"Da li, da li, da liiii meni nešto faliiii ..."

Priča se da su dečaci precizniji kada imaju neki cilj!

Ilustracija: Schiphol aerodrom data slicing and dicing gurui su zaključili da se previše novca troši na čišćenje poda oko pisoara u muškim klonjama. Pa su, i to su mnogi videli i ja se jako dobro sećam mog iznenađenja i naglog skoka lovačkih hormona mi u uvek budnom telu, došli na ideju da na dnu pisoara nacrtaju muvu.

Muva je vrlo verno nacrtana, ko prava, i dok se nevino muško sabere troškovi čišćenja poda u klonjama su opali za 80 posto.

I pshilolozi, nebudi lenji, nazvaše ovo, pre ili posle događaja, vreme nije bitno, "nudge" efekat (pomeraj).

Kažu da ljubazne reči iznad pisoara tipa "Dragi gospodine, dali bili biste bili ljubazni da ..." ne bi imale ni približno efikasnog efekta.

Свети Сава гради прозоре

Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вјери. Идући по свијету наиђе на људе гдје са четири вола уносе свјетлост у кућу.

Он их запита: „Шта радите то, браћо?“

Don Žo­ao, pe­ti ovog ime­na na listi kraljeva, ove će no­ći po­ho­di­ti oda­je svo­je že­ne Do­na Ma­ri­je Ane Žozefe, koja je, pre više od dve go­di­ne, do­ve­de­na iz Au­stri­je da dâ na­sled­ni­ka por­tu­gal­skoj kru­ni, ali, evo, sve do da­nas ni­je zanela. Već se go­vor­ka po dvo­ru, po palati i na­o­ko­lo, da je kra­lji­ca po sve­mu sudeći jalovica, op­tu­žba koja se do­bro ču­va da ne do­đe do ne­pri­ja­teljs­kih uši­ju i zlih jezika i samo se naj­bli­ži­ma po­ve­ra­va. Da je kri­vi­ca do kra­lja, to ni­ko­me ne pa­da na pa­met jer, kao prvo, neplodnostni­je mu­ška ne­go žen­ska ma­na, zbog nje su že­ne, uo­sta­lom, i pre­zre­ne to­li­ko pu­ta, a, kao dru­go, ako za to uop­štei ima po­tre­be, tu su i ma­te­ri­jal­ni do­ka­zi, u kra­ljev­stvu već obi­la­toima vladare­ve ko­pi­la­di a, ako Bog dâ, bi­će ih još. Osim to­ga, ne tre­ba kralj da pre­kli­nje ne­be­sa za porod ne­go kra­lji­ca, i to opet iz dva raz­lo­ga. Pr­e svega, je­dan mo­narh, naročito por­tu­gal­ski, ne­ma šta da mo­li za ono što, na kra­ju kra­je­va, je­di­no on mo­že da dâ, a osim to­ga že­ni, onoj ko­ja po prirodi no­si plod, pri­rod­no pripa­dadu­žnost da za plod pre­kli­nje, ka­ko u or­ga­ni­zo­va­nim de­vetodnevnim ta­ko i u pojedinačnim mo­li­tvi­ma.

O Angkor Vatu je teško pisati. Nakon stotine stručnih studija, hiljada turističkih priručnika i bezbrojnih sažetaka za brzo upoznavanje sa jednim od sedam svetskih čuda novog veka, nemoguće je napisati bilo šta a da ne bude ponavljanje. Ali paradoksalno -- ili upravo zbog toga -- dok sam se pripremala za obilazak kompleksa, pa tokom višednevnih poseta hramovima, i sada, kada sam sela da o tome nešto napišem, nisam uspela da nađem nijedno sistematizovano, kratko i uprošćeno objašnjenje sa praktičnim savetima u vezi sa Angkor Vatom i njegovim obilaskom. Ne mislim da mogu da nadoknadim taj propust, ali se nadam da će tekst koji sledi pomoći barem nekom budućem posetiocu Angkor Vata da se bolje snađe kada se nađe pred jednom od najfascinantnijih svetskih građevina, a onima koji tamo nikada neće otići, da steknu makar približnu predstavu kako sve to zapravo izgleda.

Ona nije više sa nama. Nije više sa svojim roditeljima. Nema je. I dok se rone on line suze nad detetom koje je ujedinilo Srbiju, ne mogu a da se ne zapitam, s kojim pravom smo je prisvojili? S kojim pravom smo od nje načinili simbol nekakvog ujedinjenja? I da li ćemo uspeti da iz ovoga načinimo nešto korisno, a ne samo spomen na jednu tužnu, neuspelu bitku čiji smo deo bili? Ako smo je svojatali, uzimali za simbol  nečega dobrog u svima nama, onda ne bismo smeli da se zaustavimo na tome. Dugujemo joj to. I ne samo njoj.

