Autor: Rodoljub Šabić

Na ulasku u jednu centralnoameričku republiku na tablama piše - „Bienvenidos a Republica banana" - dobrodošli u banana republiku. Pozdrav (bi trebao da) podseća na to da je zemlja u koju se ulazi, Honduras jedan od najvećih proizvođača banana na svetu. Ali, neminovno, izaziva još jednu asocijaciju.
Jer baš u Hondurasu je pre jednog veka stvoren famozni geopolitički pojam „banana republika" - pežorativna oznaka za zemlje u kojima je stanje ekonomskih, političkih, pravnih, ukupnih društvenih odnosa, sa aspekta kriterijuma razvijenog, uređenog

Kraljevstvo, dajem kraljevstvo za keksić. Četvrtasti, sa dole čokoladom, gore ništa, ali unutra ukus pomoradže. Leži pored još tri keksa koji nisu četvrtasti. Ali mirišu. Mirišu tako da moj karakter kleca u kolenima. Sreća što ga inat podržava, inače bih odavno pojela i tufne sa čančeta u kom žive četiri keksa. Sa dole čokoladom.

Juče je bio Dan tri banane. Desetak minuta pred ponoć počela su da mi se priviđaju goveda. Svih vrsta, uključujući i lila krave. Ja nisam baš izraženi mesožder, uglavnom se držim pernate avijacije, ali u pomenuto gluvo doba su uz škrgut počeli da mi rastu očnjaci. Žmu kaže da sam dobila i agresivni pogled koji je pratilo naglo osvrtanje i hvatanje busije. Iskreno rečeno, bila sam spremna da ujedem sve što iole spada u ljudsku prehranu i liči na meso. Negde iznutra mi se vratilo razumevanje za radost prapredaka kada bi posle dana i dana traganja za ičim jestivim što ne cveta ili lista, uspeli da ukebaju nešto veliko i mesnato. Kada je plehani tanjir koji na našem zidu glumi sat, oćutao ponoć i velika skazaljka se udesno nagla, tog istog trena sam na teflon bacila komad pokojnog adolescentnog govečeta i sva srećna inhalirala miomirisne dimove koji su se zapušili kuhinjom. Dok sam ja do poslednje mesožderske ćelije upijala u sebe praiskonske mirise, kraj mojih nogu se vučije tiho stvorio Ikar Varvarin. Na njegovo tiho režanje sam odgovorila takvim škljocanjem zuba da je nesuđeni Beli Očnjak koliko odmah podvio rep pod ono malo nogu koje ima i odskvičao da se žali mačkama. Bila sam spremna da taj komad tako dugo čekanog mesa, branim do poslednje kapi tuđe krvi.

Author: Dr. Davor Džalto

(Selected  excerpts)

In this essay I analyze one of the recent critiques of Noam Chomsky’s political thought. I focus particularly on this critique since it repeats the most common arguments and views that can be heard from the anti-Chomskian front of intellectuals. Discussing particular topics and arguments I also address broader questions such as what does it mean to be an intellectual today and what kind of responsibility do we need today in the public as well as academic discourse?

Izgubili smo preko 250.000 zaposlenih u poslednje 3 godine. Duplo više po anketi o radnoj snazi koju koristi MMF. Država korumpirana do srži. Demokratska partokratija kao društveno uređenje. Sa 3 (i slovima: tri) nezavisne institucije sistema. Transparentna kao ugovor sa Fijatom. Duplo centralizovana. Bez suvisle ekonomske politike.

A glavna tema progresivne opozicije? Preokret politike na Kosovu kao najglavnije pitanje. A glavna tema medija? Isto to.

                                         ( ili o uticaju dugmića na našu sudbinu )

 Jeste.

Istina je da već duže vreme nisam sastavio blog.

Nema nekog posebnog razloga za to, jednostavno sam prezauzet poslednjih nekoliko meseci ... A i teme koje nas najvise okupiraju ovih dana su ponajviše političke, a ja sam onomad rekao da neću vise o politici... 

Elem, kasno letos, tokom odmora, sam se malo intenzivnije vrzmao po forumu ljubitelja fantastike Znak Sagite i tamo zavirivao medju radioničarske priče tamošnjih mladih SF/Horor/Fantasy pisaca. I naravno, kada je čovek okružen kreativnošću, poželi i sam da bude malo kreativan, pa sam i ja napisao jednu kraću priču. Koja je evo pred vama ...

Sa veseljem i radošću vam predstavljam svoju drugaricu Jasminu Stijović, pesmama koje sam odabrah iz njene knjige LJUDIMA ISTOČNOG NEBA.

