"Cynical realism is the intelligent man's best excuse for doing nothing in an intolerable situation." - Aldous Huxley

Pre nešto više od nedelju dana su jedan visoki političar u UK, bivši ministar sadašnje koalicije, i njegova bivša supruga osuđeni na zatvorsku kaznu od 8 meseci. On je suprugu onomad zamolio da slaže kako je ona prebrzo vozila kola da ne bi on dobio kaznene poene ("uhvatila" ih kamera), ona pristala, posle priznala da je slagala i sada su oboje u zatvoru. Od njegove političke karijere više nema ništa.

I ovo zvuči surovo, prekršaj je mali, svi ponekad prebrzo vozimo, laganje i podmetanje noge sudu, ubeđivanje na laganje i podmetanje noge sudu su ozbiljniji prekršaji, ali kazna, na prvi pogled, i dalje ume da izgleda surova.

Ja se ponekad setim UK pravnog sistema pošto na sve strane možemo da se provučemo ovde bez pečata ili potpisa, mnogi zakoni su prosti i vrlo liberalni, ne postoje lične karte, ali postoje granice na koje ne sme da se zaboravi, a čini nam se da bi svi umeli da zaboravimo na njih.

Apropos umeća zaboravljanja - jednom davno sam ja, sa 9 kaznenih poena na mojoj dozvoli u šali rekao suvozaču da sa sledeća tri poena gubim dozvolu pa bi mogao on da "vozi" ako baš ne primetim kameru na vreme. Iako prosto artikulisana šala je prošla neshvaćeno i ja sam samo zaključio da ljudi iz jednog grada u Srbiji nemaju previše smisla za humor.

nisam slušala radio.
uvek sam volela da sebi puštam životni saundtrek:)
jedini izuzetak su godine studija kada je bilo komplikovano
nositi opremu i nosače zvuka po podstanarskim sobama.

Prvo moram da se izvinim što zbog nekih obaveza malo kasnimo sa objavljivanjem trećeg teksta u ovoj seriji ekonomskih blogova. Zato, veliko HVALA svima koji su izdržali do sada i koji još uvek žele da učestvuju u ovoj, meni zaista zanimljivoj diskusiji.
Jedna od veoma važnih tema tokom, vama sada već dobro poznate, ekonomske konferencije održane nedavno u Forin ofisu bila je uloga stranih vlada u globalnoj ekonomiji. O tome ćemo razgovarati u ovom blogu.

 

Da li umetnost pomera granice? Mislim na vizuelnu umetnost ali se pitanje može odnositi i na ostale vidove umetničkog izražavanja. Dakle, da li pomera granice, sopstvene i uopšte? Moj odgovor je NE!

Biće sigurno onih koji će se složiti ali biće i onih koji misle suprotno. Svačije mišljenje i stav uvažavam bilo da dolazi od strane umetnika, istoričara umetnosti, likovnih kritičara, bilo da stiže od strane ljubitelja umetnosti, posećivača izložbi, goblenozaljubljenika, čak i najpovršnijih i ne previše zainteresovanih ali spremnih da iznesu svoj sud.

Objavljujemo još dve nove priče pristigle na naš konkurs.

Naslovi su:
1. Lana
2. Beba menja sve

Glasanje se odvija davanjem preporuka (klikom na oznaku „PREPORUČI" u dnu komentara).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici bloga B92.

Rok za glasanje je 72 sata od trenutka postavljanja.
Vaše priče, kao i do sada, šaljite na maminaprica@bitkazabebe.rs

Ili Kad ćorav progleda, daleko vidi  

Samo je falilo -- majke mi, nismo krivi za: Kosovo, nemaštinu, lošu privatizaciju...
Krivi su neki loši ljudi koji sede tu oko nas.

A što niste imali ministra prosvete, kulture, gospodo?

Sećam se reči uvaženog Mićunovića, koji je jednom prilikom izjavio kako nikako ne bi bilo dobro da prosvetu prepuste  koalicionom partneru/ima -- onda kad se sastavljala prethodna vlada.

Gost autor: Vesna Čarknajev, PC PRESS

Ministarstvo finansija i privrede Republike Srbije najavilo je da će 2013. biti godina podrške IT sektoru. Vlada je pripremila Program podrške o kome se razgovaralo proteklih dana, a ministar Mlađan Dinkić je izjavio da "Nikada ranije Vlada nije bila ovako odlučna u nameri da ulaže u IT". Šta da očekujemo?

Sve je počelo u januaru, diskusijom sa više od 1.000 IT stručnjaka iz brojnih preduzeća u Srbiji koja se, na ovaj ili onaj način, bave programiranjem. Postavljena je i elektronska anketa na koju je odgovorilo preko 200 stručnjaka iz vodećih programerskih firmi i koja je bila polazna tačka za kreiranje sadržaja Programa podrške IT sektoru. Analizu rezultata te ankete možete da pogledate na našem sajtu.