Tog sam proleća mislio po prvi put na more u Egipat. I kao što moja kuma ume da kaže - „vi ptičari ste kao Masoni, gde god da idete, imate kontakte“; pošaljem ja tako mail nedavno preminuloj Mindi Baha el Din da se raspitam za neku mogućnost ptičarenja na tankom budžetu, koji nije dozvoljavao usluge vodiča.

Umrla je Tijana Ognjanović, devojčica za čiji život se, u jednom trenutku, cela Srbija borila. Dete koje je Srbiju podsetilo na to da je život važniji od novca, i da nema tako malih para koje ne bi mogle da budu, u pravom trenutku, velika pomoć. I dok Srbija žali za Tijanom, borbu za život vode roditelji još toliko bolesne dece. Skoro svaki dan se, na društvenim medijima, pojavljuju vapaji i molbe za pomoć. Zajedno sa njima i želje da se taj problem već nekako reši, da država preduzme nešto, da se napravi fond za bolesnu decu, da ako država neće, onda to urade zainteresovani pojedinci. 

U svoj toj silnoj muci, makar i gledanja tuđeg jada, dobro je kada ljudi pokažu da razumeju da nema ničega vrednijeg od života, naročito dečijeg života. Jedino je pitanje - kako? Kako to uraditi? Prosto, jer nema fonda koji bi, pomoću dobrovoljnih priloga, mogao da pokrije potrebe onih kojima je ta pomoć potrebna. Dece je puno, lekovi i operacije su skupi, preskupi, kako naći način da se ne dođe u najtežu moguću situaciju da novca za jednu decu bude, a za drugu kojoj je pomoć ništa manje potrebna - ne. Ko će da odredi kriterijum za davanje novca? (To ko će rukovoditi tim fondom, da ni ne pominjem) Ko će odlučiti i na osnovu čega čiji život spasavati, a čiji ne?

Direktorat za proširenje EU,  zatražio je od Vlade Srbije da hitno odredi glavnog pregovarača sa EU.  Naravno, neće gospoda iz Brisela da pregovaraju i gube vreme sa bilo kakvim glavnim pregovaračem. Zato zahtev  Brisela, koji je zamenik direktora Direktorata Jost Korte, uručio premijeru i potpredsednicima, sadrži i spisak kvalifikacija koje treba da ima budući glavni pregovarač. U tom zahtevu, između ostalog, insistira se da glavni pregovarač bude „ekspert u poslovima Evropske unije“,  da poseduje „dokazanu sposobnost da nadgleda kompleksan proces“, uključujući i „široko iskustvo u interministarskoj koordinaciji“. 

Ovaj blog će pokušati da ukaže na nepravdu koju je sistem velikih izdavačkih kuća SFRJ naneo pionirskim domaćim stvaraocima elektronske muzike s kraja '70-ih i tokom '80-ih godina ignorišući njihovo postojanje i stvaranje.

Saopštenje Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine povodom zatvaranja galerije u Novom Sadu:

U Novom Sadu (gradu koji pretenduje na titulu Evropske prestonice kulture) zatvorena galerija suluva, do daljnjeg!!!

Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), umesto poziva na izložbu, poziva javnost na reakciju povodom skandalozne situacije usled koje smo ponovo prinuđeni da prekinemo rad galerije Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine na neodređeno vreme. Po drugi put u 45 godina koliko postoji naša galerija, a 65 godina od osnivanja udruženja, odlučili smo se za ovakav korak zbog izrazito kritičnog stanja u kojem se galerija SULUV-a i udruženje nalaze.

Carevine i države su dolazile i odlazile, a on je ostao. Razne vojske su marširale pored njega, dolazili su poraženi pobednici i ispraćani pobeđeni okupatori, a on je stajao. Dinastije se smenjivale, bezbrojne vlade se dizale i padale, razni režimi su uspostavljani i obarani, a on je mirno gledao. Sve je prolazilo – on je opstajao. Zar nije smešno i tužno da se jedan današnji ministar usuđuje da govori šta treba ili ne treba da se radi sa tim i takvim hrastom? Treba prvo da stane pored hrasta i uporedi senke.

Gost-autor Voki Vasić

Све  се  то ради у  мраку!

Љ. Симовић

Грађани Србије, браћо и сестре, очигледно је да некоме смета мој старосрпски начин опхођења и моје изјашњавање као Србина у својој и нашој земљи Србији. Доћи ће време када ће се и то променити.

P.Ć.

Dakle... postoji nekoliko ličnosti u Srbiji kojima je dovoljno da napišu i jedno jednostavno – dobar dan, pa da to bude sasvim dovoljan povod za raspravu. Aj što bi se to – dobar dan, pojavilo niotkuda i sa, sasvim su sigurni (dve Srbije), nekom namerom, nego bi se u toj kratkoj rečenici tražile skrivene ideološke namere. Koje je značenje, svrha, cilj... čemu uopšte to obraćanje? Nakon tog nanosekund razmišljanja jedni bi otpozdravili a drugi kamenovali, ako ništa a ono jer su u mogućnosti.