Nešto zamislio

Pričao sam joj kako ću jednoga dana i ja umreti
i kako sam i ja samo smrtan čovek i nisam besmrtan junak
i da to je tužna moja sudbina.
Plakala je dok sam joj govorio o svojoj tužnoj sudbini, plakala je zbog toga
što mene više neće biti.
I ja ću nestati i proći, i ona je plakala.
I ja sam je tapšao po ramenu i tešio i bodrio da ostane jaka.
Proklela je život taj, tad, koji ne može da bude večan u srcu jednoga čoveka,
rekla je i da sam duša od čoveka, a duše bi barem trebalo da žive
Večno Zauvek.
Plakala je na mom ramenu neutešno.
A ja sam se bio nešto zamislio.