Nesto nas juri ova pesma ovih dana...

Neil Finn & Friends

Dođoše na red i kamioni. FAP-ovi kamioni sa 15.000 evra popusta. Uz zamenu staro za novo 25.000 evra. Automobile subvencionišemo sa po 1.000 evra. Stanove subvencionišemo sa po 10.000 evra. Traktore subvencionišemo. Vojnu industriju, da ne kažem podmornice, subvencionišemo. Još su nam samo ostali avioni. Da li se kreatori ovih programa ikada zapitaju: kam gi nova vrednost? Na koju su bogatu žilu perpetuum mobile bogatstva nabasali, lutajući onako u mraku, i u njoj videli novu vrednost? I ako ovo treba da stvori novu vrednost za kamione, stanove, punto i traktore zašto ne i za sve ostalo? Zašto je dobro za traktore, a nije za hleb i mleko? Treba da patentiraju novu ekonomsku teoriju gde država subvencioniše sve pod naslovom: Kako subvencija stvara novu vrednost.

Svjesni da politike koje su vodile ratove '90-tih, sada potpomognute Europskom Unijom,
svakim danom sve više osiromašuju i destabiliziraju region, promoviraju etničku podjelu
i rasnu diskriminaciju, dok i dalje kradu javno dobro;
- Istrajni u borbi protiv terora politike nejednakosti koju provode političko-verski moćnici
podržani

There must be some kind of way out of here
Said the joker to the thief
Theres too much confusion
I cant get no relief
Businessman they drink my wine
Plow men dig my earth
None will level on the line
Nobody of it is worth
Hey hey

Nije to od žalosti, niti zato što ne shvatam da je Beba mamina, srce moje, poraslo i otisnulo se na pučinu života, dok lelujaju plastične palme i zlaćani sunčevi zraci dovršavaju kič-razglednicu budućnosti. To je od luka, crnog. Od njega cmizdrim kad me niko ne vidi. Srce mi se skupilo na kliker i tutnji vibracijama komšijske burgije u pola četiri popodne. Ne bi meni inače popuštale gumice na ventilu, da nije luka. Jak, veštački, francuski lukac. Bez njega sarme nema. A, bez sarme u plastičnoj kutiji nema studenta.

Postoje neke stvari o kojima čovek teško može da smireno razgovara ili čak razmišlja. Odmah počne da se žesti ili upadne u najgoru patetiku. Ne mislim na Kosovo, nego na peti oktobar. Meni je jako teško da ostanem hladan i razuman kada se pomene Otpor, bager, Sloba...Kako čovek da se postavi prema tim događajima nakon sedam godina? Da li je bilo dosta valjanja u starom blatu, što bi rekao Cane? Ili postoji nekakav petooktobarski zavet?

Šta je uopšte peti oktobar za nas koji se Tita sećamo kroz maglu, ako ga se uopšte sećamo, koji smo Slobu zaradili još u osnovnoj i koji smo te dvehiljadite bili studenti, a sad smo omatorili. Mislim, prešli tridesetu.

Za razliku od nekih drugih datuma - Gazimestana naprimer, pominjanje petog oktobra ne izaziva onu vrstu preispitivanja, pitanja tipa šta nam je to trebalo, da li smo mogli da učinimo nešto drugo, pa onda ide konstruisanje paralelne istorije, kao što obično radimo kada razimšljamo o raspadu bivše Jugoeslavije ‘ da se nismo raspali sad bi bili u EU. Kod petog oktobra nema tog "da nismo oborili Slobu sad bi...". Mi smo morali da ga oborimo, to jednostavno bila prava stvar, o tome nema dileme. Što se toga tiče, peti oktobar je jasan i nedvosmislen datum, dan kada su građani Srbije uradili pravu stvar.

- Prošlost koju nismo uspeli da prevladamo - vratila nam se

kao sadašnjost u kojoj iznova živimo vlastitu prošlost. 

- Šta li nas onda čeka u budućnosti ? 

- Kako "šta?" - pa isto prošlost !!!

U Jajincima je krajem prošle nedelje održana komemoracija u znak sećanja na 80.000 ljudi koji su ubijeni tokom nacističke okupacije. Bila je to turobna prilika, ali se uklopila u generalno prošlonedeljno raspoloženje Beograđana, koji su u velikom broju izrazili svoje protivljenje zbog tragične smrti Brisa Tatona i tako odbacili ekstremizam i ksenofobiju. Nacistički logori smrti su ekstremni primer kuda vas netolerancija može odvesti. Kaže se da je sve što je potrebno da zlo trijumfuje jeste da dobri ljudi ne preduzmu ništa. Zbog toga je bilo veoma bitno da hiljade ljudi javno odbace ekstremizam.

Već neko vreme posmatram žene uspešnih ljudi. Ne, ne bavim se nikakvim istraživanjem, niti to činim iz nekih "muških" pobuda. Jednostavno, bivao sam u društvu prijatelja koji su generacija uspešnih pedesetogodišnjaka, a u poslednje vreme na oči mi iskaču i u njih upadaju ove nove gospodŽe novokomponovanih bizMismena.

Konačno, stiže dobra vest - pozvan sam na intervju! Moj prvi intervju, Uitman Koledž, mala, privatna škola odlične reputacije. Malo je zavučeno mesto, Uala Uala, sasvim na istoku države Vašington, na granici sa Oregonom, okruženo poljima, vinogradima, rekama i planinama. To mi se dopada, ali mi je potreban i velik grad za punjenje nekih baterija i ova izolovanost me pomalo brine. I Portland i Siatl su na više od četiri sata vožnje, a bliže od toga nema gradova vrednih pominjanja i posećivanja. 

 Ali pre nego sto nastavim pricu  o ostalim drangulijama koje je zgodno imati na sebi kad se uputimo u brda, samo da raportiram da je posle prvobitnog neuspeha, konacno i Pikes Peak savladan. Nakon sto smo ga "preplasili" penjanjem u jednom danu na tri vrha u komsiluku, od kojih je svaki ponaosob visi od njega, nije se mnogo otimao. Slike mozete videti ovde: Mt. Lincoln i Pikes Peak. Ovo je i manjevise kraj sezone laganih pohoda na fourteeners-e jer se u septembru vec ocekuju prvi snegovi a vreme se uveliko ponasa kako to dolikuje visokim planinama – krajnje nepredvidivo.

Aman, što je muško naporno kad se malo razboli! Ko to nije gledao, nema pojma šta su muke teške. Kakav porođaj, serklaži bez anestezije i revizije na živo! Tu stisneš zube i moliš Boga da se onesvestiš. Ako te ne usliši malo se prodereš, čisto da izraziš neslaganje sa kasapljenejm i nastaviš da se moliš.

Uostalom žensko si, nisi se žalila kad si radila one stvari, pa sad trpi posledice.Mada, bolje bi ti bilo da se blago osmehuješ i sarađuješ,  jer dr, pogotovo ako je muško,  odlično zna koliko to stvarno boli i nema potrebe da se tu prenemažeš,

Some Misunderstanding

Z A K O N

O ODGOVORNOSTI ZA KR[ENjE LjUDSKIH PRAVA (lustraciji)

30.5.2003. / SLUŽBENI GLASNIK: 58/03