Bez sumnje, ako nova vlast želi da bude odgovorna prema prošlosti trebalo bi da pokaže mnogo više razumevanja i podrške u procesu institucionalizacije REKOM-a. Politička odgovornost prema prošlosti nužno implicira podršku procesu koji želi da u zemljama bivše Jugoslavije formira celovitu Komisiju za istinu i pomirenje. Korenito i istinsko pomirenje nije moguće bez stvaranja institucija koje bi sistemski delovale na promeni svesti u zemljama regiona, radile na utvrdjivanju svih činjenica o zločinima počinjenim na prostorima bivše Jugoslavije u periodu između 1991 - 2001. Izlišno je govoriti da REKOM u ovom slučaju predstavlja conditio sine qua non - uslov bez koga pomirenja jednostavno ne može da bude.

Autor: Rodoljub Šabić

 

Juče sam na adrese predsednice Visokog saveta sudstva i ministarke pravde uputio dva pisma praktično istovetne sadržine. Morao sam, smatrao sam svojom obavezom da izrazim nerazumevanje, nezadovoljstvo i zabrinutost zbog izostajanja koraka koje sam očekivao, nakon upozorenja koja sam im ranije uputio pokušavajući da skrenem njihovu pažnju na, najblaže rečeno čudnu, teško shvatljivu situaciju u vezi sa postupanjem Prvog osnovnog suda u Beogradu u postupku 9-I-26531/11.

A izostanak tih koraka, bez obzira da li je uzrok odsustvo volje

Da su svi ljudi racionalni demokratija ne bi bila najmanje lose rijesenje vec najbolje.
Da ne  postoji ta kolektivna  iracionalnost  u glasackom puku, populisti i ostali sarlatani lijepih rijeci nikad i nigdje ne bi dobili jedan glas,a kamoli vlast.
Koliko je jaka srpska kolektivna iracionalnost najbolje pokazuje slucaj uspona SPS koalicije koja  se uz brdo populistickih i prije svega nerealnih PUPS obecanja srpskom puku nametnula kao da predhodne cetiri godine nit je luk jela nit luk mirisala.
I nema veze sto u drzavi u kojoj vlada sistemska korupcija Ivicina policija nije sprovela niti jednu jedinu istragu koja bi se zavrsila pravosnaznom presudom nekom drzavnom cinovniku.

Do zakazanog Prajda ima još tačno četiri mesica i trinaest dana; šesti Oktobar je rezervisan za samu uličnu šetnju/marš/paradu. A zapravo sam „Beograd Prajd-Ljubav, vera, nada“, pod kojim nazivom je ovogodišnji event, će trajati od 30.9. do 7.10. Pred taj trideseti Septembar, nevoljno konstatujem (ne treba biti rocket scientist), očekujem deža vi prošlih godina. Konkretno mislim na 2010./2011. Ukoliko se održi, a iskreno se nadam da hoće, očekujem diviziju uniformisanih lica koja će u „bunker“ formaciji obezbeđivati one najhrabrije. Eto novog aršina za hrabrost, budući da smo još uvek u takvim društvenim prilikama da se time komotno može meriti: hrabrost = odlazak na Prajd.

 

Kaže meni moj dobar drugar pre izvesnog vremena:

Mnogo si propustio što nisi krenuo s nama.
Ono............ bio je totalni promašaj, ono kasnije, ............, naprotiv.
Izuzetno prijatno i inspirativno sedenje, do valjda četvorke.
Ni jednog jedinog smarača.
Nije odveć preterano reći - to ............. društvo je srpska elita.

Odgovorim

dok se na britanskoj pab sceni sredinom sedamdesetih
kuvalo ono što će par godina kasnije eksplodirati kao pank,

okupila se neobična grupa muzičara sa različitim bekgraundom,
bluz gitarista, basista je ranije svirao klasiku, bubnjar džez,
a pijanista u vojnom orkestru...

Ja više ne znam, ako sam ikada i znao.

Da ne znam, samo me je uverio Lajčakov hitri poziv Nikoliću da poseti Brisel.

O čemu se radi? O kulturnom, civilizovanom potezu? O pokušaju blagovremene amortizacije predsednika Nikolića? O stavljanju do znanja da prošlost nije (više) bitna?

