*
Ujutru, hvatam gradski autobus do zapadne stanice. Odatle polaze marsrutke i zajednicki taksiji za Kočkor - moju danasnju odrednicu.

Vozac autobusa divlja, i na kruznom toku juri pravo na drugo vozilo. Stojim na prednjoj platformi, gde nema guzve, i lepo vidim da ce se sudariti. Jeste da ima prvenstvo, ali valjda ne zeli epitaf sa tekstom: 'Ovde lezi onaj sto je imao prednost'.

Snazno gazi kocnicu - i ja letim na pod. Ne mogu da zaustavim pad iako pokusavam da se uhvatim za neku rucku, a i putnik do mene bezuspesno nastoji da me pridrzi.

Psujem ga na sav glas.

Naslovu ne fali znak pitanja, sugestivan je baš kao i naslov nad novom tiradom psihoterapeuta na slobodi, Zorana Milivojevića, "Zašto su jake žene naporne?". Čovek je majstor, odlično mu ide podilaženje niskim ljudskim strastima, tvrdnjama da je ono loše u čoveku dobro, čak i preporučljivo. Ono što bi većina volela da može na glas da kaže, al ne sme. Zato on to zine umesto njih, usreći ih i umesto

     У политици надмоћан је онај политичар који емотивно придобија гласаче. Политика није такмичење ко ће бити паметнији, лепши, грађанскији, отменији -- већ такмичење у томе коме људи највише верују. Поверење је највећи политички капитал. Зашто неки тај капитал имају, а зашто неки немају објашњава текст Стефанa Гајића,

Sećam se kao da je juče bilo. Šumadija. Vreo letnji dan. Vene kamilica uz seoski drum i titra jara. Na tarabu se nalakćuje baba Kaja i decibelima na kojima bi joj zavidelo seosko crkveno zvono, viče: „Od ovam! Od ovam!“ Mi prozvani, raspušteni i na čuvanje ostavljeni, izmiljavamo i čekamo nastavak. Baba popravlja pera na marami i krikom koji mrtve diže, pita: „Kuj će kuglov?“ A, kuglof joj je bio mrtva usta da ga jedu, recept je u miraz donela iz svojih rodnih Komarica. Mek ko srce devojačko.

(2. deo)

*

„Oš-bazar“ u Biškeku, kao mesto gde se odlazi u kupovinu, ili samo u rezgledanje pa se završi sa punim torbama svega i svačega. Istočnjačka egzotika i dah vremena kada je Biškek bio nezaobilazna stanica na Putu svile. Bazar je, zapravo, ogromna gradska pijaca, uz koju se prikačio i buvljak, pa sve što lokalcu, putniku ili turisti zatreba, ili mu tek padne na pamet da bi mu moglo zatrebati dok bude tumarao po Kirgiziji, sve će to naći ovde.

Cenkanje je obavezni deo kupovine i svaka se cena da spustiti za trećinu, a uz malo

Mi možda jesmo the chemical brothers, and sisters, ljudi, ali ja sam najeverovatnije „I just missed your heart" pogrešno čuo na TVu, na kraju filma, kao „You just missed my heart" zbog self-centric i samožive zapadne patetike u meni, gde sam popustio s pažnjom i potegao za šoljicom kafe baš na poslednjoj rečenici đavola od filma ispred mene, povrh mudrosti da me sve što me ne ubije čini jačim, ka čemu me vodi rečenica koju sam ja čuo, a istočni misticizam rečenice kakva je u filmu me istovremeno podiže u oblake, iako ga ne razumem.

Na pitanja tipa „u šta veruješ" ja ne umem da kažem „ni u šta", kao što se kaže u filmu u jednom trenutku, dok se veličanstvo bića u meni bez pogovora budi na misli kako je osveta jelo koje je najbolje kada se hladno posluži - mogu bez bitnog značenja, ali ne mogu bez apstrakcije.

Da bi na istine tipa „prilagodi se ili umri" mi potezali mudrosti kako treba brzo razmišljati „na nogama", čak i dok spavamo, pošto smo na trenutke baš umorni i moramo da spavamo, i pored svog neodloživog posla koji bi baš trebalo uraditi u našoj okolini, koja nam je previše draga, predraga.

 ovo je fotka od pre deset godina.

