Onomad je dan počeo sevanjem golišavih delova tela na račun babljeg leta. Naravno, uprkos najavama metereologa da će pasti sneg. Uostalom, na metereologe se ovde obraća pažnja taman  koliko i na poetski raspoloženog vidovnjaka kome je virozna temperatura prerasla razum. Uostalom, ko bi im verovao, poslednji put kad su najavili kišu, moj kaktus je dobio opekotine od sunca, a naivni su po ulici hodali znojeći se i vukući motke kišobrana, kao mentalno senzibilni pušteni na produženi vikend.

Es ist dunkel
und draußen kein Licht
mein Herz, Baby
kommt zu dir

Ovo su razmišljanja i konkretne ideje lakovernog detlića šta bi mogla Srbija da uradi. Da li je to realno, da li je moguće, ima li smisla? Ne znam.  Trudim se da ne čitam novine i da ne pratim vesti iz matice. Trudim se da se jedina komunikacija svede na doznake po bankama, međutim ponekad vidim koliko nesposobni klipani sede na vlasti da ti i za baba seru u javnom WC-u treba veza inače ćeš da se unerediš u sopstvene gaće. Nažalost uvek posle posete Srbiji dolazim do zaključka da je nostalgija bolje rešenje.

Odmah da kažem, nije Nikolić ni prvi ni poslednji političar koji odlazi na noge verskim poglavarima i glavarima, radili su mnogi pre njega, rade  i sada. A sve dok tako rade pokazuju da još nismo dostigli nivo savremene evropske demokratije.Da je normalno, kao što nije, bilo bi normalno da se sastaju  muftija Zukorlić i za Sandžak nadležni vladika pa da prodivane o bratskoj saradnji  jerbo smo svi braća u veri i Bogu dok se bratski ne posvađamo i ne potučemo. Dakle, niti je Tomislav Nikolić vladika niti je Muamer Zukorlić stranački lider, pa čemu onda susret sa čisto političkom konotacijom?

Kako to da se odjednom “nađoše” i pokazaše “visok stepen saglasnosti”?Kako će taj zaokret

Prva asocijacija na oktobar mi nije ponavljanje jedne te iste priče oko 5.10., nije ni zima, neće biti ni smrt Stiv Džobsa, koliko god da sam imao lepo mišljenje o njemu. Ima neka narodna pesma (ili je možda okarakterisana kao zabavna): "kad dođe oktobar...", e pa meni kako dolazi oktobar kreće euforija oko nove evroligaške sezone KK Partizana (u glavi mi se vrti i melodija evroligaške himne I feel devotion)

Pre četiri godine pisao sam blog o toj novoj sezoni i potcenio tim koji stigao do Top 8 faze. Dve godine kasnije Partizan je opet promenio tim (otišao je trio TNT), a igrali smo Final 4 u Parizu.

Naš pokret se razlikuje od ranijih anti-globalizacijskih protesta. Da bismo promijenili društvene vrijednosti moramo se zajedno boriti godinama.

Ako išta znam, onda je to da onih 1% vole krizu. Kada su ljudi u panici i kada su očajni, to je idealno vrijeme da ovi proguraju politiku koja ide u prilog korporacijama: privatizacija obrazovanja i socijalne zaštite, ukidanje javnih usluga, uklanjanje posljednjih prepreka korporativnoj moći. Usred ekonomske krize, ovo se dešava širom svijeta.

Malo, malo, pa nam se gospodin Emir pojavi u medijima sa svojim umetnicko-prosvetiteljskim poduhvatima, kako na filmskom, tako i na muzickom planu, a u poslednje vreme, bogami, i plajvaza se hvata, pa imamo i pisanu rec sto nam gromada dariva. Sad, reci cete, evo ga jos jedan koji mora da je izasao iz sinjela Pescanika (ili neceg mnogo goreg, ako ima ista gore), anonimus koji se namerio na naseg Nemanju. A nema takvog kao Nemanja na svetu celom, samo kojekakve bubasvabe, propalice, i strani placenici se usudjuju da ga uzmu u usta i opanjkavaju, tj. pljuju na pravdi boga, danas sigurno najveceg sina nasih naroda i narodnosti.

u Novom Sadu (ul. Vase Stajića 1)

12. oktobar (19 h) - 8. novembar 2011.

