Svako veče, baš negde pred spavanje, čika Maksa je imao običaj da izađe i parkira šamlicu ispred prozora svog dvorišnog stana, na stočić stavi metalni tanjir sa parčićima hleba osušenim u rerni, pribor za šivenje i crvene gaće. Krpio je danima i godinama, a da niko od komšija nije znao da li to čika Maksa ima samo jedne gaće, da li su mu sve gaće crvene ili mu je dosadno, pa krpi gaće da bi se ostali stanari nervirali u neznanju. A

Sinoć na Utisku nedelje tema beše nasilje nad decom i među decom, ali sve se svelo na opasno poučan razgovor o vaspitanju dece i odraslih, generalno. Profi spuštačica slušalica g.đa Olja Bećković sabrala je stručnjake za vaspitanje (pedagog, psiholog, pop) na debatu. Zakasnio sam nisam pohvatao imena, ali svašta se tu pametno reklo.

Deca se ne vaspitavaju kaznom i batinama, kaže divna gospođa psiholog, Milena Jerotijević, inače,

Dragi blogeri, zbog velikog interesovanja za ovu temu, odlučio sam da na mom blogu ugostim nekoliko blogera sa prostora Hrvatske. Verujem da ću na ovaj način doprineti poboljšanju atmosfere dijaloga i razumevanja. U sledećih nekoliko tekstova, svoju vizuru o sukobu i pomirenju podeliće sa nama sledeći blogeri: Dobronamijeran, Suzi quatro i Mayo1

Gost bloga: Dobronamjeran

Moj djed je bio šuster. Godine 1927. služio je vojsku kao mornar u Boki. Zbog sukoba s jednim narednikom, bio je premješten u Zemun. Moja baka se rodila u siromašnoj obitelji i kao služavka, došla je kod rođake u Zemun i zaručila se za jednog mladića. Moj djed je nakon vojske počeo raditi u Zemunu u tvornici dječije obuće “Mira”. Upoznao je moju zaručenu baku. No, kako je on tvrd i tvrdoglavi ličanin, tako je odlučio moju baku i oženiti. Zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti u tome je i uspio. Nakon Zemuna, promijenili su jos dosta mjesta idući trbuhom za kruhom, te su se na kraju skrasili u Borovu, koje je tad nicalo kao naselje uz tvornicu Bata. Lijepe katnice od fasadne cigle sa 4 stana, bile su zaštitni znak naselja. Imali su dvije ćerke: moju mamu i moju tetku, sestre bliznakinje. Ludilo rata prevaljalo se preko njihovih leđa. Skladno su živjeli do 1974. godine kad je umrla moja baka. Djed je u očaju nakon sahrane pocijepao košulju,tada sam vidio tvrdog i ponosnog ličanina kako, prvi put u životu plače. Djed je umro nakon pet godina a tada sam ja plakao i lupao glavom o zid. Plakao sam i za bakom, za njenom ljubavlju prema meni i često su mi i jedan i drugi dolazili u san.

U potrazi za ličnom srećom.

Priroda, evolucija, sloboda i humanizam

Šta je to liberalno? Slobodno? Prirodno? Neoliberali i desničari se pozivaju na individualno i prirodnu selekciju, levičari na kolektivno i humano. Šta uopšte znači prirodno?

 

гост, г-дин Јеремија

 

 

Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889. posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno

„Kako doći do masa sa pet teških limenih kutija 35-mm filma koga nemaš gde da prikažeš?"

Ž. L. Godar

(Sledi izveštaj sa Subverzivnog filmskog festivala u Zagrebu, održanog od 18. do 24. maja)

Ključno pitanje, po Žižeku, nije šta je danas živo od događanja '68. - a šta odavno počiva u memljivom grobu istorije - već kako bi se današnja politička situacija videla očima „poslednje revolucije". Odgovor na ovo pitanje nije previše optimističan - „leva kretanja" označila su kraj perioda obeleženog jednom idejom, danas krajnje nepopularnom, idejom komunizma, koja se u svojoj načnoj formi uobličila krajem XIX veka u Marksovom Kapitalu, da bi svoje poslednje izdanke ponudila u Maovoj „kulturnoj revoluciji" i zbivanjima '68. Za razliku od pokojeg sentimentalnog nostalgičara, koji bi se pozvao na činjenicu da i dalje postoje nominalno komunističke zemlje, kao što su Kuba ili Severna Koreja - Kina je, čini se, ispala sa ovog spiska zbog ekonomskih reformi - Žižek je po ovom pitanju pesimistički decidan - ne sanja novu Komunističku partiju i nije siguran kuda je „svetski duh" krenuo. Ono što se iz njegove pozicije vidi kao sigurno jeste da je '68. bila pre subverzija negoli revolucija, kasnije i sama integrisana u liberalni sistem, forma rumspringa koja je naknadno poslužila za legitimaciju nove političke elite, koja je, uglavnom pristajući na socijademokratiju, odustala od toga da suštinski menja svet alias ukine klasnu razliku.

“Ubij, ubij, ubij Srbina”, bile su reči koje su se juče frenetično uzvikivale i ponavljale sa trga Bana Jelačića na kojem je sinoć održan koncert kontraverznog pevača Marka Perkovića – Tompsona. Jučerašnja oslobađajuća presuda za hrvatskog generala Rahima Ademija za zločine počinjene tokom rata u Medačkom džepu bila je dobar šlagvort za “slavlje” u kojem je sinoć u Hrvatskoj prestolnici učestvovalo više od 60000 ljudi, pretežno mlađe populacije.

