Srbija. Godina je 2019. Još jedna zima na izmaku, još jedna garnitura visibaka u izlogu. Visibake niču uredno, u svakogodišnjem ritmu koji izgleda ništa ne može poremetiti. Sa istom upornošću u Srbiji niču i nova obećanja ... iako ni ona prethodna nisu ispunjena. Pa, obećanje je ugodno po one kojima se upućuje. Održava volju, stvara dopamin ... Ali život je neugodan, jer, nestaško, voli da kvari obećanja, tj. da razotkriva njihov ishod. U Srbiji, kad se obećanje i ispunjenje ne usklade, a da bi svima bilo lakše, nastupa televizija, da sliku malo popravi, da ona već izlizana obećanja malo pokrpi i preformuliše, da im doda nove džepove, rajsferšluse, ukrase... 

(јер, благословен је онај ко нема шта да каже, а ипак ћути.)

оптерећује ме одскора густо насељени свет мојих дезаинтересираних маштања јер носити се вазда са својом притајеном умишљеношћу је свакодневница високог ризика која ме све мање задовољава својом имагинацијом и умећем да обједини свет око себе (и онај у себи) магијом своје природе.

Rupica u zidu nikad manja ali Onaj iz budućnosti Srbije kaže da uprkos tome nikad veći privredni rast i bdp i plate i penzije i svetla budućnost nije otuda izašla i preti da nas usreći ...

Igor to nije zaslužio. Naprosto nije imao kad. Tek se rodio. Nijedno dete ne zaslužuje da se nađe u centru pažnje ostrašćenih komentara. Kao svako dete, Igor samim svojim rođenjem zaslužuje šansu za pristojan i ispunjen život. To je njegovo univerzalno pravo, bez obzira na njegov pol, boju kože, poreklo. Ostavimo zato Igora.

Proces kulturnog genocida najvećim delom  je završen momentom izbora Tomislava Nikolića za prdesednika Srbije. 

Finalni čin obavljen je izborom Aleksandra Vučića za njegovog naslednika, a sahrana Šabana Šaulića u Aleji zaslužnih građana  biće samo razmeđa između tragedije i farse, onad dva oblika istorijskih epoha koje se kod nas stalno smenjuju jednom u dva veka ostavljajući nekoliko decenija za normalan život i prosperitet. 

Скоро све у животу Јунис Вејмон долазило је, ако и јесте уопште, преспоро, стизало је кад више није имало чари или смисла и увек измењено у односу на почетно прижељкивану форму.

Док је, као десетогодишња девојчица, у родном месташцу на граници између двеју Каролина, сатима вежбала клавир, маштала је о концерту у Карнеги Холу и замишљала је себе како свира Шопена, Листа, Баха -- ох, "тај Бах", њене речи, "њега сам волела!" -- али њен концерт, двадесет година доцније, током првог од неколико налета њене променљиве славе, био је све али не и концерт класичне музике.

Са својох 17 година, после кратког боравка на Музичкој школи Џулијард у Њујорку, пријавила се на Институт за музику Куртис у Филаделфији с намером да студира клавир, али је била одбијена, да би јој после више од пола века тај исти Инситут доделио почасну диплому, док је Нина -- тад је већ одавно била Нина -- била на самрти.

Da vam ispričam vic. Seli tako na klupu: jedan Srbin, jedan Crnogorac, i jedan Slovenac. I sad ja ne znam kako je to baš sve bilo, ali uglavnom ovaj naš je ispao najpametniji (svi usmeh). Mislim da sam ga već pričao. No vic je to nad kojim već vidim oblake nadvijene u vidu mnogobrojnih pitanja i konstatacija. 

To su ti druže sve Srbi na slici. 

Još je Njegoš…

Njegov otac je išao dva puta na Hilandar...(false news ali odlično

Ima tako nekih pesama koje vam se zavuku u memoriju, uđu pod kožu i u dušu, a da pritom ne znate ni zašto, ni kada, ni kako, ni ko je autor, ni ko ih peva i izvodi.  Jedna od takvih je, mene što se tiče:  O, Marijana, slatka mala Marijana.... Niti znam kada sam je prvi put čuo, a pogotovo zapevao, jedino znam da kad god je i danas čujem uzburka mi stare taloge emocija  iz rane mladosti ili još ranije iz detinjstva.

