Irak se od zemlje koja ne predstavlja pretnju nikome i čiji je diktator spakovan u kutiju (bukvalni prevod nekih od ranijih izjava) za samo dve godine pretvorio u pretnju svetskom miru i jedinoj preostaloj supersili, sve to uprkos sankcijama zbog kojih nije mogao ni vodovodnu infrastrukturu da popravi jer su i olovne cevi bile na spisku dual use materijala (da ne govorimo o grafitnim olovkama). Misleeeeem, da nije tragično, al' baš baš tragično bilo bi smešno.

Nekoliko nedelja pre agresije predsednik zemlje u kojoj živim organizuje last minute attempt da se izbegne neizbežno – samit zemalja suseda Iraka (pajz koje šareno društvo!) Zaključak samita NIJEDNA država sused Iraka se NE OSEĆA ugroženom, uključujući Kuvajt. Ups! Da li je CNN, MSNBC i tralala tralala ikada posvetio sekundu tom samitu? Pajz, šest glava država koji predstavljaju nekih ugrubo skoro 200 miliona ljudi regiona se skupe u Istanbulu da kažu svetu: Aman! Tigar je papirnat i bezzub, ne palite se, biće gore! I tzvrtz. Ništa...

Rat znamo kako je prošao. Svi oni arsenali oružja za masovno uništavanje, nuklearni programi i sve ono što je These are not assertions. What we are giving you are facts Kolin Pauel tamo u SB UN-u odglumatao praćen Power Point prezentacijom nije nađeno. Dulferov izveštaj (Dulfer, naslednik dr Keja koji je preuzeo od njega 'potragu'), koji potvrđuje nenalaženja WMD sam tada na svom privatnom blogu nazvao verovatno najskupljim dokumentom na svetu – irački+američki životi, a o gotovini da ne pričamo. Irakom je tada kružio vic:
P: Šta je razlika između iračkog oružja za masovno uništavanje i čudovišta u Loh Nesu?
O: Još uvek tragaju za čudovištem.

O današnjem Iraku i haosu koji mu je prethodio (a ovo danas je daleko od sređenog), i greškama okupacije bih mogao da napišem ovako iz glave (oslobodio si me linkovanja, pa mi je zaista mnogo lakše i brže) još dva puta ovoliko teksta. Pravdanje jednog zločina drugim nije priznata kategorija u pravnim sistemima. Danas, se retko ko usuđuje da poteže argument o "oslobađanju" od diktatora (samo die hard neokonzervativci to rade) iz jednostavnog razloga što svi, ama svi pokazatelji, počev od dostupnosti pijaćoj vodi, električnoj energiji, hrani itd. pokazuju da je predratni Irak ipak bio bolji za Iračane. To, sad ne znači da Sadam Husein nije bio brutalni diktator i da je meni žao što je on sklonjen – ni većini Iračana nije. Međutim, isto tako je činjenica da mnogi gledaju sa nostalgijom, ne na doba njegove vladavine, nego na doba kad nije bilo sektaškog nasilja, kad je bilo više vode, struje i hrane. To pokazuju sva merenja javnog mnjenja tamo. Ipak, najstrašniji legat tog rata, osim mrtvih čiji broj se ne zna We don't do body counts (bar ne u smislu broja kome se mane ne mogu naći), su svakako 4.5 miliona izbeglica. Od toga 2 miliona u susednim zemljama Siriji i Jordanu i 2.5 miliona interno raseljenih ljudi. O sudbini tih ljudi se na Zapadu jako malo zna.

Više puta sam na blogu pisao ili se slagao sa stavovima (poslednji put kod mene izmena komentara sa Gordanac (AfPak 2)) o tome da je to tanko (skoro kao paučina) tkivo međunarodnih zakona i UN kao institucija sve što nas (čovečanstvo) štiti od zakona džungle i iako nije savršeno bolje nemamo. Podrža(va)ti agresiju na Irak zato što je Sadam Husein bio diktator ili bilo kog drugog razloga znači odreći se međunarodnog prava. Razumem ja i prihvatanje neminovnosti real politike, ali pristajanje na princip might makes right nije moja šolja čaja.

Da li ti stvarno misliš da su svih onih 15 miliona ljudi koji su demonstrirali protiv rata u Iraku na ulicama svih glavnih gradova sveta (osim Beograda) ljubitelji lika i dela Sadama Huseina? Zar je zaista tako teško razdvojiti dve kategorije u glavi?

Na kraju moram da kažem da ja svoje stavove ne baždarim tako da su pod obavezno na kontra strani stavova političke opcije koja mi je jaaako daleko. Šta ako oni kažu da je mleko belo? Da li treba, da bih pokazao lojalnost bližoj mi političkoj opciji, da vrištim kako je mleko zapravo crno?