Ovo poslednje mi se posebno ne dopada, makar bilo samo implicitno. Neka je i implicitno, sluti na suštinu. A suština je - možeš da budeš bilo kakav, ako si naš, ako se ponašaš kao naš.

Postizborni zapis o precenjenom zanimanju

Srbija je izabrala predsednika. Ako je verovati broju izašlih glasača i broju onih koji su glasali za njega, ¾ građana Srbije baš i nije bila za njega. Ali to je demokratski izborni sistem. Pobeđuje onaj za koga više ljudi glasa. Mišljenje se pokazuje samo na biračkom mestu.

Bivši predsednik kaže da ga je pored krize, pogodio nizak nivo razumevanja politike od strane intelektualne javnosti.

Ovo je spektakularno promašeno i self evident uzrok izbornog poraza. Wakey, wakey za obojicu: It's you. Nobody else. You. It's your fault.

Zašta je SNS dobila , a DS izgubila?

Na izborima za predsednika SrbijeTomislav Nikolić je izabran većinom i ima da se poštuje odluka većine i on kao predsednik Srbije. Bilo kako bilo, na izborima su DS i Tadić ipak kažnjeni, a Nikoliću je data šansa pa neka je iskoristi i uradi ono što je obećavao. Za postignuti rezultat prvenstveno su zaslužni njih dvojica ali i njihovi savetnici i izborni timovi pa će i Tadić i Nikolić adekvatno zahvaliti svojim savetnicima,nagraditi ih  svakom prema zaslugama.

Uvek onaj ko je na vlasti i dok je na vlasti svojim činjenjem i nečinjenjem najviše utiče kako će proći na sledećim izborima. Arogancija uvek bude prezrena i treba biti objektivan pa reći da i za DS i za Tadića važi ona narodna "Sam pao sam se ubio".

U aprilu 2009.godine napisao sam da DS kao najveća i vodeća stranka mora da učini mnogo više da se država upristoji, a i ona sama, jer konformizam i demagogija mogu samo kratkoročno da koristiti, a onda prelaze u samodestrukciju.

Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima je posledica loše i pogrešne politike, ali i katastrofalne izborne kampanje Borisa Tadića i DS koalicije.

Pošto su Tadić i DS koalicija pre četiri godine izneverili volju svojih birača i nametnuli SPS kao partnera za ono što se naziva demokratskom Srbijom (a to prihvatila i LDP sa satelitima, kao i značajan deo NVO), nije bilo osnova da se na ovim izborima od građana Srbije očekuje da im Tomislav Nikolić i SNS budu neprihvatljivi.

Deliti vlast sa Miloševićevim glasnogovornikom, a potom u izbornoj kampanji insistirati da je Nikolić alfa i omega zla devedesetih, ne samo da je bilo strateški promašaj, nego je delovalo i licemerno i kukavički. Mnogo jači taktički potez je bila Nikolićeva optužba za izbornu krađu, jer mnogima nije bilo teško da poveruju ili posumnjaju da DS koalicija nešto muti.

Sudbina je htela da Srbija u ponedeljak dobije dva najveća titulara pored Patrijarha SPC, predsednika i selektora fudbalske reprezentacije.

FIFA odlučila da Kosovo može da igra prijateljske fudbalske utakmice. 

Da li treba poslati poruku da Srbija nema ništa protiv da Kosovo ima svoju fudbalsku reprezentaciju i da igra svoje utakmice, prijateljske, ali i zvanične? Kao Irci, Škoti...

Eto, da se time između Srba i Albanaca postigne makar jedan „mali fudbalski detant“, ako ga već nema na drugim poljima. Ma, drugačiji je slučaj kod Iraca i Škota, usledilo bi verovatno objašnjenje, jer u našem kontekstu ovo sa kosovskom reprezentacijom je dalje podrivanje ustavnog poretka i celovitosti države Srbije...itd, u već poznatom stilu.

A možda... možda ipak ne bi bilo sasvim štetno ako bi Srbija uputila signal odobrenja

Sve ili ništa!

Pokazalo se (opet, tvrdim) da je srpsko (liberalno) gradjanstvo samo sebi najveci i najpogubniji neprijatelj.

Pre izbora smo imali tu neku filozofiju - Ili ce biti onako kako ja hocu ili se svi bre jeˇite što se mene tiče!