Za svo ovo vreme našeg kampovanja i preživljavanja, kaže nama gazda farme da nas je vreme poslužilo. Kako bi samo bilo da nas nije poslužilo, to tek ne mogu da zamislim. Kiša ponekad počinje i po nekoliko puta na dan a kada prestane, desi se da krene sunce da greje kao da si na moru negde. Em je vrućina ali to se podnosi ali vlaga koja se još više puta povećava u toku dana kada se ovako vreme menja je nepodnošljiva. Više puta sam išao bez waterproof-a samo da me zalije voda jer ću čini mi se da eksplodiram.

Poslednje dve nedelje, prateći Australijan Open, svakodnevno sam po nebrijeno puta gledao reklame avio kompanije Katar Ervejz. Reklamiraju kao avioprevoznik sa 5 zvezdica. Reklama mi je u početku bila zanimljiva (tako se sve one i prave), ali sam tek onda shvatio šta oni zaista govore.

"Demokratija jeste najgori oblik vladavine ako izuzmemo sve ostale..."
Ova poznata recenica ciji je autor britanski premijer Winston Churchill, otkriva svu nasu nesavrsenost ali i nasu spoznaju o istoj. Da su ljudi andjeli ne bi nam vlada ni trebala- rekao je James Madison, pripadnik politicke elite koja je sa kraja 18. stoljeca stvarala americku republiku.
Amerika je mnogima bila religiozna inspiracija, drugima je bila simbol slobode i nade ali isto tako mnogima postala objekt mrznje ili razocarenja.
Gdje je danas Amerika, odakle je krenula, kako je stigla i dokle je stigla,

Mladen je nakon sastanka rekao da moramo da uhvatimo voz za Evropu. Jer ako ne uhvatimo voz za Evropu, onda ćemo ga propustiti i nećemo uhvatiti voz za Evropu. Ako ne uhvatimo voz za Evropu, onda nećemo ni otići u Evropu. Stvari su Mladenu više nego jasne. Zato on gleda da sve češće ne propušta voz za Evropu, pa je više tamo u tuđini, gdje sunce tuđeg neba grije sasvim korektno.

Bio nam je Carlo. Carl

U okolnostima masovnih protesta, egipatske vlasti su rešile da ukinu Internet pristup svom stanovništvu. Ovo pokazuje značaj Interneta u budućim društvenim previranjima i sukobima. U međuvremenu se pojavilo nekoliko tekstova u kojima je navedeno malo više tehničkih detalja o tome kako je onemogućen pristup Internetu.

Ovaj tekst kaže da su prvo blokirane društvene mreže, kao što su Facebook i Twitter. Zatim su, kako se pretpostavlja, tokom noći četvrtak - petak  (27/28. januar 2011.) skoro svi BGP ruteri povučeni sa Internet ruting tabela u roku od 15 minuta, osim jednog za koji se kaže da ga koristi berza kao svoju poslednju rezervu. DNS serveri su prestali da odgovaraju na zahteve za razrešavanje imena i IP adresa.

(Pisao pušač za pušače, priču o duši a ne o zdravlju. Dobrodošli su  nepušači ali ne i priče o zdravlju, nišu dobrodošli osvetnički, likujući i sadistički nastrojeni nepušači.)

Negde u okolini petog razreda osnovne škole imali smo nastavu u prirodi Ili kakav slični izlet koji je na uzaš mojih roditelja podrazumevao spavanje u Pionirskom gradu na Košutnjaku. U to vreme postojala je institucija takozvanog pionirskog rukovodioca, koliko se sećam starijeg tinejdžera koji je iz nekog razloga i u nekakve svrhe bio prisutan u ovoj konkretnoj situaciji.  Da skratimo pricu, moja jedina memorija pionirskog rukovodioca je ova konkretna situacija koja se odigrala u mraku iza jednog od bungalova u kompleksu Pionirskog grada.  Ja i jos tri, četiri devojčice učimo da pušimo. Instrukcije kako da udahnemo dim u pluća nam daje zgodna starija tinejdzerka, nas Pionirski rukovodilac i iskusni pusac. Bila je tako "cool" ta zgodna devojka, starija tinejdzerka.

Tako sam pocela da pusim.

Nije to, naravno, bilo neko pusenje tada ali je bio dobar pocetak i definitivno je izbacio onu nainu fazu kad deca ponekad "pućnu" i jos imaju sanse da da se dovoljno zadave od samostalnog i samoukog usisavanja da im se smuci cigareta ili da ih roditelji na vreme dobro izlemaju kad ih uhvate da mirisu na duvan.

Čuveni beogradski ugostiteljski objekat, na uglu Dečanske i Makedonske ulice, radi posle osam godina od zatvaranja i pretvaranja prostora u kladionicu

IZREKA da ničija nije gorela do zore, u sredu je demantovana! Legendarna kafana „Zora", osam godina od fajronta, ponovo je osvanula na istom mestu. Na uglu Dečanske i Makedonske u Beogradu. Te godine, u međuvremenu, „pojeli su kockari". Naime, do pre neki mesec, tu je bila kladionica.

