U Srbiji 500 hiljada ljudi gladuje, a u istoj zemlji javna preduzeća daju 130 hiljada evra za koncert 100 truba na Trgu... Stvarno smo truba od zemlje. I kakva vest za nedelju ujutru, kao u pesmi grupe U2:

I cant believe the news today
Oh, I cant close my eyes and make it go away...

Dok u Švajcarskoj na referendumu narod većinski glasa da se poveća stopa PDV-a,

Povod za ovaj post je sledeća vest:  

"Sudija odbio da venča belkinju i crnca

Mirovni sudija iz Luizijane Kejt Bardvel odbila je da venča belkinju i crnca, uz obrazloženje da to čini zbog njihove buduće dece, jer na osnovu iskustva zna da većina mešovitih brakova...  " (B92) - A evo i celog izveštaja...

Šta na ovo reći? Svako svoju muku ima. Kod nas benigno-maligne neofašističke strukture, a kod Amera ... E, sad, ne znam da li je u pomenutom slučaju sudija

Gledam nesto TV ovih dana, pa nikako da vidim ovaj lep film.

PS: Mene je ucilo u Klasicnoj gimnaziji - "Cuvaj se Danajaca kad i poklone donose".

PPS: E Druze Stari, sve sto Ti ucini da ih drzis podalje od sebe, pade u vodu.

Los dan dolazi kao glasnik zla koje orgija na nekom drugom mestu. Odjeci sto dopiru do mene donose teskobu i bes, frustraciju i opstu mizeriju. Od loseg dana se ne moze pobeci - njega treba preziveti.

U sredu i četvrtak sam, zajedno sa mojim švedskim kolegom, bio u poseti Vranju, u okviru našeg promotivnog programa - serije poseta ambasadora EU zemalja koji se nalaze u Beogradu, drugim gradovima Srbije. Obično se tokom tih poseta sretnemo sa lokalnim političkim liderima, predstavnicima medija i poslovnim ljudima, ali posetimo i škole.

 

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije

Krstovdan iliti Vozviždanije časnog krsta (to mu je valjda zvaničan naziv)  pada 27. septembra. Iako je to praznik usko vezan uz post, u našoj pravoslavnoj papazjaniji i nelogičnostima kojima obiluje praktikovanje vere kod običnog sveta, povezan je sa vašarom, jednim zbitijem ispunjenim pečenim prasićima i drugim bravima, glasnom muzikom i penjanjem po astalima, pripitim teturanjem do vrteški i vrštanjem sa isith.

U prastara vremena, dok je tlo Evrope još većinom bilo pod velikim morem koje je ostavilo samo par zemalja na jugu i hridi na severu, živela je u moru pred obalama današnje Litvanije prelepa sirena. Njen dom bio je dvorac od ćilibara, čudesnih boja, od prozirno žute, preko zlatne, smeđe crvene do tamno zelene. Živela je u izobilju, ali prilično usamljena.

Jednoga dana, odvažni mornar otisnuo se sa južne obale velikog mora, sa stene ispod današnje Avale, nameran da preplovi veliko more i istraži svet iza horizonta. Nedeljama je jedrio, pržen nemilosrdnim suncem ili šiban jakim vetrovima, dok se na obzorju, jednog olujnog jutra, nije pojavilo kopno. Istrošena barka nekako je stigla do opred obalu, ali je tu moćni talasi baciše na stene i ona se konačno raspade, dok hrabri mornar poče da tone. Videvši nesreću, sirena priteče u pomoć i iznese mornara na obalu. Negovala ga je i pazila sve dok nije ojačao.

Ljubav izmedju stasitog, preplanulog momka i nežne sirene bujne plave kose bila je neminovnost. On je pozva, i ona pristade da krenem sa njim. Sagradiše novu barku i prejedriše mora ka jugu.

Videvši da mu je ljubimica otišla u daleki sveti, sveti Ilijas Žalgiris se razljuti i pobaca munje i gromove koji razoriše ćilibarski dvorac.

Mi smo od ovog događaja nasledili lepotu koja nas krasi, a narodima duž Istočne obale Baltičkog mora ostali su komadi ćilibara koje more izbacuje tokom svakog nevremena, a koje oni onda vredno sakupljaju, obrađuju i stvaraju umetničke predmete koji podsećaju na lepotu otišle sirene.