Kažu Beograđani da sunce kad nadilazi da obasjava Beograd stavlja povez na oči ... astronomi sa Zvezdare potvrđuju i misle da to čini jer se boji da ga ne obuzme tuga i ne zgasne kad ugleda ono na vodi ...

Muljavo vreme napolju ... Lebdi neka trula kišica. Nit zima, nit znaci proleća. Kao da se sve zaglavilo u sivilu... Šta vele vesti? Zaustaviti građanske proteste zbog toga što „nije trenutak“, jer navodno slabe pregovaračku poziciju Srbije pred finalizaciju „dijaloga“ s Prištinom? Ne znam. Tako reče Jelena Milić jutros, u utorak, 12.02.2019. godine. Aman. Nije li tokom poslednjih 30-ak godina dovoljno opstruiran svaki pokušaj demokratizacije ovog društva, i to najčešće pod izgovorom da ti razmaženi zahtevi ne bi trebalo da se plasiraju „baš sad“, kad se oko Kosova bije odsudna bitka. 

Pretpostavljam da ste svi upoznati sa incidentom u Splitu (napad na vaterpoliste Crvene Zvezde na Rivi, napad koji srećom nije rezultirao povredama, ali je lepo ilustrovao linije podela koje su još zdravo žive na Balkanu, hvala na pitanju). To da budala ima znamo, to da one često prave idiotluke, takođe znamo, znamo i da ih se ponekad kazni a znamo da, kada je slučaj ovako medijski vidljiv, mnogi koji imaju uticaja na tokove našeg suživota, tj oni koji imaju pristup medijima, osuđuju napade. Ovog puta je zabeleženo da čak i Vlada Republike Hrvatske osuđuje napad i to najoštrije, ali želeo bih skrenuti pažnju na to da je neposredni uzrok napada to što je neko video Zvezdin grb na majcama momaka koji su sedeli u kafiću.

Da ponovim: neko je video Zvezdin grb na majci i napao je.

Koliko razumem, sve osude, ako su iskrene, pa i osuda Vlade RH koju komentarišem, bi trebalo da znače da je sasvim OK u Splitu nositi Zvezdinu majcu.

Ili možda nije?

Čim smo se Gaj i ja uselili u taj stan u staroj zgradi Bramford osetila sam onaj isti nemir što se prvi put javio još dok sam bila u katoličkom ženskom liceju. Sestra Veronika, naša vaspitačica, nama devojčicama, a sve smo bile u pubertetu, uvek je govorila o grehu i samo o grehu. Vas tako mlade i nevine Svevišnji voli, govorila je stojeći za katedrom namrštenog izraza na bledom licu, na kome se isticao dugački nos i prodorne sive oči. A Sotona? Šta vama nevinim devojčicama radi Sotona? pitala je. Nismo znale i u grobnoj tišini, strepeći, čekale smo da nam sestra Veronika kaže šta nama nevinim devojčicama radi Sotona.

Dobra vest je sinoć stigla.

Momak, maloletnik koji je priveden zbog toga što je na građanskom protestu prošle subote nosio od plastičnih cevi napravljenu maketu vešala posle pet dana pušten je iz pritvora..

Makar i sa zakašnjenjem, makar uz ubeđenje da je sam pritvor bio lišen svakog smisla, taj potez vlasti delovalo je kao iskra razuma. Makar i uz dileme ko je i u kojoj proceduri ukinuo pritvor, da li je do toga došlo tek nakon što je majka pritvorenog mladića pisala predsedniku Vučiću odnosno da je podledica toga, mada, bar po ustavom utvrđenom toku stvari

o zivotu. Pokusavam da se izmestim sa strane i posmatram svoju situaciju realno. Kao Vudi Alenov film. I prija mi. Ima nesto u tom njegovom filozofskom pristupu zivotu koje moze da se primeni u realnoj situaciji. Znaci nije on samo film. I zasto sam ovo poceo? ... ah, da. Slusam ovih dana (u zargonu) Sarlot Ganzbur.

mnogo je volim =) ... 

Ima necega velicanstvenog u toj njegovoj dekadenciji ... mislim na Serza LINK i