U oktobru prošle godine, sedam meseci posle početka nenasilnih demonstracija i pet meseci od početka oružane pobune (mada je ta razlika od 2 meseca pod velikim znakom pitanja), a koja je (oružana pobuna) polako ali sigurno istisnula nenasilnu na potpunu marginu, Bašar el-Asad, (još uvek) predsednik Sirije, je pripretio da će zapadna intervencija u Siriji zapaliti region. Do otvorene intervencije (još) nije došlo, međutim više niko ozbiljan ne pokušava da sakrije/negira da se u Siriji dešava "proxy rat" [posredni rat, rat u kome sukobljene strane nisu u direktnom ratu, nego to čine preko leđa nekog trećeg]. Poslovično inertni (po prirodi posla, ništa lično) Gensek UN-a, Ban Ki Mun, je obznanio sopstvenu svesnost o proxy ratu otvarajući sajam licemerja, pardon, sednicu Generalne skupštine UN-a o rezoluciji koju su predložili Saudijska Arabija i Katar.

U Sloveniji je na delu zavera. I to ona najbolja. Vatikanska. Još kad se uzme u obzir da je parlament na raspustu i da je za novinare takozvano vreme kiselih krastavaca, kada mogu samo da dave babe po pijacama, zavera je hit. Naravno da je u njoj glavni junak – novac, a samo naizgled deca. Ne obična deca o kojoj crkva sve zna, već ona njena. Ona deca koje nema, iako svi znaju da je ima dovoljno da se kvalitetno svojim brojem bore protiv bele kuge.

Ako kojim nesrećnim slučajem, nož iz ruke nekog klinca „prošpara“ stomak vršnjaka u znak početka školske godine ili pak prođemo sa po kojom razbijenom glavom zbog majice Zvezde ili Partizana na stanici GSP-a u narednim danima, inspiratori i huškači će biti „dobro poznati javnosti“. Ono što ova dva čoveka „pružaju“ srpskim medijima i svojoj publici u prethodnih mesec dana, „dno je dna“ srpske košarke, sporta i uopšte, društva.

- kratka priča o (još) jednom čudu -

14. avgust

Posle dvanaestočasovne dušegupke u zajedničkom vagonu, stižem u Aktobe odakle sutra popodne imam voz za Alma Atu. Deset je uveče i nemam pojma gde ću. Trebalo bi da izađem iz grada i nađem mesto za kamp, što neće biti nimalo lako po mraku a verovatno ni brzo, jer izlazak iz prilično velikog i razuđenog Aktobea može potrajati i sat-dva.

Nas strane plaćenike nalogodavci iz inostranstva na kraju svakog projekta teraju da uradimo evaluaciju. Da im crno na belo pokažemo kako smo potrošili silne milione koje su nam dali, da im dokažemo da nismo trošili na trang & frange, već na ozbiljnu destrukciju srpske države i nacije. Moramo da analiziramo do u detalje uspešnost naših akcija. Ali, to je izgleda samo obaveza nas evro-atlantskih stranih plaćenika, dok ovi rusko-pravoslavni strani plaćenici nemaju problema sa birokratijom i papirologijom.

Juče je RTS objavila kratku priču o baka Smiljki Bajčetić sa Kosova.

Priča je disonantna u odnosu na patriotsku mustru naših medija kada je Kosovu u pitanju ali , bogami , i optužujuća za one koji su se „ubijali od vođenja brige o Srbima na Kosovu“ i naročito o novcu koji im je namenjen.  Nepatriotska i tendenciozna je  priča RTS-a jer rečju i slikom govori da na Kosovu ima onih koji od države Srbije ništa ne dobijaju, pa još kako dobija neku crkavicu od šiptarskih vlasti, i, što je još nepatriotskije, da joj pomaže komšija Šiptar. Bože, pa valjda je trebalo da bude priča o baki koju pomaže država Srbija i razne dobrotvorne organizacije i udruge, pa SPC, te kako je komšija Šiptar maltretira, ili kako je eto i ta baka jedna od onih Tačijevih Srba.

