...I spremila sam sve papire, I osiguranje lepo platila

I stvarno me tamo zovu I lepo hoce da mi plate put I posao da im uradim, I nemam nameru da emigriram, ovde imam nesto prokleto sto me drzi ( a nije Kosovo) I nesto dobro sto me drzi ala drustvo dunav...I zovu bas mene jer im se dopada moj rad, moj umetnicki rad, znaci ne treba im neko koga mogu da najme iza coska, I sve je to super I laskavo I unosno I zanosno jer uopste ne putujem tako cesto... zapravo u poslednje vreme uopste I ne putujem jer me mrzi da se akam za vizu u turisticke svrhe I da dajem pare koje nemam

Bash neshto konfuzan naslov- priznajem, al' tako je izgledala i cela emisija Kljuch na RTS-u, koja se bavila problemom kampanje "ja ne zatvaram ochi" i kontrakampanje, kako je nespretno nazvana reakcija blogera, koji su samo iskazali svoje mishljenje o dotichnom sluchju, za shta ova internet komunikacija i sluzi.

U studiju su uchesnici ove kampanje davali oprechne izjave o ideji ovog projekta, te je Vanja Bulic delovao kao da se izvinjava i eto on je i pre pisao o Kosovu, tamo je bio u vojsci i da bilo bi mu zao i Albanskog deteta.

Dule Savic neshto nije umeo da retushira u politichki

 

 

 

 

 

Međunarodna kampanja za zabranu nagaznih mina laureat je Nobelove nagrade za mir 1997. Unatoč stalno prisutnim akcijama u javnosti za senzibilizaciju protiv proizvodnje i upotrebe nagaznih mina, Nobelove nagrade i važeće Konvencije

Ja sam doskora imao izvesnih problema sa gradjaninom Lukovicem. Smetalo mi sto psuje. Malogradjanski provincijalno i what not ali - smetalo mi. Mislio sam, kako da menjamo sistem koristeci njegov mobilijar?

Onda sam u procesu procitao dva teksta apsolutno nevezana za slucaj gradjanina Lukovica - jedan o Tomasu Manu i njegovom odnosu sa nacistima, a drugi Jovana Ciriliova o televiziji.

U prvom tekstu pisalo da je navodno Tomas Mann nekom prilikom rekao da psuje kada govori o nacistima jer je to jedini jezik koji ta stoka razume, a u drugom tekstu , od Cirilova , da je potpuno

 

 Od svakoga, uključujući tu i vlast, treba neprestano tražiti tek nešto više od onoga što je realno sposoban da pruži.

Vladimir Ilić

U nastavku ovog posta je ceo tekst profesora Filozofskog fakuleteta u Beogradu Vladimira Ilića Asimetričan odnos prema crkvama objavljen u današnjem Danasu. Toplo vam ga preporučujem. Iako ide u serijalu o verskim slobodama kod nas, odnosu crkve prema državi i države prema crkvi, čini mi se da ovaj današnji tekst sadrži i preporuke od šireg (ali i užeg)  značaja.

Vladimir

Davno, kada mi je kao mladom novinaru pokretač bila misao da ono što pišem može makar neznatno doprineti bržem kraju Tiranina, jedan stariji i iskusniji kolega mi je, nakon jednog teksta u kojem sam, verovao sam, „gađao“ esenciju, rekao: Dobro je, ali se ne zanosi da bilo ko može ikada napisati bilo šta suštinski novo. Sve je već napisao Šekspir.

Te reči sam kao mladić smatrao pretencioznim a samu pomisao na takva poređenja iracionalnom. Već neko vreme od kako sam postao tipično sredovečno džangrizalo shvatam onog kolegu. Razlika je samo ta da je kada je o politici u Srbiji reč sve već napisao Nušić.

Borbu za istinu i pravdu počeo je kao petanestogodišnjak kada je uz pomoć svog kera i velikog štapa ubio krvoločnog vuka i, naravno, očekivao novčanu nagradu za svoj podvig. Dobio je tri puta manje nego oni što su vuka odrali. Tada je shvatio da na u njegovom rodnom mestu nema pravde.

Zatim je otišao u Beograd, gde je je nosio cement na izgradnji Sajmišta. Kako je ta zima bila oštra, napravio je sebi kapu od starog džaka. Međutim, njgov šef nije imao razumevanja za ovu dovitljivost, pa ga je kaznio da radi cele nedelje kako bi nadoknadio učinjenu štetu (misli se na pocepan džak). Tada je shvatio da u njegovoj firmi nema pravde.

Nije želeo da ćuti o malverzacijama u firmi, terao je sve do Belog Dvora, hteo je lično Titu da se žali, ali nije mu uspelo. "Rešio sam da prodrem na silu, a oni pozovu maricu i uhapse me. Kad god je u Beograd dolazio neki kralj ili car, mene uhapse. Kad Tito ode iz Beograda, mene puste", kaže.

Vrlo kratko i jasno:

Zasto je srbijansko novinarstvo nesposobno da da novinu kakva je "Feral Tribune"? 

