Političke scene u Srbiji postaje izgleda sve uprošćenija ali istovremeno i sve komplikovanija za razumevanje ko, koga, sa kim,protiv koga, za koga jer sve može da bidne a ne mora da znači. Evidentno je opadanju značaja programa za za stranačke elite., a imidž postaje važniji od programa kao prepoznatljivog stranačkog identiteta, umesto demokratije imamo praksu koja se moženazvati „imidžokratijom“, „videopolitikom“ i „inscenacijama ideoloških razlika“.

Odgovore na to kakva će nam izgledati politička scena u narednim godinama nude nam tri kompetentne stranačke ličnosti, građanima ostaje da na osnovu toga zaključimo šta god nam volja, a u pravu će biti onaj za koga se pokaže da je bio u pravu.U svakom slučaju, oni će biti u pravu i kada promene iznete stavove, a ko se za njih zalepi sam je kriv.

Jedna od tema koja je zaokupirala medije ove nedelje jeste inicijativa Gej lezbejskog info centra da se promeni član 62. Ustava Srbije koji definiše brak samo kao uniju muškarca i žene. Srbija je jedna od retkih država u Evropi koja ima ovu definiciju u Ustavu, koja u stvari zabranjuje istopolne brakove. Bez promene Ustava nemoguće je promeniti Porodični zakon koji takođe definiše brak kao uniju muškarca i žene. To mu dođe dupla blokada gej brakova, koja je došla iz DSS kuhinje. U vreme donošenja Ustava u javnosti je figuriralo više predloga i verzija Ustava, a jedna od tih je bila verzija nevladinih organizacija, u kojoj definicija braka nije imala polnu odrednicu, što je pojedinima zapalo za oko, te je jedna od javnih rasprava posvećena gej brakovima. Na moju žalost, 2006. godine smo dobili Koštunicin Ustav, koji ima previše nedostataka i jako ih je teško izmeniti.

Pored toga što Porodični zakon zabranjuje gej brakove on i vanbračnu zajednicu definiše samo kao uniju muškarca i žene, što znači da istopolne zajednice, koje su stvarnost svuda u svetu te i u Srbiji, nisu uopšte prepoznate pred zakonom i istopolni partneri nemaju nikakva prava ni beneficije koje imaju partneri različitog pola.

Beogradski centar za ljudska prava je u avgustu 2005. godine podneo Ustavnom sudu Srbije predlog za ocenu ustavnosti člana 1 stava 1 Porodičnog zakona, po kome se vanbračnim zajednicama smatraju samo trajnije zajednice osoba različitog pola. Ovakva definicija vanbračne zajednice stavlja u značajno nepovoljniji položaj partnere istog pola u sličnim zajednicama, jer oni nemaju pristup mnogim pravima koja se garantuju vanbračnim partnerima, uključujući i prava na izdržavanje, zajedničku imovinu i zaštitu od nasilja u porodici. Time su partneri istog pola postali žrtve diskriminacije na osnovu pola, odnosno seksualne orijentacije. Ustavni sud Srbije još uvek nije raspravljao o ovom slučaju, iako je prošlo više od pet godina.

Srpska Nova Godina nikako nije bila na popisu mojih kulturoloških nasrtaja stvaranja brenda u konkurenciji Nišvila, pozorišnih i rok festivala, festivala klasike, umetničke kolonije otpadnog materijala, niti više stotina pojedinačnih dešavanja koje sam organizovao devedesetih godina - ničim opravdanim entuzijazmom.

Autor: Rodoljub Šabić

Post „Obrada podataka i „uterivanje" duga", a i neke oficijelne aktivnosti koje je Poverenik za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti istim povodom preduzeo, izazvali su prilično brojna reagovanja. Velika većina njih je, na moje zadovoljstvo, pozitivna. Ipak ima nešto što „sreću kvari".

Naime, apsolutno pretežan deo podrške dat je zalaganju za to da građani, čija potraživanja su banke prenele na agencije za naplatu dugova, dobiju sve relevantne informacije, te stavu da ih novi poverilac ne može jednostranim aktima dovoditi u nepovoljniji položaj. To jeste lepo, ali moja prvenstvena ideja bila je da pažnju javnosti skrenem na nešto drugo, na činjenicu da transfer potraživanja podrazumeva i transfer podataka o ličnosti dužnika. Na značaj pitanja - Koliko podataka, zašto i pod kojim uslovima?

Nije problem, čak je očekivano, što za mnoge to pitanje nije bilo posebno interesantno, ali mislim da jeste problem što je bilo, ne malo onih koji su reagovali u stilu - Pa šta?

Milan Nikolić

Jednog subotnjeg jutra 2001.g.  mojih novih kola nije bilo na parkingu. Posle prvog šoka obavestio sam policiju. Tražili su da dođem u stanicu i podnesem prijavu. Podneo sam. Isto je bilo i drugi put.