Za razliku od RTS, „Novosti“ su se potrudile da priča dobije patriotsku konotaciju tako što je izostavljeno ono što je nepodobno a naglašeno ono što će „jačati naš patriotizam“.

Dakle, evo šta je rekla baka Smiljka a RTS prikazala:

„U Plešini kod Uroševca Smiljka Bajčetić 20 godina živi sama, a poslednjih 13 u albanskom okruženju, bez ijednog sunarodnika u selu. Mesečno prima svega 45 evra. Pomaže joj samo komšija Avdija Mustafa.

Smiljka Bajčetić je među malobrojnim srpskim žiteljima Uroševca. Po okončanju rata pre 13 godina ostala je u selu Plešini zato što joj komšije Srbi nisu javili da odlaze, a sama se nije usudila, jer ne zna kako bi se snašla na drugom mestu.Smiljka već dvadeset godina živi sama, a poslednjih 13 u albanskom okruženju, bez ijednog sunarodnika u selu. Priča kako joj je veoma teško, pošto nema penziju, već samo primanja od svega 45 evra mesečno.Tih 45 evra je penzija koju joj daje kosovska vlada. Od vlasti u Srbiji ne dobija ni socijalnu pomoć.

Moja prijateljica, Mina Milosavljević (na slici), imala je spontani pobacaj i operisana je pre 22 dana. (Pre toga je povredila nogu, imala gips itd, sto je isto bitno za ovu priču) Nije baš najbollje, imala je posle operacije jaku upalu, koja je sanirana antibioticima. Još je boli stomak, a danas je išla na redovnu kontrolu. Pošto mi se nije javila, a trebala je da dođe kod mene, malkice sam se zabrinula.

Kaže vic: nije babo grdio Muju što se kock'o, već što se vadio. Društvo i građani su, zaslugom našeg političkog sistema, taoci "vađenja" i opravdavanja pogrešne ekonomske politike.

ili lažna istina? Šta je šta i kako se snaći u ovom zavrzlamnom kalamburu? Da li laž može ikad da bude istina ili istina da bude lažna? Da li je poluistina laž, da li je polulaž istina?  Da li u ovom slučaju važi ono: Smiješane, najlakše se piju. Odavno je ofucano: Da nema laži, ne bismo znali šta je istina. Istina je da ima tako i toliko dobrih laži, koje je veoma teško razlikovati od istine. Kao što je laž da je istina samo jedna.

                O, da. Svoje pismo sam, kao što je red, napisala, potpisala, presavila i stavila u koverat, običan beli, pošto mi nešto doš'o blam da u ovim godinama koverte pravim od šarenih stranica časopisa k'o što sam nekad uobičajavala. Isti sam zalepila podrazumevajućim metodom lizanja ( koji princip je primenjen i na markicu ), nakon čega sam glocnula jednu breskvu, malo zreliju, da ubijem gadan ukus u ustima. Potom oprala ruke, obrisala ih, uzela plajvaz i uredno u desnom donjem kvadrantu ispisala adresu:

 Pošto nema pisanih tragova mogu samo da vam prenesem ono što sam čuo a to je da su Zemunci (ili neka druga starija namazana kriminalna grupa) smislili utrovački da bi mogli da se dogovaraju preko telefona kad su sumnjali da su prisluškivani ili čak kad su uhapšeni da dopune i usklade međusobne iskaze.

Šesnaest godina.  Prošlo je šesnaest godina.  

A sve je počelo tako naivno.

Uzmem jedno popodne godišnjeg odmora, prošle sedmice. Spakujemo (ako se pakovanje sebe u kupaćice i dva peškira u platnenu torbu tako može nazvati)  se gospodža i ja  i odjezdimo put gradskog bazena.

Ajmo sad fastforward

Uđemookupamoselegnemoponovoseokupamoiponovolegnemonapeškireonamičupkakosu... 

Tišina.