E, ja sada, namerno, neću da kačim slike.

Zamišljajte:

Htela sam o tome kako svi mi kad nam

se sloši iz bilo kog razloga...kad smo "pod stresom",

umorni, zlovoljni...bolesni: potražimo utehu u hrani.

Svi. Bar ponekad.

Jučerašnji Novi list (iz Rijeke) objavio je - povodom 20. godišnjice pada Berlinskog zida - intervju sa mnom (autor: Tihomir Ponoš). Prenosim ga ovdje - bez uvodnog teksta, dakle samo pitanja i odgovore.  Naslov je "Nakon 1989. živimo u bankokraciji".

Prije 20 godina Europom je prohujala slobodarska ideja liberalne demokracije, a tri godine kasnije Fukuyama je objavio svoju ideju kraja povijesti upravo u liberalnoj demokraciji. Na neki je način liberalna demokracija doista trijumfirala, jer nikad toliko ljudi barem formalno nije živjelo u njoj.

Svi mi, il' ogromna vecina imamo pravo glasa. Nejednakost postoji u nivou obrazovanja, nivou znanja, bogatstvu, pristupu medijima,  pristupu institucijama. Ova nejednakost  je sastavni dio realnosti i usprkos ovakvoj nejednakosti Robert Dohle u svom poznatom djelu "Who Govern" (Ko  vlada) zakljucio je da je politicka moc ili uticaj, suprotno kako mnogi misle, ipak  rasirena u politickom sistemu a ne koncentrisana u  malobrojnoj al' mocnoj eliti americkog drustva. Daklem sve fercera kako treba jer je politicka moc ipak pluralistickog a ne elitistickog karaktera. Od vremena

Šta je zajedničko za premijera Poljske i ministra zdravlja Srbije?

Bežanje od odgovornosti.

Brisel, Belgija - Belgijske vlasti se jos uvek bore da povrate kontrolu na ulicama prestonice nakon shto je u ranim jutranjim casovima centar Brisela iznenada pogodio Vuk Jeremic. Katastrofa se dogodila u vreme kada se vecina Belgijanaca nalazila na putu ka svojim radnim mestima, a prvi izvestaji svetskih novinskih agencija govore o neverovatno velikom broju zrtava i neprocenjivoj mentalnoj steti nanetoj belgijskoj prestonici.

Evaluirali smo sami sebe i došli do zaključka da smo blizu propasti, da nam studentarija udara packe i kaže ne valjate, niste dovoljno angažovani da nas usrećite u vreme Web 2.0, ne date da se naš glas čuje onoliko koliko bi mi hteli. Kažu pa šta ako imate RSS feeds, šta ako imate blog, instant messaging, podcast, wikis i sve te druge drangulije koje spadaju u Web 2.0 kad ih ne koristite maksimalno? Jbt nedelju dana se čudimo kako smo to propali i zašto su toliko nezadovoljni naši korisnici. Ko sumanuti gledamo radno vreme profesora/bibiotekara kad ko treba da dežura

Blog, kakav ga već neko vreme poznajemo (i rado mu pristupamo), ulazi (očigledno) u još jednu fazu neophodnih izmena, promena, dopuna i svega ostalog što je neophodno za bilo koji sektor, a nekmoli za internet, tu skoro "živu tvar" koja nam omogućava virtuelnu komunikaciju. (otuda u editoru novi "dugmići" za odbir kategorija sopstvenih tekstova)

I poslednjim novotarijama na BLOGb92 "bejah posvetih" tri posta u želji da, igrajući se, lakše i brže upoznamo upotrebu tada novih mogućnosti za pristup i "upotrebu" i BLOGb92 i u tom momentu nastajućeg FMb92.

B92.fm, i - kaj sad?

Blogove će svi pisati, i - kaj sad?

FM b92 Blogger`s List (update service)

U tom smislu - eto i meni i svima vama i četvrtog teksta koji nastaje usled još uvek nejasne informacije (koja je kao i svaka nejasna informacija brzinom ovećeg požara prostrujala blog-zajednicom) da nove opcije i novi design BLOGb92 izgleda podrazumeva i prestanak dosadašnje mogućnosti da članovi FMb92 pišu svoje tekstove na svom korisničkom FMb92 nalogu.

Malopre me prodavac kancelarijskog nameštaja podseti na tektonske pomeraje u obrazovanju - reče kako njegov sin sve češće zadatke za domaći donosi na USB memory-sticku, a tako vraća i sam domaći nazad u školu.

Naravno, dete ima kompjuter i broadband kod kuće.

Pošto je pamet sirovina koja se najviše traći, a bez obzira na traćenje dečija pamet nam je najvažnija, ne što će nam uglavnom oni pokrivati mnoge zdravstvene i socijalne troškove u budućim krizama, nego zato što ih volimo i brinemo se za njihovu budućnost u sve bržem i pametnijem svetu, opet mi privlači pažnju prosto kritična potreba da svako dete ima umrežen kompjuter kod kuće.

Znam da se ponavljam, ponavljam se i samom sebi, ali što reče jedan prijatelj nije još uvek problemati;no ovo ponavljanje pošto pametnom čoveku ne treba ponoviti jednu te istu stvar više od sedam puta.