Zanimljivo je bilo da su juče iz vrha gradske vlasti zabranili nošenje bilo kakve ikonografije pre 91. godine, bilo da je u pitanju boljševička ili nacistička – ustaška. Da li je gradonačelnik Zagreba, Milan Bandić, svesno ili nesvesno stavio znak jednakosti između bivše SFRJ i NDH ostaje nejasno, međutim jasno je da pojedini hrvatski političari tako nesumnjivo izjednačavaju one koji su se u drugom svetskom ratu borili za oslobađanje od nacističkog terora i one koji su taj teror predstavljali.

Pozivamo građane i prijatelje da u subotu, 31. maja, u 18:00 sati, položimo po jedan cvet nastradalima na RTS-u, pred spomenikom „Zašto" u Tašmajdanskom parku, u znak protesta što se mrtvima trguje povodom formiranja vlade Srbije.

U ime porodica žrtava
Žanka Stojanović

Socijalistička partija Srbije objavila je da je kao uslov za učešće u proevropskoj vladi postavila oslobađanje Dragoljuba Milanovića, pravosnažno osuđenog ubicu šesnaestoro ljudi i direktora Miloševićeve Televizije Srbije.

 

 

 

 

 

Pre nekoliko dana, dok sam u kineskoj  prodavnici čatrljala po korpi sa gumenim papučama za plažu i tobož starinskim navlakama za stolice sa motivima debeloguzih anđela, iza sebe začujem ženski visokofrekventni glas, koji reče :

- Bože, vidi ovo na šta liči, samo kada su se ovi Kinezi dohvatili da prave i zmajeve!"

Ma koliko ne volim i izbegavam konflikte po prodavnicama i autobusima, okrenula sam se na peti i kroz procep

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Kuvam ručak. Na meniju pasta sa ćuretinom, iliti, po našem, testo sa mlevenom ćurkom. Sve se to fino krčka na šporetiću, marke Gorenje ( kupujmo domaće! Kupovala bih, nego je ovaj bio nešto pojeftin a i davali su ga na ihahaj rata ). Sve sami proteini i one dobre masnoće. Usput pišem ili usput kuvam, još ne mogu da se odlučim, o Emancipaciji.

Nije da se mene ta tema mnogo tiče. Dovoljno sam Emancipovana da znam šta to znači ( ovde trepćem i kolutam očima. Mislim halo! 21. vek, ko to ne zna???? ). Razmišljala sam da svojim rečima doprinesem razvoju našeg društva i oglasim se po tom pitanju. U predhodnom postu, poprilično površno shvaćenom, ispade da sam ženomrzac i da okrivljujem žene za sve to što ih je ( nas ) snašlo u današnjoj današnjici. Helem: nije tačno. Naslušala sam se svega i svačega, nagledala takođe. Ono što sam pisala u predhodnom postu sam bez dozvole autora tih opaski sročila i pripisala sebi. Neverovatno kako se mi ljudi lako damo isprovocirati i podleći. Prva ja.

A city ecosystem is composed of physical-economic-ethical processes active at a given time within a city and its close dependencies. (Jane Jacobs)

Postoji mnogo razloga zbog kojih ljudi žive u velikim gradovima. Jedan od njih je mogućnost da se izgrade oaze privatnog u pustinji javnog.

U selima i manjim gradovima ta granica je izbrisana. Malo šta možete uraditi a da vaše komšije toga ne postanu svesne istog trenutka. Isto tako, malo šta je do te mere javno da bi bilo obezličeno, lišeno privatne dimenzije. U gradovima, međutim, možete se sakriti u svoj stan i biti anonimni, i bar donekle je stvar izbora kada i koliko često će se izlaziti iz zašuškanosti koju pruža privatnost. Osim toga, postoje i međuvarijante, javni prostori koji na neki način pružaju priliku za neposrednijom komunikacijom u okviru velike gradske celine – trgovi, mali parkovi, bašte restorana i slična mesta podsećaju nas da su gradovi, pre nego što su postali konglomerat administrativnih jedinica, bili niz spojenih komšiluka.

Jedna od karakteristika koje Havanu za posetioce čine tako zanimljivom i pitoresknom jeste što se socijalni život komšiluka vrlo često odigrava na krovovima. Ravni krovovi su multinamenski prostori: na njima se suši veš, šetaju psi, ali i razgovara, igraju domine, deca trčkaraju, komšinica šiša svoju prijateljicu, jede se, pije se, puše se cigare…

Godine 2000. bila sam u oktobru u Torinu na nekoj konferenciji. Grad je bio bukvalno poplavljen, hoteli zatvoreni , smesetili su nas goste ( tema Balkan, organizator Agnelli) u privatne vile na brdu. Secam se tih voda, i velikog broja slepih miseva: jedan je izleteo iz ormana u mojoj sobi u nekom zapustenom zamku i upleo mi se u kosu. Skicao je, nisam stigla da se uplasim koliko mi ga je

Dragi dnevniče,

uskoro će sa posla da dođe kući doći moj voljeni, najlepši, najzgodniji, najpravedniji Žmu. U lakoj dimnoj izmaglici, čiji smrad prevazilazi napuljski, postrojiće nas sve. Mali Radojica će da propeva odmah i prstom će pokazati na svoju rođenu majku, koja ga je rodila, čuvala, odhranila i koja ga voli najviše na svetu. Žmu će da spusti torbu i pred celim