Juče-prekjuče, dok su automobili puni magistara i doktora slavodobitno jurili kroz tunel prema kamerama, iz auta su kroz otvorene prozore na motkama držane srpske zastave, koje su radosno vijorile i ceo događaj prikazivale u još jačem i boljem svetlu. Ali, u tom masovnom zamahu, desio se incident. Incident nije prijavljen novinarima i televiziji i za njega se saznalo tek kasnije, iz dobro obaveštenih krugova, koji su zamolili da ostanu anonimni, iz razumljivih razloga.

                        ( uz nešto kontemplacije na sasvim nevažne teme )

               Gospodin Nešto je danas ustao na levu nogu. Ako ćemo pošteno, to čini svakoga dana, jer mu je postelja tako postavljena da ne postoji drugi način da se iz nje iskobelja. No, ono što pravi razliku je činjenica da je ovoga puta to učinio ne samo bukvalno, već i u onom prenosnom značenju. Dakle, počeo je dan neraspoložen.

U jednom ranijem tekstu ovde na blogu sam postavio pitanje: „Šta biste uradili sa milion evra?"

E pa sada evo i prilike da zaradite, verovatno, svoj prvi milion. Nisu evri nego dolari, ali se nadam da ne pravite pitanje.

Šta treba uraditi za milion dolara?

Oseća se kako sadržaj kace vri, čini se još žešće nego ranije. Valjda i zato što je leto ovako blještavo i rekordno vrelo. Veća temperatura, jače vrenje. I sva ona omamljiva, uljuljkujuća isparenja. Tim isparenjima pune se luft-baloni, pa se povremeno puste, da ih svi vide ... Krenimo na stvar. Nego, da ne ulazimo u srž pregovora, u hemijski sastav onog "uspeha" izraženog kroz potpisivanje Briselskog nesporazuma, u briljantno vođstvo  od 5:0 srpske turbo-diplomatije, da ne ulazimo ni u nagađanja glede mogućih dogovora koji su u pomrčini odavno postignuti i samo je još neophodno obezbediti vešto kuvanje žabe, kako ne bi iskočila iz sve toplije vode i uprskala već uređenu stvar. Znači, takse. Pregovori su pre godinu-dve bili u nekom uobičajenom, bezličnom i besplodnom stanju. Bili su, pre tog događaja sa taksama. 

Dobih jutros poruku od jedne blogokoleginice i pita me da li sam video vest da Srbija ima srazmerno najviše stranih investicija na svetu i šta ja mislim o tome.

Nisam ništa znao pa pogledah vesti i zaista: Srbija je prva u svetu u 2018 po Greenfield FDI Indexu.

Srbija je bila

 Još samo sedmica je preostala do početka primene novog Zakona o zaštiti podataka o ličnostI. A to da je nedavno odlaganje primene tog zakona (za koga sam više puta rekao da je katastrofalno loš) zatražio i novi Poverenik (najavljen od vlasti kao "sušta suprotnost meni) čini da mi deluje opravdano da i ovde ponovim tekst "Nakovanj" koji sam pred odlazak na odmor napisao za "Peščanik".

" I nakovanj da im daš i njega bi pokvarili!~

Na staru narodnu umotvorinu me nedavno po ko zna koji put potsetilo postupanje naše aktuelne vlasti u "slučaju" koji je u dnevnom

Biti ja, je najteža stvar na svetu! Ne želim da budem pretenciozan, mnogi od vas mogu misliti isto ali ja govorim o sebi. Načitan sam i obrazovan, ovo govorim bez lažne skromnosti, i dalje nastavljam da saznajem sve i svašta iz svih oblasti ljudskih delanja i umovanja. Radoznalost je, smatram, moja najbolja osobina. Ali! Parafraziraću Sokrata: Što više znam, svestan sam koliko toga ne znam! Ne volim sukobe ni verbalne a ponajmanje fizičke. Ipak, tokom života imao sam ih ne mali broj. Nikada, zaista nikada nisam ja bio taj koji bi ih zapodevao ali sam bio primoran da se branim

Полиморфизам "дан мрмота" алегорије је посластица, мисаона, инстинктивна и егзистенцијална.

Добро, сваки полиморфизам је помало и по својој природи self-referential,  пошто ми у другима и другоме, па себи, тражимо инспирацију, простор за позајмљивање и крађу, поклањање и поклоне.

Иако мени механика алегорије највероватније не иде много даље од филма "Groundhog Day", тј не сећам се, претпостављам да сви алегорију, тј "алегорију", осетимо по први пут као обавезно одело убрзо после рођења, и за живота нас она ретко напушта. Тачније, пре би се рекло да нам се она полако увлачи у кости и постаје део костура.

Да је свет праведнији било би интересантно посматрати како се алегорисјки шум помера у једну или другу страну, обојен на један или други начин, од културе до културе и од времена до времена.

 Scena iz filma Hiroshima mon amour, Alan Renea (Alain Resnais)

Mnogi antropolozi veruju da je populacija ljudske vrste (homo sapiensa), pre oko 100 000 godina bila spala na oko 12 000 odraslih jedinki. Ovaj bottleneck u ljudskoj populaciji neki osporavaju, ali postoje brojne indikacije da je, negde u to vreme, broj ljudi na planeti bio veoma mali - uglavnom se sporovi vode

UVOD

               Bio je profesor starog kova - od onih koji mnogo zahtevaju, ali i velikodušno prenose učenicima svoje neosporno veliko znanje. Zvao se Uglješa Rudović i predavao je istoriju u gimnaziji u mojoj maloj ravničarskoj varoši. Ime i prezime su mu stajali kao saliveni: bio je crnokos, srednjeg rasta i nekako sav četvrtast i nabijen, tako da je izgledom sasvim podsećao na nekog Rudonju sa Zmijanja. Pri tome, i izbor predmeta mu je u potpunosti odgovarao. Uklapao se u tradiciju po kojoj su se doseljenici iz Crne Gore koji su želeli da se bave prosvetom uglavnom opredeljivali za istoriju, geografiju, filozofiju ili književnost.

- стварност је за оне који нису довољно снажни да поднесу снове ( S.Frojd )

године ,те породично окоље, дају ми предност да данас могу да живим по својим жељама (како би оно стари латини казали otium cum dignitate ) обзиром да сам своје бављење у претходном времену схватао као нешто вештачко а не као прави живот.укратко, проживех га у дезилузији.

Dejan Milojičić, zaposlen u HP-Labs, jedan je od dva predložena kandidata za predsednika IEEE.

Ovde je Dejanova predsednička poruka.

Više detalja o njegovoj nominaciji i referencama možete naći na linkovima: