Autor: Rodoljub Šabić

Od nedavno se na beogradskim ulicama mogu videti bilbordi kojima se traži uvođenje video nadzora u svim školama. "Potpisani" su od strane "Beogradske inicijative" a izgledaju ovako:

Može li u vezi sa "porukom" biti nekih problema?

Prilično sam siguran da ogromna većina ljudi, bar svi normalni, ne mogu imati nikakav problem s tim da podrže zahtev čiji je cilj da deca - "uče vredno i rastu bezbedno".

Аli istovremeno, ipak, pretpostavljam i da nije mali broj onih koji bi mogli imati određene rezerve prema tome da je pravi, a pogotovo da je jedini način da se deci to obezbedi - "video nadzor u svim školama".

Međutim, razlog za ovaj post nije ideja da se raspravlja o vrednosti, opravdanosti i mogućim dometima video nadzora, već nešto sasvim drugo.

Živeti u Srbiji i raditi u fudbalu, smatra se jednom od nesrećnijih igara sudbine. Nešto kao roditi se kao prase u Šumadiji; pre ili kasnije te pojedu. Bude nekad intresantno: čovek upozna ljude kakve nije ni sanjao da postoje, "navijači" prekidaju treninge i utakmice, novinari su uvek spremni da ti prirede "toplog zeca", igrači razapeti između obećavanih aviona-kamiona i realnosti, obrazovni nivo veoma nizak , a očekivanja uvek u nesrazmeri sa kvalitetom i mogućnostima.

-

U Srbiji politički obojenih e-peticija gotovo i nema, ali zato e-peticijaši zahtevaju skejt-park u Odžacima i Kraljevu, pivski festival u Babušnici, normalan vikend u Sremskoj Mitrovici, uvođenje slovenske mitologije u srpske škole, da Batajnica bude opština, a "Dubioza kolektiv" dođe na Apatisnke ribarske večeri, da se skine zabrana prodaje alkohola posle 22 h, a bojkotuju turske serije, nošenja krzna, smanji cena autobuskih karata za Beočin i pokretanje Srpski svemirski program radi osvajanja univerzuma.

[Твој став је живот другог]

Свет који ме мрзи
јесте свет који ме воли,
само је збуњен.

Када је током једне уводне психолошке вежбе упознавања, жена којој сам непознат, устала и рекла за мене да сам смирен и сталожен, људи који ме познају су се само згледали. И ја са њима. Ја, који живим за интензитет, стално под нервним напоном, "Ти када си ушао у просторију, исијавао си енергијом, није ми било добро..." некадашње су речи моје куме. Жени, којој сам непознат, сам дао искрене одговоре. У томе и јесте поента вежбе. "Па јеси се променио." - рекла ми је кума после семинара. "У последње две године. Поглед ти је другачији."

Велике промене у доживљају света се гомилају са разних страна, али обично постоји један окидач који све покрене. У мом случају, окидач је била - теорија.

Predobar (poslednji) intervju Milana Mladenovića iz 1993. Treba ga ponovo pročitati. Prošlo je 20 godina od onoga o čemu je Milan pričao i razmišljao, a što i danas stoji, kao da je u kamen uklesano. Intervju je napravio Rastko Šejić i objavljen je u nedeljniku "Intervju" 26. 11. 1993. pod naslovom "Ima još normalnih". Milan Mladenović govori o getu, ratu, granicama, razočarenjima i nadama... Milan je umro pre 19 godina, 5. novembra 1994, u 36. godini.

Humor ovog tipa velikom broju ljudi nije potreban - ili su veseli i optimistični ili su ih životni problemi stvarno pritisli, uglavnom ne njihovom krivicom, pa su im tmurna osećanja mnogo teži problem nego većini nas.

U mom slučaju humor se neočekivano lepo „prilepio" pošto sam ja ubeđen da sam uglavnom veseo i optimista, a opet sam se prepoznao, ne na jednom ili nekoliko mesta nego na jedno 14 mesta više nego što sam očekivao:

    1. Plaši se, plaši se dosta - koncentriši se na strah, neka ti strah bude prioritet, svađaj se sa ljudima oko toga kako je njima lako a tebi teško

    2. Vežbaj sistematsko dosađivanje u neimanju kreativnog i interesantnog popunjavanja slobodnog i neslobodnog vremena na način koji je vredan tvog talenta. Kukaj dosta kako ti je dosadno.

    3. Časti se negativnim identitetom - dozvoli da ti negativna emocija priguši sve ostalo u tebi, naraočito ono pozitivno, veselo i kreativno.

Jednog jutra sam se probudio sa žešćim bolovima u glavi, u predelu slepoočnice, i tu pozadi negde, ono što zovu mali mozak, jebem li ga.

Nisam otišao doktoru, jer ionako svi jedu govna, da bi uzeli pare: prepišu ti određeni lek, po pravilu najskuplji, i onda uzmu procenat. Klasika. Nisam toliki kreten. Ne. Ja sam se lepo svukao, kao od majke rođen, ušao u kadu, pripalio tompus od 120 dinara, natočio sebi rakiju, prepečenicu sa neke planinčuge, od koje zubi otpadaju a oči se tope. Pustio sam kasetofon sa klasičnom muzikom. Obožavam klasiku.

I tako, prepustio

I tako su muževi nežno zagrlili svoje žene i uzevši svoju decu u naručje, suznih očiju,  podarili im najduži oproštajni poljubac.

    1 Nabavite dvogled – bez alata ipak nema zanata. Šta da nabavite zavisi od toga koliko ste sigurni da zaista želite da posmatrate ptice, tj. duže od par meseci.

Pored neumornog igranja klikera, klikeri su nam bili kamenci ali smo ih od milošte zvali mermerci a bilo je i tz gvozdenaca izlupanih iz kuglagera, pentranja i lomatanja po zaostalim ruševinama, lunjanja po Kalemegdanu i njegovim lagumima, prelaženja Starog mosta, tada jedinog i branja bambusa po baruštinama budućeg Novog Beograda, skupljali smo i sličice fudbalera. Ko je imao sličice Bobeka, Mitića, Beare, Zebeca, Čajkovskog…a još ako je imao i duplikat, bio je poznat i čuven i van granica Francuske, mislim, ulice.

hoće li kraj koji izgleda ovako

Ovo je drugi po redu tekst sa ove turneje (kraj avgusta-septembar).

Prvi: "Zabranjeno ometanje pilota i uličnih svirača"

5.09.2013.

Danas smo malo i "mrsili". Za ručak smo imali:

- pile, polovina;

- krompirići;

- lubenica (semenki bez), takođe polovina.

Kad naučim bolje da sviram i budem više zarađivao, biće i celo pile i cela lubenica. Do tada samo polovine... :)