Iako je vreme ekonomske krize, tržište u oblasti proizvoda i usluga vezanih za računarsku bezbednost je veoma živo. To pokazuje i veliki broj akvizicija (kupovina) firmi koje se bave ovom granom od strane giganata kao što su IBM, HP, Dell, Symantec, BT, Thales, EMC2. U ovom blogu ću pokušati da analiziram zašto se to dešava i kakvi se trendovi mogu očekivati u budućnosti.

Zašto se vrše akvizicije (preuzimanja, kupovine) firmi? Kada neka kompanija želi da ostvari rast, ponudi nove proizvode i usluge, prodre na nova tržišta (geografska ili do ciljnih grupa do kojih nije mogla da dođe), onda može da to postigne svojim unutrašnjim (organskim) rastom ili akvizicijom drugih firmi, koje željene proizvode i usluge imaju, mogu brže da ih razviju ili su već zauzele određena regionalna tržišta ili željene segmente i ciljne grupe.

Siguran sam da znate da je naslov parafraza naslova knjige Pereira tvrdi da...(i filmovane, Marčelo Mastrojani u glavnoj ulozi) mog omiljenog Antonija Tabukija. E sad, da ne ulazimo u to šta je Pereira tvrdio i zašto, mislim, kad sam već stavio naslov u kojem čvrsto i stameno stoji tvrdi, poče da me hvata malena, dijafragmu do ispod grla podižuća, panika.

Svako kome u protekle dve godine para uši neprijatni, agresivni ton kojim je obojen politički diskurs u SAD verovatno je, čim ili ubrzo pošto je čuo vest o krvorproliću u Tusonu u Arizoni i ranjavanju članice Predstavničkog doma Gejbrijel Gifords, doveo u vezu zločin sa tim fenomenom.

Pojedini komentatori i političari uglavnom iz konzervativnih redova pozivaju nas da ne donosimo preuranjene zaključke. Možda je 22-godišnji Džered Li Lofner “usamljeni revolveraš”, mentalno oboleli mladić kome je bilo koja činjenica iz Gejbrijelinog rezimea mogla da posluži kao motiv

(из дневниками, афричког )

Kao sasma mali ziveo sam u Njujorku. Slabo i da se secam tih dana, nisam isao u osnovnu skolu, ali u obdaniste jesam. Ostalo mi je u iskricavom secanju da smo svaki cas pravili US zastave, pisali tadasnjem predsedniku sta zelimo (ja sam mu trazio da mi dozvoli da povedem vaspitacicu za Beograd), ali je uvek na neki nacin bilo reci o Americi, americkim vrednostima zivota i drzave i njihovom nacinu zivota.
Bilo je toga dosta na  (u to vreme) crno-beloj televiziji. Zatim se Jovino sluzbovanje zavrsilo, vratismo se u Beograd, i kad se stasalo za skolu,  primilo me u pionire, pa su bili praznici, 29. Novembar, 4. Juli, a i ostali revolucionarni dani. Beograd za 20 oktobar, pa vojne parade. Islo se cak i na generalne probe, cupkalo se do posle ponoci u Bulevaru Revolucije.

  ili penzioni sistem za nezainteresovane*

penzioni sistem je u kolapsu. ne samo u srbiji. projektovan je za neke druge odnose broja zaposlenih i penzionera. sada, kada su ti brojevi skoro izjednaceni jednostavno ne funkcionise. penzioneri primaju premalo, zaposleni daju premnogo. priveda se u gusi u davanjima, penzioneri iscrpljuju usled nedovoljnih primanja. kao resenje se nude 3 stuba (sto vise "oslonaca", sistem je stabilniji).

Čovek se uči dok je živ, pa tako i ja ovih dana učim značenje jednog potpuno novog termina koji je počeo da se provlači kroz medije: defanzivna medicina.

Prvi put na taj termin natrčah 9. januara, slušajući intervju novinarke Aleksandre Gazivode sa direktorkom Lekarske komore Srbije, prim. dr Tatjanom Radosavljević. Evo transkripta tog dela razgovora:

Gazivoda: Tatjana, evo počelo je suđenje lekarima, počele su i licence da se oduzimaju, koliko bi zapravo srpskom zdravstvu značilo uvođenje protokola, kada je u pitanju pre svega sigurnost pacijenta, a samim tim i sigurnost lekara? Ovaj nedostatak protokola koji postoji u srpskom zdravstvu, vodi li on na neki način lekare ka jednoj defanzivnoj medicini, a to znači da mi se sutra ne bi sudilo, ako je u pitanju rizičan slučaj, ja ću odustati?

Radosavljević: Ja ću početi od kraja vašeg pitanja. Apsolutno se nalazimo u situaciji da jedan broj kolega ulazi u priču o defanzivnoj medicini, ne zato što oni to žele ili smatraju da je to dobro, nego sudeći po onoj narodnoj: "Ko ne radi, taj ne može ni da pogreši".