Juče zajedno besmo u KCB na promociji TISE, časopisa za književnost i umetnost iz Bečeja, u kojem se našao i moj tekst GENOCIDAN NAROD koji je inspirisala baš ona, Jasmina. Zateče se tu i AlexDunja pa posle uz kafu kod Ruskog Cara, iznedri se predlog koji evo sprovodim u delo.

Sigišoara

19. septembar

Umalo se desilo da zaobiđemo Sigišoaru. Nije nam bila baš usput, niko nam nije odgovorio sa neke od internet lista za besplatan smeštaj, a ja nisam mogla da se setim šta je to toliko bitno u tom gradu zbog čega sam ga stavila na moju listu "must to see". Ipak, na Brajanove obazrive pokušaje odgovaranja od skretanja sa rute (koja je od Fagaraša logično vodila ka Transfagarašanu), tvrdoglavo sam istrajavala u nameri da izvozimo dodatnih stotinak kilometara, samo da bismo je posetili.

So said Boris Tadic this week, reminding us of our obligation to vote and thereby give voice to our dissatisfaction and bitterness that we all feel because we are not president of the republic.

Hm...

“ Obustava prosuđivanja predstavlja filozofski pandan neodlučnosti, rešenje koje pozajmljuje da bi sebi očitovao volju nesposobnu da se opredeli za nešto drugo, osim za odsutnost, koja isključuje svaku lestvicu vrednosti i svaki kriterijum. “ (Pad u vreme, E. Sioran)

Kada je pre desetak godina u moju kuću ušao GO, shvatila sam da postoji društvena igra koju volim da igram. 

Pored logorske vatre na Ravnoj gori sedeli su Čeda Jovanović, Vuk Drašković i Žarko Korać, kao i svako veče i pričali prazne priče, kao i svako veče.

- Vuče, a kako da i ja imam bradu kao ti - upita ga Čeda.

Vuk ni usta otvorio nije, a Žarko sav besan skoči na noge lagane i poče da brunda:

- Što si njega pitao? I ja imam bradu. Vidi... pipni...

- Neću da te pipam. Pitao sam ga jer je Vuk poznat po toj bradi. Nemoj Žarko odmah da se ljutiš.

- Kako da se ne ljutim, prijatelji smo godinama, a nikada me nisi pitao za savet kada je brada u pitanju. Jel to zato što ljudi pričaju da sam peder? Jel zato?

- Nije Žarko, šta ti je?!

- Hiljadu puta sam vam rekao da nisam peder. To nikakve veze nema s mnom!!! Podmetnuli su mi zločinci!!!

- Naravno da jesu, Žarko, reče Vuk. E šta su sve meni podmetali, a ti si čovek u godinama, nije tebi više do toga.

- Šta bre lupaš ti. Kome bre nije do toga!? Po ceo dan mislim samo o tome.

- Pa onda smo stvar rešili. Nema potrebe da se nerviraš, mi prihvatamo sve te vaše različitosti.

- Kakve bre sad različitosti?! Šta Čedo, ovaj lupa!!! Opet se napio...

- Nemoj tako Žare. Smiri se. Hajde da ogovaramo Tadića, znam da to najviše voliš... A, si video kako se glupo juče obukao, uopšte nije složio boje, pokušavao je Čeda da smiri situaciju.

Ovo nije retoričko pitanje.

Kako se ljudi organizuju u lokalne grupe, manje, srednje, a često i veće, njih je, odjednom, moguće simulirati na kompjuteru, a isto tako je moguće i manipulisati ih donekle, bez obzira na kvalitet takvih grupa u nekom specifičnom kontekstu.

Simulirati jednu osobu je teško do nemoguće, zato što je jedna osoba specifična na mnogo raznih načina. U grupi sa mnogo pojedinaca te male razlike se donekle ili dobrim delom poništavaju.

U inženjeringu su simulacije korisne i ja sam se tim dosta bavio u karijeri, uglavnom u elektronici. Simulacija nam pomaže da neke grube greške u dizajnu primetimo i ispravimo dok je to još jeftino, pre produkcije.

Piše meni danas moja mila i draga Osnovna škola "Radoje Domanović", škola koju sam i sama s odličnim uspehom 1982. godine završila, u kojoj sam Titu recitovala, prvake u Savez pionira primala i u horu pevala, i to mi piše ovako:

Balkanski centar za Bliski istok je objavio podugačak intervju sa Džonom Espozitom, profesorom na Džordžtaun Univerzitetu u Vašingtonu. U tom intervjuu Espozito govori o islamofobiji, islamu i demokratiji, Palestini, ali meni je najinteresantniji deo intervjua u kome on govori o tzv. Arapskom proleću i često pominjanoj islamističkoj pretnji. Teza koja se često čuje je da če Egipat 2011 biti uskoro isto što i Iran 1979, ondosno da će sekularnu diktaturu zameniti teokratski totalitarizam. Evo šta Espozito kaže o tome.