Ovu

Akcija prikupljanja pomoći za decu koja žive i rade na ulici 

Ako prolazite preko Trga, čekate noćni bus, izlazite sa predstave u Narodnom pozorištu, ili se smrzavate kod konja dok neki princ koga čekate kasni- svratite u Pab. Pab je „nadimak" za lokal Magic Garden. To je onaj bar u Stalkencu, odmah iza picerije Trg.
To je najbolje mesto u gradu, jer svaki put kad ovde svatite, imate priliku da uradite nešto zaista dobro. Možete da ostavite dobrovoljni prilog za decu koja dolaze u Svratište. Svakog prvog u mesecu, od 16h organizovano je i druženje sa ovom decom, a tog dana volonterima iz Svratišta možete da donesete i stvari - tople džempere, kape, jakne, rukavice, čarape, majice, pantalone, igračke, dečije knjige i sve ono što vam ne treba, a bilo bi vam potrebno da ste dete, da nemate gde da se ugrejete, okupate i presvučete.

Država u kojoj sam nekada živeo bila je mediteranska. Imali smo čak i Mediteranske igre na kojima smo navijali za naše soportiste, sportaše i momčadi i muške i ženske...Sada živim u državi koja baš i nije mediteranska. Nisam se ja nešto daleko selio (10-15 kilmetara u nekoliko pravaca) samo se država malo smanjila, promenila nekoliko imena i izgubila izlazak na more i Mediteran. Osim ako se ne računa ona malo nategnuta teorija o Dunavu kao majci (ili makar ujaku) Mediterana.

Osnovano pocinjem da sumnjam da se majansko predskazanje smaka sveta za 2012. godinu zapravo ima i obistiniti. Znakovi su, mada vrane jos uvek ne lete unazad, tu.

Najpre, sama cinjenica da je Milosavljevic, prof. dr Tomica dao ostavku na funkciju bi na skali cudesnih dogadjaja trebala da vredi makar koliko troglavo tele koje govori latinski ili celo jato vrana koje leti unazad.

Zeljka Mitrovica truju, Porodica Djokovic nije izabrana za predsednika Teniskog saveza Srbije... Hocu da kazem, kuva se, znakovi su jasni... ko ima oci da gleda, videce ... 

Medjutim, apsolutni

Novak Đoković ponovo sa šampionskim peharom u rukama. Puno srce nacije ovog nedeljnog podneva. Melburn: finale 3:0.  Verovatno je malo onih koji nisu pomno pratili njegov finalni meč na Australian open-u, tako da je izlišno ovde bilo šta prepričavati. Ostaje mesta samo za izraz oduševljenja i za pokušaj da ta izvanredna, pozitivna energija bude što vidljivija, obznanjenija. Zato ovaj post.

Ali, ima još nešto. Ne tako lepo.

Ne razumem ovu vlast nikako. Trudim se da je razumem, hoću da je razumem, upreh se da je razumem, ali mi ne uspeva.

U danu u kome imamo vest da je izrada vebsajta Očistimo Srbiju, koja realno košta između 1.000 i 2.000 eura (a čovek bi se nadao da javne nabavke i tenderi postoje upravo da bi se postigla ova niža cena od 1.000 eura), plaćena 25.000 eura, tj. 2.500% puta više, imamo i vest u kome premijer države tvrdi da "prosvetari ruše državu" pošto traže povećanje zarada od 24%.

Da li su zahtevi prosvetara stvarno nemogući, opasni, nerazumni i nerealni, kako to ekonomski savetnici premijera objašnjavaju? Da li su prosvetari, koji bi po difoltu trebalo da su pametni i razumni, pošto im je posao da nam decu uče da budu ista takva, totalno odlepili i izgubili kompas, ili je po sredi nešto drugo?

Po sredi je nešto drugo, rekla bih.

Putovati nije uvek lepo. Problem kod putovanja nisi uvek ti. Izgubljeni prtljag pa pronađen je najlepša vest  i sletanje u jednom komadu je uvek neopisivo iskustvo, ali neke stvari ne mogu da popiju pilulu optimizma sve i kad se baš guraju niz grlo. Nespavanje na primer, ili spavanje u krevetima sumnjivog kvaliteta i čistoće, ustajali dah koji se lepi za zube posle deset sati letenja i nekoliko sati pauze na aerodromima, slaganje/neslaganje sa društvom u kome se nađeš, nesanica, voda od koje te boli stomak, hrana od koje te boli stomak, neobjašnjive vrtoglavice i druge pobune organizma, opekotine od sunca, loši snovi i buđenje u znoju, loš izbor garderobe koji su ponela jedino zato što ne znaš šta bi sa njom u svom svakodnevnom životu koju nećeš nikada obući već ćeš je vratiti u plakar, i nije to fer, iz plakara u kofer pa nazad, i odjednom si rešila da baš sve obučeš (ne sve odjednom!) i dobar deo ti u stvari dobro stoji, mora da si ih zato i kupila, ali prosto ne putuješ dovoljno, a ni odevni artikli onda ne putuju, i niko ih ne izvlači sa njihovih mesta... Inače su mesta koja izabereš sasvim okay, i za krpe i za tebe. A neka su vrlo lepa. Kao Nica, na primer.

Nagovori majka mi Radmila Dedovića, svog oca a mog dedu, da mi glede moje brade kaže koju, kao relativno nepristrasna persona. Čuj nepristrasna persona, rođeni deda! Dolazio Dedović skoro svako jutro na kafu i čašicu Loze oko desetke. Zadesim se ja jednom, možda je bila i subota, u kući, popijemo kafu i Lozu, razgovaramo o svemu i svačemu, tek primetim ja da se Radmila kao krijući, stalno beči na Dedovića. Napravim se da ne vidim al'

Milan Nikolić

Ko životari na Parnasu, a ko se bahati na Olimpu savremene srpske književnosti (drugi, završni deo)