stijenoglava neman  

Vjerovatno se svakom, ko se okušao u pravljenju hazarta, desila situacija, da uočenom likovnom momentu fali još malo pa da bude k'o pravi. Samo jedna mala intervencija - tačka tu, crta tamo, i sve bi kliknulo i za druge.

Dušku se na trenutak učinilo da će upeglana ali matora, starija od njega, teta Buba ili Bubica, kako joj je tepao, ipak da ga izda i da se zaustavi. Bilo je to vozilo izraubovano, iznutra, u svojoj biti, neko bi rekao i duhovno, verovatno za otpad da limarija i agregat nisu (očigledno bezuspešno) rekonstruisani po ceni koja se kosi sa zdravim razumom. Što bi rekao Mile Kekin, promijenio karoseriju i motor al’ je inače ko nov(a).

Možda mehanika može da prkosi elektronici, i vazdušno hlađenje vodenom, ali sve ima rok trajanja. Možda je ova automobilska bakuta (rođena kao nazi kleinkind), dobila fejslift, pejsmejker i totalnu endoprotezu kukova, ali je u nekom momentu  morala da se rastane sa dušom. Ispuštala je poslednje porcije plavičastog dima na svoja zadnja dva topa i onda je jednostavno stala, jedva dosegnuvši vrh malenog uspona, iza kog se pojavio nešto duži spust koji se nastavljao u solidno parče relativno ravnog puta. Duško je shvatio da je kraj, ali je takođe osetio da će gravitacija povući preko 800 kilograma gvožđa nizbrdo i odlučio da odsedi za volanom i taj deo. On je član porodice i sedi pored preminulog kome je srce stalo, ali još uvek nije proglašena moždana smrt. Ostalo je još malo vremena, taman koliko da se upali sveća na uzglavlju. I tako, dok je teta Buba rolala niz brdašce proizvodeći čudan zvuk živog mrtvaca (jer jeste se kretala, i nekome bi iz daljine izgledala odveć živo, ali bi svako ko se nađe u blizini sluhom mogao da potvrdi da je bila pokojna), Duško je u glavi zapalio sveću. Nevidljiva ali posve zanemarena  sila trenja, oduzimala je prevlast nenadjebivosti sile gravitacije i automobil je sve sporije i sporije prelazio metre pred sobom. Kada je osetio da se kretanju bliži kraj, Duško je namotao volan u suprotnu traku i zakucao mezimicu u jendek. Svojevrsno uzemljenje Bubica je pretrpela izgubivši levi far u kontaktu sa svojom grobnom zemljom. Duško je pokupio ranac sa suvozačkog sedišta i ostavio desni far da mu koliko-toliko osvetljava put preko nevelike livade. Razmišljao je kako su njegove današnje okolnosti nesrećne, ali se u sledećem trenutku tešio da ga je teta Buba popela uz Debelo brdo, na samu Pašinu ravan, veoma blizu cilja i da je zapravo imao i sreće.

- doista mnogo živim u oblacima, a to je razlog više da osetim potrebu za ponovnim, čestim spuštanjem na zemlju (Žorž Sand)

успешна летња радна сезона обележена је од стране милог нам малтешког Газде понудом ми за плаћених десет дана ,а где, - по жељи, што ме баш пријатно изненади обзиром да сам Милано кибицовао од како ми моја апартман комшиница Роберта га накити на сва уста ,јер је од тамо баш. и онда кад оће,а деси се, јер баш тих дана у Валети јој је Тетка вршила неку презентацију из области медицине па се договорисмо да са њом у повратку отпутујемо заједно - имаћеш смештај ,а провода ,знајући моју вољену Ziju (итал.Тетка) иронично Р. нагласи , биће за присете... .

Posvećeno blogerima koji su zabrinuti zbog hiperporukcije postova s ove adrese, a koja neumitno dovodi do erozije kvaliteta, diverziteta, introspektiviciteta i drugih vedeta bloga B92.

 A fino piše u kategorijama - eksperiment u blogovanju

 (eksperiment može da znači iskoraku vezi forme, sadržaja, pa i pravila bloga)

Ovo su "neredovni" , polu-blogovi, više ko audio pauza između normalnih tekstova, nego fullsadržajni post.

Ko hoće - svrati da posluša i produži dalje. Ko neće, samo odmah produži dalje. Easy as that...Ko džuboks blog. A ujedno posluži i kao terapija za one koji uvijek imaju ništa da kažu, a najmanje na samu temu... Njima je ionako svejedno o čemu je post. Univerzalni troleri

Just Dub!

Volim kuće. Odrasla sam u jednoj švapskoj, na lakat. Tri sobe do ulice, veliki hodnik, još jedna kobojagi dnevna, mali hodnik za kuhinju i lom nekih pomoćnih prostorija. Kažem kobojagi, jer se u njoj sedi samo leti, kad dođu neki baš otmeni gosti. Uglavnom se okupljamo u kuhinji i vrebamo mesto na kauču. Zimi nema ništa slađe nego tu zadremati, dok smederevac pucketa i nešto se krčka. Ma, bre, ne smeta mi ni čangrljanje sudova, ni lupanje vratima, ni smeh, ni TV. Samo me nervira kad neko šapuće, jer se naprežem da čujem.

Iz kuće se preko terase izlazi u dugačko dvorište,