Američki mediji uveliko nagađaju šta bi mogao da bude motiv za vojnog psihijatra Nidala Malika Hasana da potegne oružje i pobije 13, a rani još tridesetak ljudi u američkoj bazi Fort Hud, u Teksasu.

 Njegove kolege psihijatri uglavnom se slažu da masovna ubistva ove vrste predstavljaju "popuštanje ventila" pod neizdrživim pritiskom nagomilanog gneva. Za sada, teško je reći da li je taj gnev zaista bio izazvan nezadovoljstvom zbog američkog vojnog angažovanja u ratovima u Iraku i Avganistanu.

 Prema

Istog datuma, 9.novembra, kada je 1918. - Nemački car Vilhelm II abdicirao i Nemačka  postala republika,  1938. godine kada se desila mračna  “Kristalna noć , 9.novembra 1989.godine pao je Berlinski zid.

Bio je to kraj hladnog rata, ali nažalost, na neki način, i nagoveštaj vrlo vrućeg rata na Balkanu, a 9.novembra 1993.godine hrvatski domoljubi su srušili stari most u Mostaru.

Prođe eto 20.godina od pada Berlinskog zida. Evropa i ne stoji tako loše, a mi sami najbolje znamo kako stojimo, šta smo uradili od 1989-1999., a šta od 1999 do današnje 2009.godine. Jedno je sigurno - da je bilo više pameti u prvih 10 godina bi se mnogo manje razrušilo i razgradilo, a u drugih 10 godina mnogo više izgradilo. Neminovno, promene su zahvatile i nas više nego mi njih, a da li je dobro ili je moglo bolje odgovor bi mogao biti u stilu one Dudekove kad su ga pitali da li mu je Regica bila nevina pre braka a on rekao “Vrak bi ga znal, neki kažu da je , a neki da nije».

Da li se može govoriti o  revoluciji ili restauraciji ?

Preporučujem tekst dr.Todora Kuljića u današnjoj Politici.

“РЕВОЛУЦИЈА ИЛИ РЕСТАУРАЦИЈА

Osmatračnica sa koje posmatram osamdesete se konačno uzdigla na visinu sa koje mogu da priuštim priču o tom vremenu. Shvatio sam i smisao „istorijske distance": ona nastaje kada postoje čitaoci koji nemaju pojma o vremenu o kome pišete. Kao u anegdoti koja poredi čitanje i hodanje po ćupriji na Drini, pisati za one koji su ćuprijom hodali riskantan je posao. No, zadovoljavam se time

Pre neki dan, mislim da je to bilo u subotu, na moje veliko iznenađenje, pojavi se, u okviru profila «jeremija92», opcija «Napiši novi tekst». Ne verujem svojim očima. Pogledam ponovo –  piše, to što piše. Al opet, ja i dalje ne verujem. Pozovem prvo ženu i kažem: «Pročitaj kako je napisano», ona pročita, pozovem zatim decu, pa komšije, slučajne prolaznike... i svi pročitaju isto što i ja. «Konačno!», uzviknem koliko me grlo nosi i snaga dozvoljava - «I ja sam autor». Kao što red i običaji nalažu, pozovem prijatelje da se pohvalim i da ih počastim. Šta da vam pričam, lumpovalo se do ponedeljka ujutro. Nije mi žao. Kad su se svi razišli, sednem da pišem svoj prvi post - habilitaciju, inicijalizaciju, disertaciju, pristupnu besedu ili kako god da se to zove. Ne ide. Istuširam se, popijem kafu, i dalje ne ide. Uhvatila me nekakva trema, veća nego na maturskom, diplomskom, magistarskom i doktorskom ispitu zajedno. Iskusan, kakv jesam, shvatim da je reč o kreativnoj blokadi. Krenem da je lečim, usput, opisujući svoje muke. Opišem te svoje muke i preko moje nove opcije na blogu b92, proverim, ispravim, proverim, pa ponovo ispravim ... i tako više stotina puta. Na kraju moj prvi post objavim. Čekam da se pojavi na naslovnoj strani među VIP velikanima bloga b92 i prostim blogerima autorima i mislim se ko bi mogao biti prvi komentator.  Pokušam da odgovorim na pitanje koga bih ja to poželo kao prvog? Mučim se odgovarajući sam sebi na to pitanje i na kraju zaključim da bi najbolje bilo da se svi jave pa makaar sa onim «čestitam i preporuka». Ne samo da se niko nije javio, nego ni moj post se nigde nije pojavio, sem u mom blog profilu. Kasnije sam čuo da su svi na blogu b92 dobili istu tu opciju, a eto ja sam mislio da sam izabran. Zahvaljujući dobrom čoveku g. Čeru, pruža mi se prilika, da moj nevidljivi post, učinim vidljivim.

Gledam nešto svoje foto albume iz vremena kada sam još trenirao košarku i zapažam da sam na fotografijama nestvarno manje konstitucije nego sada. Prvo što upada u oči i meni i mojoj supruzi da na slikama iz prošlosti nedostaju vrat i ramena. Naravno ima ih ali su bitno manji.

Za vizuelni utisak veličine i krupnoće jedna od najbitnijih mišićnih particija su svakako ramena. Dobro je što su masivna i jaka grupa mišića pa mogu da podnesu vrlo ozbiljan trening čime mogu da se uvečavaju i oblikuju u željenom smeru.