Znate kako: mnogo sam ja padala na glavu kad sam bila mala.
Mislim da sam samo zahvaljujući tome postala mnogo lepa, pametna i bloger.
Nisam ja to znala, nego…

…juče mi mama reče da sam bila mnogo lepa beba.
Kaže, naročito kad mi splasnuo hematom s leve strane, veliki k’o Tajsonova pesnica.
A tu se našla, je’l, i moja deset godina starija sestra od strica koja mi je
lepo objasnila da me je ona posle toga ispustila na pod,
al’ na desnu stranu, namerno, zbog simetrije, da joj budem lepša. I sad sam zato lepa.
Sve za estetiku. Ni jedna žrtva nije prevelika, reče ona s ponosom i suzama
radosnicama u očima. I men’ od ganutosti zasuziše oči. Il’ od tolikog padanja, jebem li ga.
A onda mi mama kaže da nije to ništa, i tatu je ispustila njegova sestra na glavu:
vozili se zajedno u nekim čezama, i on joj, onako mali, sa šest meseci,
’ooop, izlete iz naručja, pravo na kaldrmu, vrag nestašni. Aaa, zato sam ja lepa na tatu?!

Mama me je još utešila da mi se ništa nije poznavalo kad sam malo splasnula, posle mesec-dva,
nego sam onda postala nestašna pa sam počela naamerno da ispadam iz kolica, i, po navici,
kud opet nego na glavu. I to iz onih velikih, metalnih, sa točkovima k’o na autobusu,
mislim da su im i gume iste veličine. Imale krov od plavog pliša, i cele bile plišane, al’ ja bila nemirna i padala tako jedno sedamdesetak puta. Zbog lepote, naravno.
Eto, od malena sam znala da na imidžu ima da se radi, bato! Krvavo.
Bukvalno.
I onda se sestra (ona ista matora koza što me prvi put roknula o patos) razneži i krenu da evocira uspomene na svoja kolica.
Kaže, bila ista k’o moja, samo u njeno vreme pravili drvena. I ona tvrdi da je ispadala iz njih, al’ joj nešto ne verujem. E, ta njena kolica posle poklonili Mici iz radničkih baraka da u njima vozi pomije.
E, baš mi milo!
Mada, nije red da se ljutim, jes’ malo bolelo, al’ brate delovalo.
Pa, zamislite samo koliko su generacija u mojoj porodici ispuštali na glavu da bi na kraju došlo do ovolike koncentracije intelekta?!

I tako sam ja postala mnoogo lepa, pametna i bloger.