Autor i kustos: Nebojša Milenković

Emotivna istorija čoveka sačinjena je od malih, intimnih priča. Ako je desakralizujemo i lišimo pretenzija da daje odgovore na tzv. krupna, istorijska pitanja - shvatićemo da umetnost jeste univerzalna ljudska aktivnost, u podjednakoj meri u kojoj su to, recimo, uzimanje hrane, spavanje, vođenje ljubavi, čitanje, disanje i tsl.

 J. Radić, Slika 2001.

Ovih dana sve nas je šokirala vest da je kontroverzni biznismen iz Bosne, formacijski raspoređen u Vranju, dobio od Mileševske eparhije orden Beli anđeo. Da budem iskren, meni je ta vest sa Pahomijem i ordenom Beli anđeo zaličila na onu „Srbin ubio ajkulu u Egiptu".

Za Pahomija smo prvi put čuli oktobra 2002, kada je trinaestogodišnji dečak došao u policijsku stanicu u Vranju, zajedno sa majkom i bakom, da prijavi kako ga je episkop Pahomije seksualno zlostavljao.

Šta li se desilo u međuvremenu što je meni promaklo, a dovelo je Pahomija do odlikovanja?

Autor: Rodoljub Šabić

Pre par dana mi je iz Niša stigao e-mail sledeće sadržine:
„Poštovani gospodine Šabić, Uprkos Vašem saopštenju za javnost od 23.09. tekuće godine, JKP "Objedinjena naplata", Niš je intenzivirala distribuciju promotivnog i reklamnog materijala prilikom dostavljanja računa za mesec septembar. Naime, ovog puta su u zatvorenoj koverti, uz račun, dostavljene i reklame firme "Prizma" Kragujevac i Picerije "Geppetto" iz Niša, što je korak dalje u odnosu na raniju sporadičnu praksu da uz račun dostavljaju uplatnice za dobrovoljne uplate projektima

Ima ljudi, i nije ih malo, što su u stanju da drve satima o nečemu što znaju ili što ih zanima. Specijalnost Vanjine mame je sasvim druga, ona, naprosto, ume da razgovara.

урадио сам свој први домаћи

Suma sumarum petog oktobra nam nije dato nešto kapitalno. Vraćeno je ono što nam kao ljudima pripada. Vraćena su nam naša prava, nada i vera u budućnost. Kao da nam je neko vratio novčanik koji nam je ukraden pa nam je milo jer smo povratili svoje. Dragoceni predmet spokojno je stavljamo u džep, dok u mislima već pravimo planove šta ćemo da kupimo deci i gde ćemo da izvedemo ženu. Danas, ovog petog oktobra 2011. sasvim jasno kapiramo da nam je vraćen potpuno prazan novčanik, bez novaca, dokumenata i kartica. A računi koji su napravili oni koji su preuzeli naš novčanik od poštenog nalazača, koristeći kartice svih nas, stižu i tek će da stižu, a mi nemamo ni za leba.  

Celokupna istorija ljudskog roda bila je znaku večitog sukoba između zla i dobra, a i zlo i dobro se nalazilo u ljudima.Čak ni napredak civilizacije ni istorijska iskustva i pouke nisu uspele da promovišu razum kao vrhunski princip odnosa među ljudima. Ne treba  mnogo mudrosti jer je golim okom vidljivo da su ljudska pohlepa, zavist, mržnja, laž, prevara, kriminal, korupcija i mnogo toga što ljude čini neljudima zahvatili sve pore društva i kod nas u Srbiji , agresivno preteći poštenju, časti, dostojanstvu i slobodi i sigurnosti građana.Fascinantno je da to mnogo bolje vidi i razume jedan dvanaestogošnji dečak nego političari, stranake, verski velikodostojnici, kulturni, prosvetni i ostali delatnici koji se hvale kako im je jedina misija usrećivanje naroda.

Učenik 6. Razreda Nikola Borovčanin je napisao otrežnjujuću poruku celom čovečanstvu, mada je neki nepravedno kvalifikuju kao poruku srpskom narodu.

Pročitajte njegovu “Bajku o Časti”, razmislite i zamislite:

“Bаjkа o Čаsti”

“U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše.

 Onaj ko hoće da usvoji sistem vrednosti čiji je amblem bio turbo folk, neće to učiniti zbog turbo folka. Muzika je devedestih bila samo mazivo, a bez mašine mazivo nije ništa više od gomile sluzi koja neprijatno miriše.

Šta čovek da misli o tim devedesetim? Zavisi koji čovek i zavisi kojim devedesetim. Devedesete su imale mnogo slojeva. Osim toga su, kao srednjoškolska pisana vežba, imale početak, razradu i kraj. Razrada je naravno bila najveća