letak 1995

1995

"Pocinje 

Dok se naše stranke, vlada i skupština bave visokom politikom,odbranom Kosova, odbranom Vojvodine, sporenjem o oko svega i svačega, izlaska i neizlaska na izbore na Kosovu,ulaska odmah ili malo kasnije u EU, neulaska u NATO, ne damo Republiku Srpsku, najavama velikih projekata, svađama da li nam je draži Draža ili Tito, ko je veći a ko manji Srbin, patriota, izdajnik i strani plaćenik, narod nam postaje sve siromašniji i stanje sve alarmantnije, a obećavano društvo socijalne pravde postaje sve više utopija.

I dok novine preuveličavaju ili ne da su milioni na ivici bede, odgovorni mirno sede i glede,imaju da troše a i da  štede.

Obećavane promene sve više znače da se menja stanje- malo bogatih imaju sve više a sve viđe je onih što imaju sve manje.
Zvanična statistika  pokazuju da je u Srbiji oko 700.000 odraslih i 300.000 dece na rubu egzistencije. Ali, to nije konačna brojka.

Nakon izbora za NajFrajera 2009. godine, na kom je pobedio državni sekretar za ljudska prava Marko Karadžić, GayEcho Web Portal organizuje izbor za NajCicu.

Na našoj listi našlo se deset cica iz Srbije koje su bile aktuelne u 2009. godine, a koje se svojim angažmanom podržale gej-lezbejsku populaciju. Ovu titulu su do sada ponele Indira Radić za 2008. godinu i Biljana Srbljanović za 2007. godinu.

Hit ovogodišnjeg izbora koje će trajati do 6. decembra je pesma Idola „Gdje si sad cica maco". Uz stihove „Gdje si sad cica maco, možda si negdje u mraku u nekakvom budžaku, možda te netko pipa, možda te netko štipa" izabraćemo NajCicu 2009. godine, a među nominovanim su:

I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu,

Ko sada za njima u strahu plače

I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada

Vratiti pod voljene krovove domaće.

Ove stihove napisao je, pod pseudonimom Vuk Slavič, pesnik i general Rudolf Majster, najveći general i jedan od dva najveća državnika koje je Slovenija ikada imala. Prvi koji je nakon grofa Hermana I Celjskog imao hrabrosti i snage da planira i da se bori za slovenačku zemlju.

NME je malo pozurio i vec sredinom novembra objavio listu najboljih pedeset rock and roll albuma posle 2000. Sledeci albumi su izdvojeni kao najvredniji:

1. The Strokes - Is This It
2. The Libertines - Up The Bracket
3. Primal Scream - xtrmntr
4. Arctic Monkeys - Whatever People Say I Am, That's What I'm Not
5. Yeah Yeah Yeahs - Fever To Tell
6. PJ Harvey - Stories From The City, Stories

Tokom dana mi je skoro uvek uključen radio, podešen na džez stanicu koju zovu najvećom, najboljom i šta-ja-znam-kako-još-veličanstvenom u Kanadi, a i šire (ne ustežu se), koja je ušla u neke od mojih tekstova kao i u moje uši, jer nekad inspiriše a nekad i nervira, ali postoji nešto što mi ona tj. ljudi iz male kutije nekad urade i što je apsolutno prekrasno: puste neku stvar, ja ne obraćam pažnju, i odjednom - zaustavim se.

 trougao je mnogougao sa najmanjim brojem stranica. tako kazu. sto manje to jednostavnije. tako kazu. stoga cu ja pokusati da opisem "danasnji politicki prostor" posmatrajuci ga iz 3 tacke. ignorisem 4 noge sve 4 krute i ostajem na prostoru unutrasnje politike.

tri vesti koje izdvajam su dole.

prva najavljuje pocetak cirkusa oko jedne lepe i normalne stvari: dogovora oko toga kako zelimo da izgleda nase drustvo. druga je beskrupulozno "moralno" politikanstvo. trece je konkretno obecanje koje visi u vazduhu.

Autor: Rodoljub Šabić
U Skupštini je okončana rasprava o Predlogu zakona o tajnosti podataka. Po svemu sudeći u dogledno vreme prestaćemo da budemo poslednja zemlja u Evropi koja zakon o klasifikaciji podataka nema. A kako će ovaj naš izgledati videćemo tek kada se završi glasanje o više od 70 amandmana koji su na Predlog zakona podneti.

Istina, manje više je izvesno da će neke od glavnih kritika dati efekte. Dve „glavne", ona koja se odnosila na pokušaj ograničavanja zakonom utvrđenih nadzornih ovlašćenja Zaštitnika građana i Poverenika za informacije

Čovek se lako navikne na bolje. Poslovi koje sam ja radio, a od nedavno i Panta sa mnom su bili teži fizički nego branje jagoda, neki manje a neki više ali to olakšanje da svaki dan radiš nešto drugo je bilo neopisivo. Panta se isto brzo navikao na sve a posebno na platu od trista šezdeset "paunda" nedeljno. To je za polovinu više nego što smo zarađivali kao pickeri. Krema i Miki su ražalovani i vraćeni nazad na branje jagoda i nisu bili uopšte srećni zbog toga a i nama bi bilo bolje ako bi i oni došli kod nas. Bolje da radimo sa našim indijancima bar mogu lepo da opsujem i da znam da će da me razumeju, iako psujem vrlo tečno i na ruskom, ipak mi nije to to. Fali tu nešto što ima samo dobra srpska psovka.

Novembar je mjesec kad je vreme da zima, bar malcice, zakuca i na teksaska vrata. Iako je bilo gotovo 14 stepeni, nenavikli na "niske" temperature, priklonili smo se plameniku. Nismo mi jedini. Doduse ovi Ameri do nas su se grijali vise vinom nego tim grijacem koji je stajao izmedju nasa dva stola. Ranije su poceli pa samim tim i bili u blagoj prednosti.
Ne pricamo glasno, sem kad su politika i zene u pitanju. O sportu skroz slabo i diskutujemo. Ma bili smo tihi, al' ipak suvise blizu susjednog stola da bi izbjegli klasicno pitanje: Koji je to jezik?
Gospodja prijatnog izgleda, plave trsave kose svezane u rep taman da joj sakriju usi od teksaskih 14 stepeni, nije nam ni dala vremena da odgovorimo.
"Francuski? Ne, ne nemojte mi reci... znam- njemacki"?

Otkad sam se navukla na praćenje vesti o gripu iz Danske, uhvatila me teška depresija. Lepo kaže naš narod: blaženo je neznanje. E, pa ko mi kriv kad maksimalno iskorištavam mogućnosti informatičkog doba, te punim glavu glupostima koje otvaraju oči u prevelikoj meri...

Danska ima 4.500.000 stanovnika, od kojih je procenjeno da je 200.000 imalo/ima grip, a smrtnih slučajeva zabeleženo komada 3 (tri). Prvi je sredovečni vozač kamiona koji je još