„Radnici beogradskih centara za socijalni rad održali su juče jednočasovni protest ispred ustanova u kojima rade, kojim su, kako kažu, želeli da skrenu pažnju državi, ali i javnosti na „teške i nebezbedne uslove u kojima rade““

To juče je bilo nakon što je za samo nekoliko dana još jedna majka ubijena u centru za socijalni rad, s tim što je ovaj put ubijeno i dete. U državi koja pati od nemanja dovoljno dece i majki koje bi ih radjale.

Ne znam za državu, ali moju pažnju su privukli. Prvi put vidim da socijalni radnici protestuju. Zato što su ovaj put, zbog njihove loše procene, povredjene njihove kolege. Nikada nisu izašli na ulice da se bune što su njihove stranke povredjene ili ubijene. Zbog njihove loše procene. Jer, kad se radi o njima, u centrima zaposlenima, kažu da već dugi niz godina upozoravaju da rade u nebezbednim uslovima. Znači – nekontrolisanim. Da probam da zaključim – oni znaju da rade u nekontrolisanim uslovima, ali u njima zakazuju kontrolisane susrete svojim strankama. I preporučuju sudovima da donesu odluku o kontrolisanim susretima sa problematičnim strankama u nekontrolisanim uslovima. Je l to to?

Disklejmer: Tekst je poduži, ali računam da one, koje su za nas samo broj u užasnoj statistici, to zaslužuju.

Juče sam objavio tvit „Nije politički korektno reći, sama si ga birala" i kako vidim bocnuo sam mnogo ljudi u živac... u čemu posebno uživam. Graktalo se, graktalo, vređalo se, vređalo, rekli su mi da sam mizogin, šovinista i fašista. Jeste, sve ste u pravu, a sada kada ste smirili živce, da ozbiljno porazgovaramo.

Živimo u Srbiji, gde sistem ne funkcioniše, onaj sistem koji treba da štiti žrtve. Imamo zakone kojima je zabranjena diskriminacija, nasilje, porodično nasilje, seksualno nasilje i uznemiravanje... sve imamo, ali to izgleda ničemu ne služi. Imamo policiju, socijalne ustanove, ženske organizacije, sigurne kuće... Sve imamo, u teoriji, ali nam praksa kaže nešto sasvim drugo.

Skroz je politički nekorektno reći „sama si ga birala" i to ne znači da nećemo da pomognemo žrtvi, niti je krivimo... Pa vidite valjda da imamo sve moguće zakone, propise, strategije i institucije kako bi je štitili. Jeste da ne funkcionišu, ali imamo.

Mi smo zaglavljeni između teorije i prakse. Teorije da mi imamo sve na papiru i prakse da to ništa ne funkcioniše. I onda krenemo da grakćemo sa teorijske pozicije, a ja vam lepo kažem „sama si ga birala" kao upozorenje, naročito mladim devojkama da otvaraju četvoro očiju s kim se upuštaju u vezu.
I da funkcionišu sve institucije, a u Srbiji ne funkcionišu, dogodilo se ubistvo, dogodilo se nasilje, dogodilo se silovanje... trauma ostaje! Cilj mora da nam bude prevencija nasilja u sistemu koji ne funkcioniše. To nikako ne znači da ne treba da zahtevamo da policija radi svoj posao, tužilaštvo, sudstvo, centri za socijalni rad... ali šta ćemo u međuperiodu dok to sve ne profunkcioniše?

Da 

Trave nikad dosta! (- da parafraziram Deku Praseta i još poneke)
Trava spada u monokotiledone biljke, ovu grupu skrivenosemanica mogli bismo pomalo laički nazvati i najsavršenijim biljkama, a svakako su najrasprostranjenije. Trava prekriva veliki deo naše planete, na njoj su najveće skupine najvećih kopnenih životinja. Što se tenisa tiče sezona trave je kratka, sam kraj proleća, početak leta i ćao, pa da ne dangubimo mnogo...