Grad je odvajkada biće sazdano od bezbroj reči i zavisno od njihovog mesta u rečenici događali su se i prepoznavali gradski ambijenti sa različitim značenjima. Umnoženo značenje je iskazivano na različite, često sasvim suprotne ili čak sukobljene načine, ali je i pored toga grad unutar svojih zidina bio stabilan oslonac građanima jer, u to vreme, nisu naglo menjana gramatička pravila, ambijent i način komuniciranja. Višeznačnost gradskog bića je bila stabilan model, odlikovala se definisanim načinom govora i pazilo se na izgovorene reči, poštovao se vrednosni kod. I onda su se menjala pravila, ali u ritmu koji su građani mogli da prate i budu dovoljno spremni na prihvatanje novih ili starih ali ponovo uvedenih, unekoliko izmenjenih, pravila.

volim ovaj lavirint
u kojem  smo
haotičan je primereno,
zabavan tu i tamo
neizvestan, kao i svaki.

al naš, udoban.

Kad malo bolje razmislite, malo je poslova na koje čovek može da bude ponosan kao što je taj da bude "državni službenik". Na žalost, mnoge birokrate se ne ponašaju kao da su svesni da su oni tu da služe građanima, koji - izgleda da birokrate to često zaboravljaju - izdvajaju pare za njihove plate.

Nedavno sam se vratio sa putovanja po Srbiji prilično depresivan. Video sam ljude na terenu koji se veoma trude da donacija Svetske banke za razvoj jednog veoma siromašnog kraja da najbolje rezultate. Između njih i nekih ljudi koji sebe nazivaju "državnim službenicima" u Beogradu kao da ne postoji nikakva veza. Ovi drugi kao da misle da je njihova dužnost da zagorčaju život ovim prvim koliko god to mogu tako što pred njih postavljaju razne neopravdane i, ako mogu da primetim, glupe birokratske barijere.

Rehabilitacija zločinca

Odlomak iz optužnice koju je 1946. podneo zastupnik vojnog tužioca protiv Dragoljuba Mihailovića i ostalih.

RATNI ZLOČINI

41. Mihailović je putem bezbrojnih raspisa, naredaba, radiograma, direktiva, upućivanih svim njegovim komandantima kao i pojedinim komandantima u konkretnim slučajevima, počev od jeseni 1941. izdavao stroga naređenja da bez milosti uništavaju sve borce Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, zarobljene i ranjene borce, sve simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta, svakog onoga ko ma čime pomaže Narodnooslobodilačku vojsku i partizanske odrede, nazivajući u svojim depešama, raspisima i direktivama sve pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta komunistima, boljševicima, ustaško-boljševičkim bandama, itd.

Da, bre, odavno se nešto nismo pitali gde je Bogoljub. U prijateljskoj Rusiji, ili kod druga Mila u Crnoj Gori, ili na nekom toplom XL ostrvu sa udobnim ležaljkama i dugim peščanim plažama..? Bilo je zanimljivo to nagađanje, koje se s vremena na vreme budilo, kao dobra, a zapostavljena mentalna igra.

Okončanje sedmogodišnjeg čekanja na povratak svog supruga objavila je Milanka Karić, dodavši kako će on najzad imati priliku da dokaže da su sve one optužbe bile zlonamerna konstrukcija.  

Svako je nevin, dok se ne dokaže da je kriv. Važi to i za Bogoljuba. Ne znam zašto je onda nevini ovoliko dugo bežao po belosvetskim destinacijama (ako isključimo da je sve vreme ovde, u Srbistanu).

Moj djed je bio lugar pa samim tim i lovac. Svoj radni  vjek je proveo setajuci sumskim stazama i puteljcima cuvajuci sumu i njene stanovnike od ljudi, ali i sebe od zivotinja.

Nije se bojao zivotinja,a ako i jeste , bilo je to manje nego od ljudi. Bar se sjecam da mi je tako pricao. Bez lugarske  sapke i kozne torbice na svoj posao nije eisao,a    pusku bi nekad i ostavio kuci.

Kad je jedne zime snjeg zatrpao vijugavu seosku cestu u tom lickom selu podno  Male Kapele, stavio je djed pusku o rame pa pjesice prteci snjeg pravo do susjednog sela.  