Ovih dana je objavljeno da je u BiH za vrijeme rata život izgubilo 99 000 ljudi.
Odnos koji uspostavimo prema ovih 99 000 nesrećnika je kamen temeljac kojim možemo povratiti sebi svoj ljudski oblik
Jer tek onog trenutka kada počnemo da ih kolektivno oplakujemo, ne radeći momentalno DNK i analizu nacionalne pripadnosti ove brojke, počećemo da se liječimo i ozdravljujemo kao društvo.

preuzeto sa www.6yka.com

Prošlog je petka u Butmiru započelo još jedno dugotrajno mrcvarenje

Autor: Rodoljub Šabić

Početkom juna, brzo i bez prethodne stručne javne rasprave, utvrđen je i dostavljen Skupštini na usvajanje Predlog zakona o tajnosti podataka. Napravljena je poprilična „gužva". Sticajem okolnosti započeta kritikama koje sam, kao Poverenik za informacije, izneo ocenjujući da je zakon i sa koncepcijskog i sa elementarnog, pravno tehničkog stanovišta ispod minimalnog nivoa. U tome me je podržao i Zaštitnik građana, a potom udruženja novinara, mnogi subjekti iz civilnog sektora, stručna javnost. „Gužva" je posle nekih dva meseca, krajem

Pre dve godine, baš na ovom blogu, napisao sam tekst za početak nove sezone Evrolige. Tada sam mislio da će Partizan teško (skoro bez ikakvih šansi) ponoviti sezonu 2006/2007. kada se, nakon više godina, plasirao u Top 16. Bila je to sezona kad su se u tim vratili Kecman i Drobnjak, došao Tepić iz Vojvodine. Te godine izbacio nas je Olimpijakos, uz, mora se priznati, čudan sudijski kriterijum.

U sezonu 2007/2008.

Misliti svojom glavom, pa još reći šta misliš a da to nije mišljenje šefa, pa još biti okrenut reformama i modernizaciji, nije nikada bilo popularno na ovim prostorima, pogotovo ne u vojsci, a bogami ni u strankama.

Генерал Понош је показао да официру, а поготово генералу, глава не служи само да се на њу стави шапка па макар била и војводе Путника, већ  да се њоме мисли и сме рећи то што мисли. Иначе, за капе је довољан и чивилук. Он је човек који мисли својом главом и са шапком

и без шапке.

 За разлику од многих који су углавном радили и раде на другима,правећи од њих послушнике, Понош је вредно радио на себи и стекао завидно образовање. За оне који не знају, Краљевски колеџ који је завршио у В.Британији школује највише војне, дипломатске и политичке функционере у области савремених међународних односа, спољне и одбрамбене политике.То га квалификује да може бити на свакој високој дужности па и министар, за разлику од многих који би тешко без страначке припадности могли бити и нижи руководиоци тамо где су сада највиши.

Када је својевремено Колин Пауел после  дужности начелника генералштаба постављен на место државног секретара за иностране послове САД, или код нас Коча Поповић, нико није ни сањао да ће у некој даљој будућности бити говора о неком генералу Поношу који би, наводно , могао бити помоћник министра

Bilo je to jedno toplo julsko leto. Predsednik je položio zakletvu i preuzeo dužnost vođe nacije. Sedeo u svojoj kožnoj fotelji na Andrićevom vencu i čitao novi broj Praktične žene na koji je bio pretplaćen. Najnovija brokoli dijeta mu je zapala za oko.

- Malo sam se ugojio, mogao bih da je probam, - reče predsednik, koji je bio veoma lepa, ali i veoma zao čovek, koji nije mogao da podnese da je neko lepši i zgodniji od njega.

- Ma kakvi ugojili, Vi ste najzgodniji predsednik na svetu, - reklo je čarobno ogledalo sa masivnim zlatnim ramom, koje je dobio na poklon od roditelja za osamnaesti rođendan.

Predsednik je ustao iz fotelje i prišao čarobnom ogledalu.

- Pa hajde to da proverimo. Ogledalce, ogledalce moje, kaži mi na svetu najlepši ko je?

- Vi ste najlepši predsedniče!

Predsednik je znao da ogledalo govori istinu i bio je zadovoljan. Međutim, vreme je prolazilo, krize su dolazile, muke i problemi na poslu ostavili su traga na predsednikovom licu i telu. Jednog hladnog oktobarskog jutra, posle pet godina predsedničkog rada, stao je pred ogledalo i zapitao:

- Ogledalce, ogledalce moje, kaži mi na svetu najlepši ko je?

- Vi ste lepi predsedniče, ali Julija Timošenko je ipak lepša!

      Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе.