Internet sajt Narodne biblioteke Srbije ostvario je neverovatan rezultat. Najpoznatiji internet pretraživač Google dao mu je rang 10, čime ga je svrstao među najbolje i najkvalitetnije sadržaje na internetu.

 Google rang  10 је najveća ocena kvaliteta i značaj koju jedan sajt može da dobije i ova prestižna Googlova ocena sajta Narodne biblioteke je ogroman uspeh za  Srbiju 

Josh Ritter, live sutra.

 

               Austrijski filozof Oto Vajninger ubio se u 23. godini, nakon što je napisao svoje jedno jedino, ali zaista kapitalno delo, «Pol i karakter». Tako je ceo njegov vanserijski život stao u - 23. godinice!

Kada sam prvi put uzeo u ruke Vajningerovu knjigu «Pol i karakter», sa dosta nepristupačnog, donjeg dela police kućne biblioteke, moj otac, videći to u prolazu, rekao mi je: «Hm. To je teška i zbunjujuća knjiga. Ako postoje knjige kojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina, onda je, recimo, to ta Vajningerova knjiga». Nije dalje elaborirao, ali mi nije ni zabranio čitanje. Nisam, naravno, tada shvatio šta je hteo da kaže, ali me je ta njegova primedba učinila još radoznalijim. I, mada adolescenti filozofska dela čitaju «unakrsno», uskoro sam shvatio da je Vajningerova knjiga zaista nešto - drugo. Nešto potpuno drugo od svega što sam dotle čitao. Toliko drugo da može - glava da zaboli!  

 

      Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе.

Poslednjih dana, zbog specifičnog stanja duše,  pobegla sam u rane šezdesete prošlog veka i  odgledala par filmova "novog talasa" iz kućnog video-šteka, između ostalih i Cleo de cinq a sept (Kleo od 5 do 7) od Agnés Varda, jedne po meni jako interesantne i inteligentne rediteljke, o kojoj mlađi ljudi danas, gotovo da ništa ne znaju.

 

       Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...

 

Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas!

Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako!

Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo

Čitajući blog ovih dana, stalno mi se po glavi vrti moj omiljeni skeč Pajtonovaca. 

 

Roditelji su nas vaspitali da ne lažemo i da je foliranje nešto loše. Kasnije smo saznali da je istina širi pojam od onoga što smo naučili kao deca. Saznali smo i šta je to izvrtanje činjenica, a da su najveći majstori za takve radove upravo oni koje na izborima biramo da nas predstavljaju. Problem u Srbiji je što se najčešće izvrću činjenice koje

Odlomak iz intervjua sa glumcem Josipom Pejakovićem:

Bosna i Hercegovina je tragična država. Ona je čudo zato što u njoj egzistiraju samo tri zanimanja: Bošnjaci, Hrvati i Srbi!

Vidio sam da mladi i stari u publici plaču dok s pozornice govorite u svojoj monodrami „On meni nema Bosne": "Kako bolan nema Bosne, a Neretva huči, kako bolan nema Bosne, a Miljacka teče, kako bolan nema Bosne, a Sana ide. Ti misliš da ona ne ide, ali sagni se, hajvanu, pogledaj, ide Sana, ide Sava, ide Drina, ide Drina, ide Vrbas, ide Bosna, ide Ukrina,

Idemo dalje...

The Clash

Dragi kolega Sentinel,

vođeni tvojom željom koja je za njih zapovest, Švajcarci su povećali dioptriju svog dalekozora i dobacili do Srbije. A u Srbiji naišli na sledeću ministarsku vest:

U prevodu: „Ministarstvo obrazovanja Republike Srbije biće posvećeno intenziviranju napora da se ignorišu principi, vrednosti i prakse održivog razvoja u obrazovanju

Ima godinu i po dana kako nigde nisam putovala. Uštopala me ova frtutma s porodilištima, zabavih se s profesorima, doktorima, ministrima, novinarima... i zaboravih, kuku mene, kako to izgleda - vaditi vizu.

Ponižena, uvređena i živčana. Eto, takva sam pred svako vađenje vize. A imam staža, nije da nemam. Otkada imamo ovu novu vlast bez sankcija, štvrćkala sam vam se ja po trulom Zapadu i previše. Amerika, Engleska, Australija, Nemačka, Danska, Norveška... i tako više puta. I svaki vražji put se nerviram zbog stupidnih pitanja na prijavama za vizu. I svaki vražji put čekam u redovima ko ovca u toru. I svaki vražji put se tresem da me zbog neke birokratske gluposti ne odbiju.

  

Dok srčem čaj u pet...i pravim se Englez ...

  

Srk ...

Juče sam svečano otvorio grejnu sezonu dva dana pre zvaničnog roka...jutros čitam da ni gradske vlasti puno ne zaostaju za mnom...što je za svaku  pohvalu...

Srk ...

Neki su juče na niske grane pali...( srećom ostali su nepovredjeni )...kada je oluja koja je

• E! Otkud ti?
• Iz četvrtog reda. Jedva sam se probila. Kako si, gde si?
• Dobro. Sasvim. Mestimično suzno. Još umem da uključim dugu..... Na starim i novim mestima. Ti?
• Dugo se nismo videle.
• Dugo. I nismo se pitale.