Dijalog (od staro Grčkog Dialogos što znači razgovor), predstavlja vođenje usmenog ili pismenog razgovora.

Svesna upotreba dijaloga počinje kod Sofista, koji im služi za saznavanje ili raspravljanje problema u smislu klasične Dijalektike (Teze i Antiteze). Literalno se može naći u Sokratovim dijalozima koje je objavio Platon, jedan je od vrhunaca dijalektike. U Humanizmu dijalog doživljava svoj razvoj tek kod Erazma Roterdamskog i kod Ulriha od Hutena.

Dakle dijalog! Ma koliko nam se razlikovala mišljenja i stavovi, dijalog podrazumeva iznošenje istih

 

 

... а ја више не знам како се те улице зову.

 

Gost autor teksta koji sledi je simpatična foka shmoo

 

Мој матори се родио давне 1926. у Добрачиној улици, која на сву срећу није мењала своје име јер се стари и богати Добрача није замерио

ARHIPELAG je objavio DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA i sledi reč o knjizi koju reče LJUBOMIR ŽIVKOV ...

 

OKUPACIJA U HILJADU SLIKA

 

Pomisliš, umoran, da su svi tankoćutni ljudi zaćutali kao Andrej Rubljov, da su svi odvratili pogled od okupiranih, upropašćenih, srušenih ili unakaženih delova Beograda, kad, nadleće prestonicu duh, da kažemo

 

Ili, što neko reče: „Nikad ne dozvoli da dobra kriza propadne uzalud". Jer, teško je uopšte i zamisliti da neko u vremenima kada se većina bori za život, ili bar za puko preživljavanje, razmišlja o tome kako da se obogati. Ali, brojevi neumitno (da ne kažem eonima) govore suprotno. Doduše, za slučaj najvećeg ikada do sada zabeleženog transfera bogatstva ne treba kopati preterano daleko u prošlost, jer, to se dešava upravo sada. 

… ali ne treba tugovati - Dunav, Sava i Morava nas čekaju.

Demostracije, tuče, a ni i oružana revolucija nisu delotvorne u državi koja ima jaku vojsku i policiju, i vladara koji je uzurpirao sve poluge vlasti. Neki u Srbiji, koji se predstavljaju kao analitičari društvenopoltičkog života i stanja svesti, ili kao pisci, ili ma koji drugi inetlektualci, nisu bili ratnici koji kroz sopstvenu praksu znaju da ne bi bila moguća Oktobarska revolucija, promena vlasti u Carskoj Rusiji, da se ona dva osnovna državna stuba – Vojska i Policija – nisu našli u totalanom rasulu zbog poraza tokom Prvog svetskog rata. Kao što ne bi bila moguća oružana revolicija i promena sistema vladavine u Jugoslaviji da se nije raspala država, kada je karaljevska porodica sa tovarom narodnog blaga pobegla i živela u Londonu dok je ovde besneo Građanski rat.

 

 

Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka alka te ogrlice ima svoju svrhu i potrebnost, da je sve povezano, da jedno bez drugog ne može.

Dakle, percipiram svim svojim snagama skromnim al nikad nisam i teško da ću razumeti čemu komarci služe. Koliko mi moje iskustvo govori, njihova namena je pijenje tudje krvi i to bi bilo sve. Pre i posle nema nikakve koristi od njih za ostatak planetarnog življa, ma kojoj sorti pripadalo. Sve što za njima ostaje je nepodnošljivi svrabež i niži nivo krvostaja.

 4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku

Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

 

 

Drage kolege, novinari, pročitajte savete mog druga Vasketa, iskusnog novinara i izveštača sa demonstracija, i iz ratnih zona, Aleksandra Vasovića koji sada radi za čuvenu medijsku kuću, »Zaustavite Rojters«. Ja bih samo da dodam neke sitnice:

 

 -       Kad i ako trčite prema policiji, dignite ruke ili ih raširite, ali otvorenih šaka, a press karticu, koja vam inače visi o vratu, stavite u usta i to tako da se vidi natpis Press. Policajci gledaju u lice i ruke, tako će najbrže videti da ste novinar ili neće imati izgovor da nisu primetili. Tome me je na štrajku »A sad svi na svoje radne zadatke«, 1988. godine, naučio stari novinar RTS-a: »Dete, stavi tu karticu u zube, ako te dohvate nećeš znati ni ruke gde su ti, a kamoli kartica«.

 

 -       Ne oblačite odeću jarkih i upadljivih boja, jer ako se ispostavi da je okolina neprijateljski i nasilnički raspoložena prema novinarima, možete da skinete prsluk ili jaknu na kojima piše Press i utopite se u masu. Press karticu zadržite o vratu, samo je sakrijte pod odeću ili u džep.

Naslov, istina, deluje pompezno i u izvesnom smislu je ubitačan, pa čitaoca može da navede na sumnju da se radi o nekakvom izmotavanju. Ali, što je najvažnije, lek je tu. Nije prazna priča.

Grupa naučnika je nakon  višemesečnog angažovanja našla način da se doskoči virusu covid-19. Predani tim, u čijem sastavu su naučnici SAD, Kine i Rusije, ustanovio je efikasan način da se nadmudri virus koji ugrožava ne samo zdravlje svih ljudi na planeti, već i samu ekonomiju.   

Zadržaćemo se na početku 1550-tih, kada Mapuče ratnici, koji su se nalazili u službi konkvistadora, dobijaju pravo da jašu konje. Od dolaska Kolumba 1492, španski administratori bojali su se moguće pobune domorodaca ukoliko ovi nabave konje. Zbog toga su u svakom gradu i na svakoj hacijendi važile zabrane o njihovoj prodaji Indijancima. I pored toga, neki konji sami su odbegli, a neke su uspeli da ukradu preduzimljivi domoroci koji su službovali na imanjima belaca, pomažući im u dresuri.

Iako istorijski neminovan, proces indijanskog osvajanja konja sigurno bi potrajao decenijama,

Protesti su opozicija režimu. Svako neslaganje sa radom režima jeste opozicija režimu. Ovih dana imamo proteste, prvo jednokratne studentske, a sada šire, građanske proteste, višednevne, i to ne samo u prestonici, nego i u još nekoliko većih gradova. Šta u tom smislu najviše odgovara režimu? Najviše mu odgovara da protesti ostanu samo energija. Dakle energija koja je tu s razlogom (delom je i režim toga svestan), ali energija koja sa aspekta režima treba da bude neartikulisana, kako bi se istrošila u raznim pravcima, faktički u prazno.