Moje lezbejske prijateljice, Irina i Marijana, koje žive zajedno već pet godina u svom krasnom kutku na Dorćolu, odlučile su da postanu mame. Moja prva reakcija je bila: „Šta će vam to u životu?“. Usledio je njihov poduži odgovor koji je počinjao sa: „U životu svake žene u jednom trenutku njenog života javi se...“. Dobro, stop, ionako ne bih razumeo. Zadovoljiću se odgovorom da je u pitanju „ženska stvar“ koju ja kao „vlasnik penisa“ ne mogu da razumem.

Nakon tog obrazloženja usledilo je moje pitanje: „A kako?“. Ove dve lezbejske lepotice odlučile su da zamole nekog svog gej prijatelja da bude donator. Žele da rode 100% gej-lezbejsko dete. Mmmmm odlično, sad možemo da se igramo ko bi bio najbolji tatica od gomile pedera koje znamo. Meni su kroz glavu prolazili svi priplodni gej pastuvi, ali u tom trenutku desilo se ono nezamislivo.

- Mi smo mislile da bi bilo lepo da to budeš ti – rekle su u glas.

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa...

Sezona je curki - prvo je bio Thanksgiving, a stize nam i Bozic... Moram da ponovim jednu meni veoma dragu pricu iz zivota. Izvinjavam se onima koji su je vec citali u komentarima.

Jedne ekstremno hladne beogradske zime, nekada davno, vise u prostormo-kulturoloskom nego vremenskom smislu, dok sam jos radila od 8-14h u najeminentnijoj zdravstvenoj ustanovi te vrste u Srbijici, lecila sam cuvenu odgajivacicu curki. Posto smo postigli sam vrunac u kontroli njene secerne bolesti, uz nezanemarljivu pomoc bolnicke dijete, doslo je vreme oprastanja od ove mile zene iz pasivnog kraja gde se

 

Ponedeljak. Utisak nedelje bio je odličan.  Tema-pun pogodak. Izveštaj MDRI i šta i kako  dalje. Izuzetan izbor sagovornika.  Tri žene- direktorka UNICEFa,  predstavnica Centra  za prava deteta  i predstavnica jedne od socijalnih  ustanova u nas. Sigurne, pripremljene, vidi se da znaju i vole svoj posao, spontano ili potkovano ne znam, ali  odlične  u medijskom nastupu.  Rasim Ljajić, koji je bio  mnogo racionalni nego u inicijalnim rekacijama na izveštaj MDRI.  I Olja Bećković. 

 

 

 Počela je emisiju  pitanjem da li je izveštaj

Drage moje i dragi moji, danas je taj dan. Danas je Vlasti rođendan.

Tek sam se probudila, pljušti kuša, bauljam, ne vidim ništa, tražim Vlastu...

...ne, ne, čekaj, prvo rođendanska muzika...

Vlastua, gde si hani?

I! Evo je Vlasta, priprema žurku, pravi najbolju moguću klopu i najbolje moguće kompilacije, već tri dana ne spava, kosa joj se malo poremetila, ali lice i dalje sije i osmeh i dalje seva:

Happy birthday dear!!! R.E.S.P.E.C.T.

 

Pa kaže Vlasta:

Damn! K vragu! Nisam mislila da si činim ovo jer je uzelo maha, ali ne mogu da odolim, nepopravljivo sam neozbiljna i volim žurke. Rođendane naročito, svoj najviše. Svi te zovu, čestitaju, žele najbolje, u centru si pažnje, torta, salate razne, party, pokloni. Pošto već jedno deceniju unazad, a možda i više, pravim velike žurke - znate one kao pre, sa puno sveta, a bez nameštaja, da ne mogu da sede već moraju svi da đuskaju - onda već početkom novembra počne da zvrcka telefon: «Vlasto, hoćeš praviti onaj vikend pre ili posle 26? Šta da obučem? Šta ćeš ti obući? Ko će sve doći? Jel treba nešto da ti pomognem? Jel imaš ajlajner? Da donesem onu moju salatu?...». Donesi. Svega mi lepog donesite.

Ako na internet stranici You Tube, koju čine kratki video materijali iz cijelog svijeta, ukucate pojam - „ U Banjaluci“ , medju prvima pojaviće se video „Tuča na ulazu Elektro škole“ .
U njemu dva učenika na školskom odmoru tuku trećeg, nogama i rukama, dok ostali drugari bezbrižno jedu svoje kifle.

Stranicu You Tube u Februaru 2005 godine su sa 3000 dolara kapitala u Americi osnovala dvojica mladih ljudi, tek nešto starijih od naših mladih sugrađana.
Ubrzo stranica je postala jedna od popularnijih na planeti.
Prošle godine ovu web stranicu

 

Umesto zahvalnice televiziji FOX koja mi je vratila radost u život i dala novi smisao dosadnim nedeljnim noćima... U susret preksutrasnjem ispitu iz Teorije filma ali i mnogo skorijem susretu s malim ekranom, odlučila sam da s vama podelim svoju novu, izistinski ljubavnu pesmu (nad pesmama) posvećenu agentu (nad agentima) u kog sam se (sasvim neočekivano) zaljubila