Milan Nikolić

Primadona medijskog besmisla, Kim Kardašijan, u poslednjoj epizodi jednog u nizu svojih rijaliti programa ubrizgala je sopstvenu krv u lice. „Volim da probam sve zbog čega ću izgledati mlađe i osećati se lepše“, kategorična je tridesetdvogodišnja Kim. Mladost je sama po sebi lepa, ali je lepota bez mladosti danas nezamisliva. Kako lepo stariš – nekada je bio ohrabrujući kompliment a danas teška uvreda na koju se odgovara histeričnim dodirivanjem lica i pitanjem – Zar se toliko vidi?

gost autor: proba321

Podnaslov: Nameštanje javnih nabavki - primer iz prakse

Čin1. Priprema terena

Septembar 2012. Dinkić: „Uvidom u stanje na terenu ustanovljeno je da ljudi u poreskim upravama sede na tonama papira, bez arhiva i da je situacija apsolutna katastrofa, istakao je Dinkić napominjući da će informacioni sistem Poreske uprave biti kompletno modernizovan."

Septembar 2012. Postavlja se Saša Dulić za vršioca dužnosti pomoćnika direktora Poreske uprave - Sektor za razvoj i računarsku podršku u Ministarstvu

 Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizali romani Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), za koji je dobio nagradu iz fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić, kao i Šnit (2007, 2008), Parter (2009) Majčina ruka (2011) te zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), i zbirka eseja Kroz glavu (2012) za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“.

Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Što se tiče pripovedanja, Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma, a po drugima etnofikcije. Član je Srpskog i Katalonskog PEN kluba i jedan od osnivača Srpskog književnog društva.

 

vrabaca ima. 

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno su „Vranjske", jedan od uglednijih štampanih medija iz unutrašnjosti, krenule u jednu novinarsku istraživačku akciju. Predmet akcije bile su visokoškolske ustanove u njihovoj sredini, a „alat" Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Pored ostalog, „Vranjske" su se zanimale i za informacije o broju profesora i platama dekana, prodekana i profesora u pomenutim visokoškolskim ustanovama. Reč je, razume se, o savršenom legitimnom predmetu interesovanja. Ustvari, imajući u vidu obavezu objavljivanja Informatora o radu utvrđenu Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i odgovarajuće Uputstvo koje je Poverenik za informacije doneo na osnovu zakona, te informacije ne bi ni trebalo tražiti. One bi trebale da su dostupne on-line, bez ikakvog posebno zahteva.

Priča jedan Beograđanin, neki dan da se čuo sa drugarom što živi kojekuda po Evropi a koji je svratio u Beograd pa da se vide i piju kafu a i kazao mu ne misleći mnogo o tome da drugar nije lokalac već dugo,  onako na brzinu da je super ideja i da viđenje bude u “Ruskom caru” oko jedanaest pre podne mada tamo nije bio od pre koju godinu, Prosto mu se javila reč od pre i drugar kaže ok i posle se javlja i kaže da nije tamo našao tu kafanu već neko italijansko mesto na početku Knez Mihailove i pita gde je sada “Ruski car” pa da ide tamo da čeka. Vidi Beograđanin da je zbrljao stvar, evo dolazim,  čekaj na ćošku i dođe i uđu u to što se zvalo “Ruski car” ali sada nazvano i prekršteno u “Vapiano”.

The new pope was white-smoked in record time. The new pope comes from the new world. The new pope is a Jesuit. The new pope is a scientist.

[Moment of silent contemplation]

A scientist, chosen by the same gang that strong-armed Galileo into backsies, that poo-pooed Copernicus, and that burned Giordano Bruno for heresy in the middle of Campo dei Fiori. As a class, these are people who do not get along very well with scientists. But now...

HABEMUS SCIENTIFICUS!

Imam prsten. Okrugao pa, na ćoše. Četvrtasta burma. Na domalom prstu desne ruke. I vrtim ga često. Taj prsten mi ne donosi vidovitost. Ni malo. Živim u jednoj od dve Srbije i to mi je sasvim dovoljno. Vidim i više nego što bih želeo. Bez da mi se 'javlja'.

Prvu Srbiju čini 'država' i oni koji njome upravljaju ili bi to želeli. Sa svim pripadajućim kastama i društvenim grupama. Ta Srbija ima svoje političare, partije, medije, svoje trgovce, lude, pevače, bogataše, siromahe...I svi oni žive u simbiozi. I svi su važni. Jedni drugima uglavnom. Imaju međusobne odnose. I ove i one. Žive tako i ne obraćaju pažnju na Drugu Srbiju.