Uz svu ovu kakofoniju razgovora o Koronavirusu meni se vraca pitanje : Ko smo mi jesmo li samo posude u kojima DNK putuje kroz veme ili i nasa iskustva definisu ko smo mi.

Pomenuh na drugom blogu seriju "Counterpart" koja govori da su nasa iskustva  itekako vazna.

Druga serija je "Orphan Black" mnogo "laksa" ali serija koja definitivno tvrdi fuck Experience , DNK je sto odredjuje nase zivote ma sta ti pokusao.

Poslednjih par dana mi je apsolutno jasno.

Kao i uvek, to je

Moja divna drugarica, prijateljica, rod rođeni, pre neki dan dok smo pušili ispred Narodnog Muzeja posle razgledanja izložbe Jana Fabra i čekajući moju bolju tričetvrtinu da izađe, videvši me sa štapom, pitala me je da li je to toliko ozbiljno? Odgovorio sam joj da su me stavili na listu za ugradnju veštačkog kolena. Ajao, rekla je ali ako će ti biti bolje onda uradi to. U to izađe moja bolja tričetvrtina. Izljubiše se i zagrliše. Raspričasmo se, pridružiše nam se deca pokojnog nam prijatelja, prelepi, visoki, brat i sestra. Kad oni odoše naiđe i žena

Dani su sačinjeni od sati, minuta, sekundi, mislio je dok je Coregom prčvršćivao zubnu protezu. Nasmejao se, nisam otkrio toplu vodu ili rupu na saksiji. A godine? Meseci, nedelje, pa opet dani, ma dosta s tim! Očajnički je čeznuo za kafom! Pristavio je električnu džezvu i kada je voda provrela, sipao je dve kašičice kafe, voleo je da prva jutarnja bude jaka. Izašao je na terasu, poneo kafu i cigarete, zavalio se u stolicu, prethodno je stavio jastuče da bi mu bilo udobno. Zapalio je cigaretu ali nije uvukao dim pre nego što je otpio gutljaj kafe. Navika? Pogledao

29. januar

Iako sam skoro deset dana u Čileu, nisam baš imala prilike da upoznam prave Čileance, da steknem neki određeniji utisak o njima. U nekom od tekstova pomenula sam da me Panamerika, ruta kojom se krećem, najviše podseća na Camino de Santiago - mnogo putnika, nomada, stranaca uopšte, a lokalno stanovništvo naviklo na njih i manje-više sve gleda kroz turizam. Međutim, čak i tako, počinjem da polako upoznajem ovaj narod.

Juče, šetam Puerto Natalesom, gradićem u kome se odmaram nekoliko dana čekajući bolje vremenske prilike za vožnju kroz nacionalni park

A sada se scena polako kristališe. Sa jedne strane režim i razne kombi stranke i pokreti koje osniva i pribira sam režim, uz aditiv koji se zove cenzus od 3%, kao i stranke koje deluju već godinama, koje odlučuju da izađu na izbore pod ovim ili onim objašnjenjem, jer samostalno nikako ne bi mogle da uđu u skupštinu osim u ovakvoj situaciji, kada se konkurencija u njihovom delu političkog (programskog) spektra smanjila na totalni minimum. Sa druge strane je korpus onih sudeonika političkog života Srbije koji su odavno objavili da na izbore neće izaći dok se ne uspostave drugačiji izborni uslovi. 

Ko će u takvoj situaciji imati korist, a ko štetu?  

Smrću Dragoljuba Žarkovića okončao se ne samo jedan vredan i bogat novinarski život, već se završila i jedna epoha u kojoj novinarsko pero nije bila otrovna strelica, a izgovorena reč nije bila brža od pameti. Žare je bio i veliki novinar i veliki u svom razumevanju sveta i politike. Dakle, posedovao je osobine koje su potpuno strane generacijama koje dolaze i koje neće uspeti da nadomeste gubitak koji je nastao Žarkovićevim preranim i besmislenim odlaskom.

 Krećem na avanturu u kojoj ću za 10 dana posetiti 6 zemalja i 3 kontinenta! Karte za sve letove koštale su samo 164€. Ja nisam turista, već putnik, i ovo će biti potpuno drugačiji Vlog. Minimalistički, bez ikakvog plana - idemo hrabro "Strongman Style" :)

 Zapratite kanal

Na trenutak, doduše. Sad, lepše bi, sigurno, bilo pričati o jednačinama i brojevima koji pokreću svet, ali šta je tu je. A opet, možda su i mnogi od tih brojeva i jednačina imali nekada i neki potpuno drugačiji prizvuk, dok nisu postali to što jesu. Naravno, neću pričati o nuklearnoj fizici, virusologiji ili genetici, već o nečem sasvim drugom - finansijama.

a

15. januar

Odlomak iz novog bloga koji je upravo izašao. :)

Napokon sedam na bicikl i poslednjim snagama okrećem pedale. Još malo pa će ona okuka, nakon koje ću imati leđni vetar. Prolazim policijsku kontrolu – one se nalaze na ulazi i izlazu u svaki grad – vozeći asfaltnim delom, jer mi se žuri da nekako okončam današnji strašan dan. Nemam više ni mentalne ni fizičke snage za sve ovo.

„Hey!“,

...otišao tako daleko, da samo pomisli da bi planeta u trenu ostala bez takve sportske legende... :( 

Ceo sportski svet, ali i one koji uopšte ne prate sport je pomračila tragična vest o pogibiji jednog od najvećih košarkaša  i ne samo košarkaša nego i sportista uopšte.  Kobi Brajant je juče nastradao u padu helikoptera zajedno sa svojom 13-ogodišnjom ćerkom i još sedmoro ljudi. 

Lično mi nije bio među najomiljenim košarkašima, ne zbog košarkaške veštine koja je bila apsolutno neosporna, nego najverovatnije zbog nekih potpuno subjektinih utisaka... 

Lepo je neko napisao da je svaka generacija imala svog idola, okvirno 60-ih Čembrlen, 70-ih Džabar, 80-ih Medžik, 90-ih Džordan, 2000-ih Kobi, 2010-ih  LeBron...

Moj košarkaški idol je svakako bio Džordan, to je prilično određeno pripadnošću nekoj generaciji + što je 90-ih NBA košarka bila u najvećoj ekspanziji (u velikoj meri zahvaljujući i našemo Bori Stankoviću i  nedavno preminulom Dejvidu Šternu), a Kobi je došao kao naslednik, kao neko ko je svrgnuo s trona obožavanog kralja, neko ko je "kopija"...