Isao je djed do svog dobrog prijatelja kome je umro otac pa kako to obicaji nalazu da  i on bude jedan od onih koji ce da bdije tu noc uz kovceg preminulog komsije.

Ono što pripada društvu, pripada i meni, posebno odgovornost koju imam da to što mi pripada - zaštitim.

I posle svi govore o promenama.

Promena nema. I nikada ih neće biti.

Autor: Rodoljub Šabić

 

Danas me je obraćanje nekoliko novinara, doduše, bar za sada, samo neformalno, suočilo sa dve, moglo bi se reći, prilično bizarne vesti iz, odnosno u vezi „elektronskog sveta“.

Prva vest je stvarno vest, datira bukvalno od juče. Reč je o tome da je policija otkrila i 30. jula uhapsila A.K. iz Čačka kao narko dilera, organizatora mreže preprodavaca droge. Za prilike u kojima živimo, vest o hapšenju narko dilera, na žalost, nije ništa spektakularno, pre bi se reklo da je uobičajeno. Ono što vest čini bizarnom je to da je uhapšeni dilersku mrežu „napravio“ iz zatvora. Doduše, iz kućnog zatvora, zatvora koji je izdržavao u sopstvenoj kući snabdeven tzv. elektronskom narukvicom.

Činjenica je da su DS-u došli glave mangupi u njenim redovima ali je pitanje šta bi ostalo ako otera toliko mangupa, a moraće ili je neće biti.

Još u aprilu 2009.godine napisao sam da DS kao najveća i vodeća stranka mora da učini mnogo više da se država upristoji, a i ona sama, jer konformizam i demagogija mogu samo kratkoročno da koristiti, a onda prelaze u samodestrukciju.,a odsustvo jasnog profila i energičnijeg delovanja  šteti ne samo drušvu nego i samoj stranki.

Eto, samo da ne bude da više puta nije dobronamerno rečeno, ali nisu slušali, znali su bolje i onda neka im niko ne bude kriv jer su sami krivi, a znaju oni dobro međusobno ko je šta radio i koliko je doprineo stanju u kome se DS našla.

Arhitektura, ovde oko nas, u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio poseban pomak unapred u nalaženju autentičnog arhitektonskog iskaza. U prvom planu je i dalje samo forma kao prevashodni izazov.

Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu sa ciljem da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži,  ponekad.

9-23. juli 2012

 I -- Tamo gde se rodio Čehov

Šolohovljev Tihi Don sam čitala davno, još u gimnazijskim danima, i teško da bih sad bila u stanju da se prisetim bilo čega osim okosnice glavne radnje, ali zbog te knjige prati me osećaj nečeg veoma velikog i važnog u vezi sa Rostovom na Donu. Sve mi se čini da tamo treba, da naprosto mora da mi se desi nešto sasvim posebno.

               Paaaa, sad... Jasno je napisala: ,, naslov treba tako ma kako tebi to izgledalo ''. Poznajete je, i njenu čuvenu terijersku narav. Šta mi je drugo preostalo do da poslušam zilikaku ( ovo nije link )?

Danas je dan kada jedna porodica može radovati, a sa njom i 10 miliona nas. Danas Ivana pokušava da ponovi uspeh svog oca Gorana i "ubije" olimpijsku medalju. Zaboleće me prsti od vračanja.



Porodica Maksimović je jedna od najbrojnijih u londonskom Olimpijskom selu. Glavna zvezda porodice na ovim igrama je svakako Ivana, naša reprezentativka, jedna od prvih naših sportista koja je ostvarila olimpijsku normu, pre čak dve godine. Ocu Goranu su ovo sedme Igre! Na onima održanim u Seulu pre 14 godina osvojio je zlatnu medalju. Popularni Maksa je selektor reprezentacije, ali on nije doneo odluku da njegova kćerka ide na Igre - jednostavno, Ivana je dragulj koji se retko radja i sama se izborila za ovaj uspeh. Majka Miribana je trener reprezentacije, ali svi će reći da je neverovatna kombinacija oca šampiona i majke izuzetnog sportskog pedagoga (a nekada takodje dobrog strelca) rezultovala takvom kombinacijom gena koja je u naizgled krhkoj i čak previše ljupkoj Ivani složila šampionske kockice.